Rasprava o Srbima, naciji Veneda, često nazivanih Vendima (2)

U okviru izuzetno uspešne saradnje sa jednim od naših majpoznatijih savremenih antropologa, gospodinom Miodragom Milanovićem, portal CEOPOM-Istina će u dva nastavka objaviti njegov tekst „Rasprava o Srbima, naciji Veneda, uobičajeno nazivanih Vendima“ , nastao na osnovu materijala iz dva izdanja njegove knjige Srpski stari vek.

U ovoj knjizi on nastavlja ukazivanje na nepoznate ili malo poznate činjenice rane srpske istorije, koje je započeo u svojim ranijim delima, a koje ukazuju na potrebu preispitivanja stavova zvanične istoriografije o poreklu Srba i izgradnji njihove civilizacije na ovim prostorima.

Milanović je diplomirao 1979. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom 1976. slušao je predavanja M. Fukoa, koje je ovaj držao u Visokoj školi u Parizu i to ga je zainteresovalo za strukturalnu antropologiju, čiji je promoter bio K. Levi-Stros. Pre nego što se posvetio proučavanju korena srpske civilizacije, kao član međunarodnih antropoloških ekspedicija obišao je mnoge poznate lokalitete širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Njegov rad posebno dobija na značaju danas kada novi svetski poredak, kroz srpsku političku elitu, prozapadni NVO sektor, kao i zvanične i poluzvanične državne institucije otvoreno pokušava da izbriše nacionalni identitet Srba, kao i njihovu versku i državnu autohtonost.

Knjigu Srpski stari vek, kao i ostala izdanja ovog autora možete pogledati na internet adresi  www.vadalija.co.rs.

*    *    *

Johan Kristof Bekman (1641- 1717) u svom znamenitom delu Istorija sveta daje osvrt na Srbe i Slovene.(53) Bekman je bio nemački univerzitetski profesor, bibliotekar i hroničar kneževine Anhalt i marke Brandenburg.(54) Evo njegovog osvrta na Srbe: „Vandali, lutalice, stari rod nastanjen na obalama Baltika, poznat od vremena posle vladavine Marka Aurelija kada moć Rima opada pod Arkadijem, Honorijem i Teodosijem mlađim, preko Galije i Španije dospeva u Afriku, nakon Genzerićevog pustošenja Rima, gde osniva državu. Za vreme Galimerove vladavine opada njihova snaga, da bi, u ime Hrista, njihovo carstvo uništio Velizar.(55) Njihovu postojbinu što zadrža njihovo ime, najpre zaposedaju Veneti; za njima dolaze Saksonci.(56) Ime Vandala blisko je imenima Vinida i Venda, kako su se zvali vekovima sve do V veka od kada ih nazivaju Slavima ili Slavinima,(57) kako nas Martin Kromer(58) podseća, počev od Prokopija iz Cezareje, u njegovom dela Ratovi Vandala u Poreklu i delima Poljaka.(59) Ime im znači slavni ili čuveni, verovatno je među njima samima nastalo jer učiniše velike podvige protiv Rimljana i susednih naroda.(60) Njihovo poreklo je nejasno, više su poznati po ratobornosti no po pismenosti. Koliko je prostranstvo njihove zemlje, dokazuje njihovo mnoštvo od Dona i Volge do Jadranskog mora. Ustanovili su kraljevinu Slavoniju u Iliriji, prognavši Hune.(61) Venede nalazimo i u drugim oblastima, posebno u takozvanoj Vandaliji između reke Elbe i Baltičkog mora tako da imena Vandala i Veneda, zbog srodnosti, mogu da zbune.(62) Treba razmatrati dve bliznakinje, Istočnu i Zapadnu Slaviju. Srbe i srpski rod prepoznajemo po osnivanju grada Srbišta (Servest) u Anhaltu, a ništa manje srpskog ne svedoče i ostala naselja: Roslov, Brambog, Riecmug, Dobrić, itd. Slična imena nalazimo i u Majsenu (Mišnu) i gradovima: Drezda, Lipsija, Torga, koja i dalje čuvaju sećanje na njih kako beleže Saksonski spisi.(63)

