Rat za srca i umove

Mi smo porobljeni pripadnici jednog slobodarskog naroda. Ali smo i zbunjeni. Ako se diže ustanak, ako se vodi rat, mora se za početak znati ko je neprijatelj. Protiv koga ustanak, protiv koga borba.

Ako pođemo iz crkvene perspektive prva uputstva dobijamo od apostola Pavla:

„A dalje, braćo moja. jačajte u Gospodu, i u sili moći njegove.
Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga.
Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju.
Zato uzmite sveoružje Božije, da biste se mogli odupreti u zli dan, i odolevši svemu, održati se.
Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde,
I obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira;
A iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga;
I kacigu spasenja uzmite, i mač Duha, koji je reč Božija.
I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnošću i moljenjem za sve svete“.

Efescima 6, 10-18

Dakle – mi ratujemo ne protiv „krvi i tela“, nego protiv „poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju“. Naravno da ne treba biti bukvalan u tumačenju reči apostola. Najčešće se gospodar ovog sveta koristi baš „krvlju i telom“, konkretnim ljudima kao svojom vojskom. Ali naš rat neće biti prvenstveno protiv ljudi, makar i zaprljanih ikona Božijih, ako se ustremimo pravo na duhove zlobe čiji su ti ljudi nosioci. Tako ćemo biti efikasniji i mnogo toga možemo završiti bez nasilja prema „krvi i telu“. Ponešto i ne možemo, ali to je već naš delimični poraz ma kolika vidljiva bila fizička pobeda.

Gde su danas sile tame i zlobe posebno delatne i vidljive?

Nije slučajno da su se baš nama Srbima (ne samo nama, ali nama posebno jasno) „duhovi zlobe u podnebesju“ simvolički projavili u avionima koji su nas napadali iz nama nevidljive zone atmosfere. Baš iz podnebesja.

Nije nas napala samo jedna sila, jedna zemlja, nego su nas 78 dana zasipale bombama 19 zapadnih zemalja na čelu sa najjačom zapadnom silom, američkom imperijom! Iz podnebesja nas je napao Zapad. Zapadna civilizacija. Posle toga nas je mekšim načinima i okupirao.

Sveti vladika Nikolaj ostavio nam je zaveštanje da ćemo samo sa Hristom izbeći da budemo smrskani kao orah između čekića Zapada i nakovnja Istoka, a operacija sila podnebesja na nama je u verziji SAD imala zvanični naziv „Plemeniti nakovanj“! Pod nakovnjem se tu mislilo na čekić i nakovanj kao komplet (sa popustom), u skladu sa globalističkim pretenzijama i tadašnjim osećanjem potpune superiornosti Zapada.

Moglo bi se reći da je poseban dar Božiji kad se nekome tako jasno rasklopi, otvori simvol. Kao što se može reći da je neverovatno da posle tako otvorenog simvola ne znamo od koga treba da se branimo, protiv koga da dižemo ustanak, duhovni i bilo koji drugi.

Pošto se danas zapadno osvajanje i kolonijalna okupacija ne manifestuju na način poznat u istoriji, kako je izgledala, na primer, nemačka okupacija Srbije u Drugom svetskom ratu, a pošto na ceo problem gledamo pre svega iz duhovnog ugla, ugla Crkve, značajno je da sagledamo simvoličke oblike okupacije, da ih analiziramo i borbu usmerimo precizno na pojave „duhova tame i zlobe“ u prividno običnim, svakodnevnim okolnostima života naše osiromašene, i nedovoljno autonomne „tranzicione“ zemlje.

Prva činjenica savremene okupacije Srbije je da ona ima daleko više kolaboracionista nego što je to bilo ikad u srpskoj istoriji, inače prepunoj primera otpora silama i borbe za slobodu.

Veliki deo kolaboracionista, zahvaljujući dugogodišnjem specijalnom ratu i razvijenim tehnikama kontrole stanovništva od strane okupatora, nema jasnu svest o svojoj kolaboraciji.

Ima se utisak da čak i naša kolaboracionistička vlast ima tek delimičnu svest o sopstvenoj kolaboraciji. To sve govori da je neprijatelj veoma, veoma jak i da zamagljena slika okupacione realnosti otežava bilo kakav suvisli otpor. Zabuna je tolika da parališe svaku aktivnost čak i kod onih najborbenijih – nije lako ustanoviti gde udariti, protiv koga se boriti.

I najveći protivnici kolaboracionističkih vlasti svesni su da je zamajavanje personalnim promenama unutar sistema kontrolisanog od okupatora samo zamajavanje, gubljenje vremena i ono malo snage što je narodu ostalo.

Vratimo se duhovnom pogledu na situaciju i pokušajmo da po savetu apostola Pavla u pojavnoj realnosti otkrijemo delovanje „poglavarstava i vlasti tame“ i „duhove zlobe“.