U Iliriji je Ostrivoj (Oštrivoj) osnovao slovensko carstvo i dinastiju nazvanu po imenu svome u gradu Ostrivoju na Dunavu.(64) Potom osniva još jedan grad u Karnioli, Slovingrad, germanski Vindiše Grac. Njegov unuk Selimir se ustoličio u Skadru prozvavši se kraljem Dalmacije. Braća njegova, Leh, Čeh i Rusa, osnovaše slovenske kolonije u Boemiji, Moravskoj i Rusiji, oko 1050. godine po Gospodu, u zajednici sa ostalima. Bilo je među njima Hrvata u Hrvatskoj, i Rašana u Raškoj za koje se smatra da su ostaci drevnih Tračana: Pečenjeza ili Picinga(65) koji, u pravcu Bosne sa staništa na Isteru izbegoše, a čiji veliki deo ruska kraljica Olga zbrisa, retko su naseljeni u tom predelu i danas sačinjavaju stanovništvo Bosne“.(66)

Filip Melankton (1497- 1560) prvi je doktrinarni teolog protestantske reformacije i njen predvodnik zajedno sa Luterom.(67) Melanktion pominje poreklo Srba u svojim sveobuhvatnim Hronikama:(68) „Decu Gomerovu nazivamo Askan, Rifat i Togorma. Opšteprihvaćen je jevrejski stav da se do imena Askana došlo mutacijom slova u nazivu Tuiskani. Etimologija reči Askani dolazi od neprikosnovene kontrole nad snagom i mudrošću koju njihovi vladari poseduju. Zemlja Askanija je iznad Frigije, u Bitiniji, prema Simerskom Bosforu.(69) U ovom kraju je bara Askanija što svoje ime zadrža i u rimsko doba.(70) Nad trojanskim najamnicima komandovao je Askan, kako Homer veli u Ilijadi: „To jest, Frigijcima vladaše Forkis i Askan, Bogu sličan, poreklom iz Askanije“.(71) Ne čudi stoga što su se, nakon Trojanskog rata, Askani raštrkali posvuda, kao Simbri a iz blizine Beotije Sasani, Sajsi i Eneti.(72) Konačno, seobe među velikim nacijama ne treba da čude. Često su se različita plemena nastanjivala zajedno; tako je vidno mešanje Teutona i Eneta, koji stvaraše zajednička naselja na prostoru od Karpata do Albe. Koja je inače lična korist od seoba? Uvreženo je mišljenje pokazuje izraženu ljudsku glupost kada je jedina večna nebeska domovina, kojoj stremimo i za koju spremamo naše duše.

Rifat, Rifeji, su divovi. Primetićemo ovde i naziv Rifejskih planina, pomenutih kod svih pisaca; njen naziv ne možemo zanemariti.(73) One se nalaze u severnim krajevima, gde su Sarmati, među njima i Eneti za koje Ptolemej kaže: „Od sarmatskih naroda najveći su Eneti“. Njihovim imenom nazivamo sve koji poljski jezik govore, različitih dijalekata. Nema neslaganja naše interpretacije Rifeja sa one kod Josifa Flavija, po kome su Rifeji Paflagonci. Kod Homera su to Eneti. Pojavljuju se pevajući pesmu Argonauta. Tako nam i Apolonije kaže: „Paflagonijom kraljevaše Tojsim, od enetskoga roda“.(74) Šireći se iz svog gnezda crnomorskog, Eneti preplaviše hladne krajeve Evrope, i danas držeći prostranstva zvana Rusija, Litvanija, Poljska. Jezik i ime venetsko raširilo se, od starine, do Jadranskog zaliva. Ilirika i obližnjih krajeva pristigavši iz Azije. Tu ne računam one što u Evropu dođoše tražeći plodniju zemlju i toplije krajeve. Stigoše tako u krajeve između Visle i Albe, zauzeše Boemiju koju ranije Ermunduri i Boji držaše, preplaviše Baltičke obale te po njima bi nazvan i Venetski zaliv u Prusiji. Kako posedovaše veliki deo Evrope, veliko kraljevstvo napraviše; njihova snaga i mudrost nisu za potcenjivanje. Oni su Rifat, Rifeji, istovremeno Sarmati i Eneti. Ime Eneta na jevrejskom znači lutalice (skiti, skitare) a za Grke su nomadi, oni koji lutaju od pašnjaka do pašnjaka.(75) Sarmati je pravilno izgovarati Sauromati. Njihovo ime znači Gospodar nebeskih pašnjaka ili Gospodar viših krajeva.(76) Iz imena Sarmata, mutacijom slova, proističe ime Sorabi i otuda nazivamo veliki predeo Ilirika-Servijom. U Istoriji Karla Velikog, od reke Sale do Eneta, smešteni su Sorabi. Nadalje je njihovo ime Sorben i Zorbek (77)

SPORI, SRNI ILI VENETI

Ima indicija da je poznati gotski istoričar Jordan bio alanskog porekla, sudeći po imenu njegovog oca. Zvao se Amit Alanovii (Alanović). Jordan piše da je dobio zadatak od jednog državnog dostojanstvenika da 12 tomova knjiga o poreklu i podvizima Gota sabije u jednu. Pretpostavlja se da je zadatak dobio u Raveni, od senatora Kasiodora, administratora na dvoru kralja Ostrogota Teodorika, uz napomenu da delo obogati i u njega uklopi postojeće grčke i latinske istorije. Da li su se njih dvojica sreli u Raveni, ili možda Veneciji, ostaje otvoreno pitanje tek, zna se da je Jordan posle sastanka otputovao u Carigrad, kao član Velizareve pratnje. Na više mesta u svom delu Jordan piše o Sklavima. Prvi put kada govori o geografiji i narodima Skitije. Smešta ih na daleki sever, u Skandinaviji (Skanzija), na baltičkim i danskim ostrvima između Švedske i poluostrvu Jutland, polaznoj tački njihovih migracija odakle dolaze u široku oblast oko reke Visle. Nakon boravka u Gotoskanziji (Gothiscandza) odlaze u Pomeraniju ili Šlezvig, ako su putovali preko Danske. U zemlji Ojum (Oium) Jordan pominje Spale (Spaloi, Σπαλοι), misleći na Prokopijeve Spore-Rasejane (Σποροι), odnosno Sklave- Srbe. Za Venete Jordan vezuje ime Spora-Rasejanih jer veli da su bili mnogobrojni i svuda naseljeni. Ime plemena Veleta (Viele, Vieleti), još naseljenih u H i HΙ veku u regionu reke Elbe, a nekad prisutnih u Italiji i Francuskoj, znači isto što i Spori; pod tim imenom pojaviće se na Pojtingerovoj karti.

Dalje, što je slabo istraživano, je sličnost imena Σποροι sa imenom Porusa ili Prusa. Glas s ili z, u većini slovenskih jezika znači iz. Prusi su poznati rimskim geografima, kao i Ptolemeju a živeli su pored Veneta i bili iz zemlje venetske. Zemlja Ojum je Poljska jer se u njoj nalazi grad Spala. O venetskim odnosno sklavinskim staništima kaže: „S leve strane karpatskog grebena, što se proteže na sever a počinje izvorom Visle, široka prostranstva ove zemlje zauzima narod Veneta (Venethi); njihova plemena, zbog mnogobrojnih klanova, imaju različita imena no, uglavnom se zemlje nazivaju Sklavinijama a većina naroda Antima. Prostranstva Sklavinija protežu se od Novigrada (Noviodunum) i jezera Mursije na Dnjestru (Mursianus ad Danester) sve do močvara i šuma oko reke Visle gde im se nalaze gradovi. Anti, najhrabriji od njih, nastanjeni su od Ponta pa sve do Dnjestra i Dnjepra (Danaper). Od Visle pa do okeana pružaju se Vadivari (Vadivarii), iza njih su Esti (Aesti) a na jugu borave Akatziri (Acatziri)“. Ovaj odlomak je izuzetno zanimljiv jer povezuje Venete, narod poznat Pliniju i Tacitu, sa Sklavima, njihovim državicama Sklavinijama, Antima i Rasejanima- Sporima (Σποροι) o kojima piše Prokopije, plemenima još izuzetno vitalnim u Jordanovo vreme, što eksplicitno potvrđuje poglavlje HHΙΙΙ Getike: „Nakon što je među Herulima napravio pravi pokolj, Hermanarik diže oružje na Venete, narod što svom svojom dušom preziraše rat. Iako je brojčano bio jači i pokušao da mu se odupre, nije uspeo zbog mnogih kukavica među njima“.