Zapadni globalizam zasniva se na neodoljivosti potrošačke civilizacije. Njegova osvajanja pripremljena su već posle Prvog svetskog rata i velikog bogaćenja SAD. Američka kultura je od kulture potreba rekonstruisana u kulturu želja koja je zatim izvožena u svet. Naročito je hladni rat iskorišćen za izvoz američke potrošačke kulture u ceo svet. Komunizam je pobeđen zahvaljujući tome što u komunističkim zemljama nije bilo dovoljno farmerki, žvaka, rok muzike, a želje za tom i raznom drugom robom i uopšte slike potrošačkog raja su uspešno prebačene preko granica. Hladni rat je dobijen pre svega u umovima i srcima ljudi, zatim u ekonomiji koja nije bila spremna da se dovoljno brzo prilagodi ultimativnom američkom modelu. Oslobađanje ljudi iz komunističkog lagera počelo je oslobađanjem privremeno „pritvorenih“ strasti.

Dan-danas zapadna imperija nema jače oružje od manipulacije ljudskim strastima i željama.

Crkva je tu da našom voljom i Hristovom silom svedoči Hrista Bogočoveka, da bude Bogočovek, Hristovo telo na zemlji, ikona Carstva Božijeg.

Međutim, ta uloga je s jedne strane podrazumevajuća, uspostavljena od samog Boga, s druge strane prevelika i teško saglediva – bez nekih manjih aktivnosti koje se iz nje granaju.

Uloga Crkve je sigurno i da proba da pomogne verujućim ali i svim ostalim da se bore protiv nehrišćanske, ponekad i otvoreno anti-hrišćanske prirode potrošačke civilizacije. U našim konkretnim okolnostima siromašne varijante potrošačkog društva, koja sobom nosi i mnoge dodatne moguće opasnosti, osvetljavanje i promovisanje sistema vrednosti koji je alternativan potrošačkom od ogromne je važnosti. Ali kako, kad je dobrim delom i sama Crkva u vlasti sadašnje potrošačke civilizacije? Veliki broj vernika jerarhiji upravo zamera da se raspustila u potrošačkim apetitima.

Pre sedamnaest vekova prvo je car Konstantin prekinuo progone hrišćana da bi potom hrišćanska vera postala zvanična religija Carstva. Reakcija onih najgorljivijih hrišćana je bila neobična. Povlačenje pred navalom formalnih vernika u pustinje. Monasi pustinjaci s povećanom pažnjom bavili su se pročišćavanjem svoje volje, svojih čula, osvajanjem slobode i ljubavi kao najviše vrednosti. Ostavili su nam sjajno znanje koje nam je i danas neophodno za borbu protiv potrošačke kulture koja nas drži zarobljenima i spolja i iznutra.

Međutim, pred privlačnom moći potrošačkog zamišljenog raja sa kojim smo u dodiru-pričešću preko svake kupovine koja se ne tiče samo neophodnih potreba, preko svakog uživanja u neizbrojivim atrakcijama virtuelnih svetova, crkvene vrednosti i pravila koja ih čuvaju nemaju velike šanse. Nisu dovoljno privlačni. Kontekst savremene civilizacije prilično uspešno uspeva da ih smesti u prošlost, a sadašnje stanje proglasi neminovnim razvojem. A oslobodilački rat koji nam sledi pre svega je rat za umove i srca ljudi. Pa onda dolazi sve drugo.

Monasi su, u principu, i dalje borci protiv svakog svetskog sistema u kome materijalno dominira nad duhovnim, ali u savremenim okolnostima ogromnog šuma informacija, njihovo svedočenje nije dovoljno. Potrebne su specijalno obučene „paracrkvene jedinice“, spremne za urbane uslove borbe i korišćenje svih vrsta savremenog medijskog oružja. To „paracrkvene“ značilo bi da one nastaju na dodiru Crkve i sveta, države, da su njihovi pripadnici crkveni ljudi, koji se u duhovnim stvarima u potpunosti potčinjavaju crkvenim vlastima, koriste drevno crkveno znanje kao podlogu i inspiraciju za svoje delatnosti, s druge strane uvažavaju državne zakone, patriotski, nacionalno svesni i odgovorni, ne-partijski orijentisani, ali se zapravo u trenutnim okolnostima sveopšteg kvara ne potčinjavaju u potpunosti ni Crkvi ni državi. Jedino tako mogu uspeti u svojoj misiji – iniciranja širokog duhovnog ustanka.

Ko može da sačinjava ove jedinice, kakva im je obuka potrebna, koju borbu će voditi i kakve su im šanse za uspeh?

Da probamo da idemo redom.

Ko može da sačinjava elitne „paracrkvene jedinice“ neophodne za borbu protiv potrošačke pošasti i demokratskog relativizma koji ljude drže u ropstvu iz koga se retko beži?

Muškarci i žene, mladi i stari, koji osete poziv za vrstu borbe koja se tu podrazumeva. Od njih se kao prvo očekuje želja da učestvuju u neravnopravnoj borbi sa vladajućim Duhom sveta. Ta borba se ne može rešiti na prečac, pojedinačnim herojskim činom. Moraju, znači, biti i istrajni i spremni da pristanu na određenu disciplinu.