Na drugom mestu, Jordan napominje da je ustoličavanjem novog vladara Gota, Gederiha, stvari krenule bar malo na bolje za Venete. Hiperaktivni Hermanarik je napadao narode levo i desno, kako piše Jordan, i mnogi od njih (estonsko-finski, germanski i baltički) su podlegli, kao Heruli, Veneti i Esti. Kasniji hroničari, franački i nemački, uglavnom svedoci događaja, povezuju drevne Tacitove i Plinijeve Venete sa Vendima (Wenden), potvrđujući njihov kontinuitet boravka na ovim prostorima. Ovde se postavlja zanimljivo pitanje zašto su Sklavi (Spori) i Anti krenuli ka Balkanskom poluostrvu, vizantijskom carstvu i jugu Grčke, odvojeno od glavne mase Veneta? Odnosno, zašto su Veneti ostali? Jordan veli: „Iako sada besni rat nadaleko i naširoko, kao kazna za sve naše grehe, nekada svi behu poslušni i pod Hermanarihovom komandom. Ovog vladara su zbog njegove velike mudrosti ponizili i red je da svi ti narodi Skitije i Nemačke osete bes gotskog junaštva“. U istom poglavlju, beleži: „Sada, kada je Alarik aklamacijom proglašen za kralja, preko svojih ljudi ih je ubedio, nekih advokata, da prave sebi kraljevstvo vlastitim naporima umesto da služe drugima ili lenstvuju u neradu. Za vreme Stiliha, Aurelijan je podigao vojsku i ušao u Italiju koju više niko nije imao da brani, prošavši kroz Panoniju od Sirmijuma. Nije se nigde zadržavao niti je nailazio na bilo kakav otpor. Stigao je do mosta na reci Kandidi (Candidianus) i uputio se k Raveni“. Otprilike, Jordan sugeriše da su Veneti sami krivi za svoj udes. U narednim pasusima Jordan ne pominje Venete sem indirektno, preko imena Vinitarija (Vinitharius). Jordan, u fokus svoga razmatranja, uzima vizantijske granice u istočnoj Skitiji i samim tim, piše o Sklavima i Antima. Što se tiče Veneta iz severne Skitije, nemački hroničari iz srednjeg veka nastavili su da koriste termin Vendi (Wenden) kasnije vezivan isključivo uz Srbe (Sorben, Zeruiani).

Ali, zašto je onda ostatak Veneta postao poznat pod imenom Slovena umesto pod imenom Srba?! Jedno od objašnjenja bi svakako bila dominantnost vizantijske kulture. Jordan govori o Bozu, kralju Anta i Vinitarijusu, jednom od gotskih vođa. Vinitarijus se može čitati i kao Venetarijus (Venetharius) i u kontekstu Jordanovog pisanja može upućivati na onoga koji je pokorio Venete (VENTI). Jedna od sugestija je, ako govorimo o istoj osobi, da se ustvari radi o Vitimiru Venitarijusu (Vithimirus Venitharius). Ime Anta se ne pojavljuje na mnogo mesta u prošlosti, nešto više u godinama 602- 612 osim ako ne pratimo istraživanja onih autora što izjednačavaju ime Anta sa Polonima (Polianie) tvrdeći da jedno i drugo ime znači isto: hrabre ljude. Međutim, ovo je tek loša etimologija jer Poloni znači ljudi sa poljane, iz ravnice, te nema mesta među Poljacima tražiti Ante i vice versa. Vratimo se našem pitanju. Dakle, vizantijski autori su, iako nisu imali nikakve kontakte sa Venetima (izuzimajući Jordana i Kasiodora), njihovo ime zamenili imenom Slovena na osnovu imena Sklava-Spora. Treba imati u vidu da je tokom ranog srednjeg veka (dark ages) centar učenosti bio u Carigradu a ne na Zapadu; nomenklatura upotrebljavana kod vizantijskih hroničara i istoričara je odlučujuća iako su neki autori na Zapadu tvrdoglavo se držali starih termina za Venete (Wenden, Winden, itsl.). Tako je termin Sloveni postao porodično ime za sve narode pod kulturnom komandom u Carigradu, formirane od venetskog etnosa do H veka.

Naime, sasvim je moguće da su se Veneti (Sklavi, Spori) širili na sever u južnoj Poljskoj, potom u istočnoj Nemačkoj i Češkoj, kao i na Balkanu. Ruske i neke češke hronike govore o tzv. slovenskoj stazi naseljavanja. S druge strane, slične legende su nastale kod Sklava oko Elbe i Odre, kasnije i kod Poljaka. Sklavi sa tih prostora uništeni su u dugovekovnim ratovima sa Dancima i Svetim rimskim carstvom. Ostatke Veneta, za kraj ovog osvrta, nemački istoričar iz HΙH veka Avgust Vizmajer naziva Restvenetima (Restvenethi, ostaci Veneta) svrstavajući u njih Pruse i Litvance. On veli da je postojalo germansko pleme iz Nemetera (Nemeter); ono je okupiralo područje oko današnjeg Bodenskog jezera (današnji Falc (Pfaltz) i jezero Konstanca, u Ι ili ΙΙ veku, svakako pre nego što je ime Sklava zabeleženo prvi put u Evropi i da je slovenska reč za Nemce (Niemci) izvedena iz imena tog plemena. On ovu tvrdnju odbacuje: „Zusammentstellung Nemetes ist zurueckzuveisen, sovohl aus sprachlichen as sachlichen Gruenden,“ jer „…Nemeter Varen nie Nachbaren Slavischer Voelker“. Možda Fizmajer koristi ovaj argument u dobroj veri no, znamo, (međutim) da pomenuto jezero Konstanca rimski geograf Pomponijus Mela u godini 43. imenuje Venetskim. (Lacus Venetus) Naravno, čak i ako je veza uspostavljena između Nemeter i Nemci ne da se dokazati da je ime za sve Nemce poteklo od imena ovog plemena. Možda su dobili ime od nekog pripadnika Restveneta i da su oni još uvek prisutni u slovenskim zemljama pod novim imenima?

Znamo da su nad svim narodima Sarmati moćno vladali, ne samo u Maloj i Velikoj Rusiji, već sve do Burgundije, onih što žive u Poljskoj i dalje, vladali su nad Vlasima, Bugarima, Srbima, Podolcima, Litvancima, Hrvatima. Vladaše Dalmacijom, Moravskom, Češkom, Šlezijom i, svi od Vindske marke do Ilirika govorahu svojim jezikom. Ovo niko ne poriče. Tako je nastao i vendski jezik, njime se otomanska Porta koristila u brojnim međudržavnim prepiskama. Nekada je bilo dostojanstveno govoriti svojim jezikom, danas nije tako. Govoreći o prednostima sopstvenog pisma, njegov značaj se ogleda pri čitanju Biblije ali i u svim ostalim prilikama. Kako je jezik odavno u crkvi i državi usađen i očuvan treba reći, bez preterivanja, naročito zakonodavcima: lako će i nestati, ako se ne neguje. Među njih ubrajam jezike i verzije slovenskih pisama: češkog sa nemačkim slovima, vindijski jezik na latinskom pismu, hrvatski na glagoljici ili ćirilici, u upotrebi kod hrišćana u Turskoj a nalaze se u našoj akademskoj biblioteci. Konkretno, govorim o verzijama ilirskih prepisa koja Vadian i ostali pripisuju sv. Jeronimu. Prema Goldastu, pravilnije ih je pripisati Ćirilu i Metodiju, kao što smatra moravski episkop. O moskovskoj i poljskoj verziji slova vlada muk a dokle će tako biti ostaje nepoznato.