Teško će moći da budu iole slobodni od veza potrošačke civilizacije, i time koliko-toliko sposobni za borbu, ako nisu spremni da usvoje makar nešto od monaškog znanja (a, na primer, zajednički crkveni postovi i pravila su za njih su odličan trening).

Zatim, od velike je važnosti da usvoje logiku služenja, da budu spremni da služe. Samo tako mogu postati potrebna elita. I služenje se vežba i uči kao i sve ostalo.

Da budu istrajni i u služenju i da se ne povode za iskušenjem vlasti koji je za okupacione snage poslednje sredstvo odbrane od onih koji se oslobode mreže iluzije.

Kakva obuka je potrebna?

Osim osnovnih asketskih vežbi u obuzdavanju strasti, koje crkva inače propisuje svim svojim članovima, poželjno je da o strastima kao glavnom oružju protivnika i borbi protiv strasti saznaju što više.

Poželjno je da se u toku priprema oslobode podrazumevanja svake vrste. Previše podrazumevanja čine borce slabim i neopreznim. Da bi se pripremili za herojsku neravnopravnu borbu, istovremeno borbu sa sobom samima i sa silama ovoga sveta, borci moraju naučiti da se ropstvo održava čak i pomoću osnovnih formi koje upijamo obrazovanjem u vreme kad još nismo dovoljno svesni. Na primer, pomoću simvoličkih formi predstavljanja prostora i vremena. Zbog toga moraju naučiti simvoličke forme koje su vezane za duhovni pogled na svet.

Zbog opšte izloženosti i manipulacije sistema nemuštim i nedorečenim narativima, potrebno je posebno sticanje znanja iz oblasti proučavanja tehnike pričanja priče. Borci se moraju uporno hvatati sa brojnim mitovima okupatora, naučiti kako da ih demontiraju i učine neefikasnim među populacijom u kojoj se podiže ustanak protiv „poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju“. Potrebno je strukturalno razlaganje vladajućih mitova, kako zbog njihove demontaže, tako i zbog konstruisanja i oživljavanja mitova (nacionalnih, crkvenih, paracrkvenih), takoreći moraju znati dovoljno o konstrukciji kontra-mitova i reparaciji tradicionalnih identitetskih mitova, koji sami po sebi mogu da posluže kao protivotrov, teško odbrambeno oružje u otporu neprijatelju. Dragoceno je danas skinuti sa pojma „mit“ negativan predznak i uvažiti iskustvo drugih naroda u „brendiranju“ nacionalnih mitova i simbola kao aktivnosti temeljitije od pukog popravljanja imidža neke nacije (mada nam, svakako, ni to nije naodmet). Kreativni pristup tradiciji „održavanje vatre a ne obožavanje pepela“ jedno je od osnovnih polazišta obnove. Demontaža i montaža mitova za nove specijalizovane borce važna je kao što je nekad bilo važno rasklapanje i sklapanje oružja za obične vojnike.

Uopšte, neophodno je razviti svest da se ogromnoj privlačnosti potrošačkog paketa može odupreti samo nečim sličnog intenziteta i privlačnosti. A to pre svega može biti nešto nastalo kreativnim preoblikovanjem i osavremenjivanjem tradicionalne slika i mitova.

Pojedini ruski mislioci, Aleksandar Dugin pre svih, odavno su to shvatili. Ukoliko zaista želimo pomoć i zaštitu Rusa, moramo postati vidljivi i prepoznatljivi našom ustaničkom delatnošću. Naši rezultati i te kako mogu biti dragoceni i Rusima, koji se, nasuprot idealizaciji naših nacionalnih i proruskih krugova, rvu sa sličnim problemima kao i mi. Sile podnebesja i tamo su veoma jake. I borba protiv njih nimalo nije laka, niti ima siguran ishod. Ako si mali, kao što smo u svetskim razmerama to sad mi, ipak je bolje da se uzdigneš do uloge saveznika, umesto da samo čezneš za protektoratom.

Kao što se na japanskim školama menadžmenta i marketinga izučavao stari kineski spis o ratovanju Sun Cuovo „Umeće ratovanja“, trebalo bi da ga iz pravoslavnog ugla izučavaju i elitne paracrkvene jedinice.

Sve u svemu idealni član jedne ovakve borbene grupe bio bi nešto između borbenog sociologa, kulturologa, propagandiste i misionara sa nacionalnim i hrišćanskim predznakom. U međuvremenu – aktivnost grupe će se pokretati sa preseka različitih profesija sličnog crkvenog i nacionalnog usmerenja, na samom početku od obrazovanih amatera. U početku sigurno neće biti mnogo dobrovoljaca, ali ni jedan ustanak ne kreće odmah od mase.

Problem finansiranja relativno brzog doškolovavanja boraca i prvih ustaničkih aktivnosti nije beznačajan, ali je manji od međusobnog prepoznavanja i okupljanja odlučnih i hrabrih mladih i starih Srba i Srpkinja i svih onih koji će zajedno sa nama.

Izvor: Blog autora