Najstariji srpski običaji ostadoše za nas nepoznanica. Među onome što videh u Germaniji, mogu uopšteno i odgovorno reći i podrobno opisati nihove običaje, patnju i mnoge mukotrpne podvige, njihovu slobodoljubivost, vernost i skromnost. Srbi su savesni i gostoljubivi no, često i lopovi. Iako im je vojska izmrcvarena i poražena, oni i dalje ratuju spremni da podnesu sve muke ovoga sveta, slobode radi. Takve, težačkim radom opterećene ljude, nećeš naljutiti sve dok ih ne diraš u čast, kako Sloveni vole da kažu. Mnoge dane slave darovali su Carstvu, služeći i boreći se za slobodu na razne načine. Njihova okrutnost prema neprijateljima ne dovodi se u pitanje ali, ono što su učinili hrišćanima na Baltiku, nije osobeno za Srbe. Ipak, i pored svega, uopšteno govoreći, ne postoji iskreniji i gostoprimljiviji narod od Slovena. Nenadmašni su u ratarstvu i lovu, sva dobra čuvaju najjači među njima, spremni da krvare, kažnjavajući pljačke i krađe među saplemenicima. Kao manu im uzimaju to što sve goste ne tretiraju na isti način pa je, tako, bilo slučajeva da potkradaju hrišćane. Kramer im to ne uzima za zlo a ja se pitam, ako je krađa greh kod hrišćana, kako može biti izuzeta ili odobrena?! O lopovlucima drevnih Skita piše Mela ali, od svih Slovena, on ponajmanje piše o narodu Pomeranije, bez daljnjeg.

Većina običaja sačuvanih do danas poreklom su, bez sumnje, germanski. Većinski deo naroda je veseo i nasmejan, gostoljubiv, prijateljski iskren, ističu se kao radni, jednostavni, religiozni i, kao verni prijatelji. Zadovoljava ih jednostavna hrana i odeća a gizdavost ili gordost kod njih izaziva odbojnost. Zaključimo, kao i ostali Germani slovenskog jezika (pismeni i oni retki – radoznali), ne žele više da znaju za ovakav način života, beže od njega pa makar bili iza rešetaka ili se dali da nešto studiraju. Ksenodokije piše da stalno slave neke svece, pevaju svete himne o delima apostolskim; mlađarija peva i igra, veseleći se tokom cele noći, uživajući u plodovima svoga rada. Ako stranac, nekim slučajem, zna njihov jezik i pričljiv je, nigde neće biti srdačnije ugošćen. Na rukama njegovi gosti nose tragove težačkog rada i bede, i noću se retko odmaraju. Odrekli su se svoje iskonske jednostavnosti a vrlo malo naučili o kulturi dok su poroke podigli na viši nivo, kako o zemljacima svojim moskovskim, piše Gerrgije Kluver. Kaže da su u školi učili da čitaju i pišu svi paori; oni, širom carstva moskovskog, koji pohađaše koledž ili univerzitet, za njih vele da behu skromne pameti a propovednici njihovi bijahu veoma učeni ljudi. Među njima ima teologa što reč božiju strastveno prenose; besede su im duge, uglavnom se odnose na zdravlje i napredak zajednice, sve drugo je nebitno. U razgovoru paori vole da preteruju, mada su ponekada loše shvaćeni. Pored toga, narodni običaji njihovi su, za Germane, nepremostiv bedem prema najmlađima, da se tako varvarski izrazim, iako roditelji danas jednostavno više u svakodnevnom govoru koriste germanski jezik.

Skrenimo pažnju na razliku između religije Srba pagana i hrišćana. Rodoverni i ostali iskreni pagani različito gledaju na Boga. Postoji samo jedan Bog i samo je on ovoga sveta gospodar kako Prokopije kaže, ali poštuju šumske demone i vile, kako veli Mikraeli. Na kraju, svi su, zajedno sa Saksoncima, pokršteni u X veku. Demone nazivaju crni Bog a dobri Bog ima atribut belog. Postoje i neki posebni idoli koje poštuju Rugijani. Takav je Svetovid. Vagri, pak, poštuju Porevida, Poljani Živu (Žižielija), pleme Redara Radogosta, Boemi obožavaju Vida, kao i Vendi; on je za njih vesnik ljubavi. Svi Srbi, iako težaci, strpljivi su radnici za razliku od Slovena koje bije glas da su nestrpljive sluge. U svakom slučaju i jedni i drugi rade prvo za sebe pa onda za Monarhiju pod čijim su suverenitetom; suprotno svim pravilima žive u demokratiji, ona bi se mogla održati čak i u obliku sačuvanom u Germaniji. Nasuprot svojoj slovenskoj prirodi, u stanju su da se stalno bore neprestano krvareći, obrazuju se i služe u slobodi, pod tuđom vlašću. Ona je bila glavni uzrok što su im moćni carevi nametnuli veru u našega Boga, ukinuvši njihovu narodnu veru pa je za pretpostaviti da će njihovi potomci biti neki od značajnijih nevernika koji će zadiviti svet. Konačno, Sveto Rimsko carstvo dopade u ruke Saksoncima i od vremena cara Henrika Hvatača i Ota Velikog, naši Sorabi bejahu slomljeni, uključeni u Rimsku imperiju, gde dobiše sva građanska prava i poštovanje koje dobiše i stari Germani. Goldast nam u svojoj knjizi prenosi stihove starog nepouzdanog germanskog poete (stihovi su nepravedno pripisani Hajnrihu), gde se veli: „Vendi, Dani, Sorbi ni, Markomani i Delmanici su moji podanici“.

Bilo kako bilo, Srbi su istakli, suprotno željama onih koji sprovode direktive iz institucija, da bi svi stanovnici Lužica trebali da uđu u buduću republiku Veneda- Srba da ne bi ostali pod večitom dominacijom Germana i bili tretirani kao kmetovi. Srpski plemići poreklom Venedi čija se prezimena danas završavaju na ic (Panovic, Citvic, Rosric, Miltic, Lotvic, Marvic, Certic…) trebali bi da se pokrenu pošto Germani dominiraju nad Srbima i mogli bi uspeti kao i drevni Sloveni čiji posedi nisu mali, da zasluže prava i pricvilegije koje im i inače pripadaju, da konačno jednom budu prihvaćeni u germanskom carstvu. Među nama, lažljive su i institucije ove vlasti. Ukratko, iz anala Slovena, Boema, Poljaka, itd. i upoređujući ih sa germanskom istorijom Srbi- Venedi koji bejahu slobodni i dobri, svi bi trebali uživati ista prava kao i Germani što danas korumpirano upravljaju njihovom zemljom; no, bez obzira na ropstvo i zlo te nezalečene rane iz vremena starih Slovena, Venedi moraju biti izjednačeni sa svima ostalima.

_____________________________________

Uputnice:

(53) – Johann Christoph Bekmann, Hist. Orbis Terrarum, Gunteri, Francfurti ad Oderam, 1685.
(54) – Bekman je bio poznat po vanrednoj posvećenosti Univerzitetu u Frankfurtu na Odri, svojim dostignućima u bibliotekarstvu i, kao istoričar. Rođen je u Zerbstu, u porodici pristalica reformisane kalvinističke vere koja je imala široku podršku najobrazovanijih slojeva stanovništva. Na fakultetu je počeo da predaje 1661.g. Bio je državni stipendista, obišao je biblioteke u Lejdenu, Amsterdamu, Londonu i Oksfordu, gde je proučavao njihovu organizaciju. 1663.g. postao je prvi bibliotekar Viadrine i na tom položaju ostaje sve do svoje smrti. Predavao je starogrčki i istoriju. 1672. postaje rektor, potom objavljuje prvi štampani katalog biblioteke (Catalogus bibliothecae univ. Francofurtanae), otpočinjući novu eru u evropskom bibliotekarstvu. Potom se posveću je predanom proučavanju istorije čiji je rezultat opširna knjiga o istoriji sveta.
(55) – Čuveni Justinijanov vojskovođa.

(56) – Titule kralja, vojvode i kneza Vandala sačuvane su u titulama (njihov su sastavni deo) kraljeva Danske i Švedske i vojvoda Pomeranije i Meklenburga.
(57) – I po ovome je jasno, između ostalog, da Vandali ne mogu biti germanskog porekla.
(58) – Martin Kromer (1512- 1589) bio je značajan poljski hroničar, istoričar, kartograf, diplomata i biskup u Varmiji (Ermland).
(59) – Martin Cromer, De origine et gestis Poloniensis, 1555. I-XXX
(60) – M. Cromer, De origine, XII
(61) – Kraljevina Slavonija je bila provincija u sklopu Habsburške monarhije u Austrougarskoj od 1699. do 1868. godine. Bekman verovatno misli na Panoniju, rimsku provinciju čiji su prvi stanovnici bili Panoni, pleme indo- evropskog porekla. U ΙV veku pokorili su je Kelti, potom dolaze Huni, Avari i Sloveni. Od 790.g. Panonijom vlada Braslav, franački vazal. Hrvatska i mađarska istoriografija svojata vladare Panonije bez ikakvih dokaza. Franački anali bez sumnje govore da u Panoniji, kao i na celom okolnom prostoru žive Srbi.
(62) – Cromer, De origine, Ibid. V, VI citirano po Schurzfleisch, Rebus Slavicis, Lipisiae, 1766.
(63) – Autor misli na Anglo-saksonske hronike nastale u ΙΧ veku za vreme kralja Alfreda. Rukopisi su sređeni u jedinstvenu celinu 1154.g.
(54) – Reč je o Ostrogonu na Dunavu, jednom od najvažnijih gradova Mađarske. Tokom rimske vladavine ovde se nalazila granica rimske Panonije i naselje poznato pod imenom Solva. Dobilo je na značaju kada je vladar Geza Ostrogon izabrao za rezidenciju.

(65) – Pečenjezi su nomadski narod Centralne Azije turskog porekla, asimilovan tokom srednjeg veka. Nastanjivali su područja između donje Volge, Dona i Urala. Osnovali su naselje Pečenjevce kod Leskovca gde su se naselili nakon poraza od Vizantije.
(66) – Bekmann, Hist Orb. Terr. Ibid, 311, 312.
(67) – Studirao je na Hajdelbergu, posle je predavao latinsku književnost. Na Luterov poziv odlazi u Virtenberg i počinje borbu za reformaciju crkve, pišući niz teoloških rasprava. Njegova dela svedoče o širokom spektru interesovanja za istoriju, moral, pravo i medicinu.
(68) – Phillipo Melanthone, Chronicon, Rhan 1561.
(69) – Antičko ime za Kimerijski Bosfor, danas Kerčki prolaz koji spaja akvatoriju Azovskog mora na severu sa Crnim morem na jugu, razdvajajući Krim od Krasnodarskog kraja na istoku. Najvažnije naselje je Kerč (Kerić) podignuto 530.g.
(70) – Reč je o jezeru, danas se zove Iznik i nalazi se kraj istoimenog grada u provinciji Bursa. Jezero i okolinu držali su Frigijci. Oni su, po Ilijadi, krenuli, na njegov poziv, u pomoć Prijamu.
(71) – Askanija je zemlja gde obitavaju Frigijci.
(72) – Misli na Kimere i Venete-Vende.

(73) – Rifejske planine označavaju planinski masiv na severu Evrope ili Azije. Većina istoričara smatra da se radi o Uralu.
(74) – Appolonius Rhodius, Argonautica
(75) – Ovim se Veneti, prirodno, povezuju ne samo sa Sarmatima već i sa Skitima.
(76) – Evo i odgovora zašto Srbi sebe nazivaju nebeskim narodom.
(77) – Phillipo Melenthone, Ibid.

Izvor: CEOPOM-Istina