Revolucije tvitovanih zombija

Požar „tviter“ pobuna, snažno podstican i podržavan u poznatom maniru zapadnih medija, ne jenjava. Naprotiv. Posle Turske, demonstracijama i negativnim publicitetom napadnuta je i vlada Brazila. Mediji javljaju o „milionima protestanata na ulicama Ria i Sao Paola“.

Čak i da se pola tvrdnji o ovolikoj masi izvedenoj na ulice baci u vodu, izvesno je da se radi, ne o spontanosti, već dobro umreženim i pripremljenim smutnjama. Jer, ono što bode oči i u Brazilu je da se putem društvenih mreža poziva na obaranje vlasti baš u zemljama koje beleže visoki ekonomski rast. Uporno odbijaju da se potčine recepturama kvazi reformi i zaduživanja kod MMF i Svetske banke.

A recimo, u Srbiji, prezaduženoj, sa zamrlom proizvodnjom, gde je od strane vlasti predata jedna pokrajina, a sledi i otimanje druge, zemlja zaglibljena u bankrot i ogromnu nezaposlenost, caruje, gle čuda, bonaca. Kao da je nacija, čija je država i opstanak pod upitnikom, u totalnoj anesteziji. Pomirena, dakle, sa predodređenom sudbinom. Očito da su lupeži Bilderberga, trgovci smrću, ratovima i bezvrednim novcem, dželati SFRJ, u potpunosti ovladali tehnologijom pali gasi ustanaka, bez ideologija i klasnih ciljeva, a u korist korporacija bankarske mafije. Da su suvereni organizatori.“revolucija“ koje preziru i lobotomiraju svoju decu. Te brzopleto naivne vernike globalizma, konzumizma, i do svireposti podsticanog egoizma.

„Na pripremama za masovne nerede u Turskoj radilo se godinama,“ tvrdi se u zvaničnoj Ankari. „Neće nama upravljati evropski mediji i ovde postavljati vlade“, rekao je na mitingu pred stotinama partijskih aktivista u Ankari i Istanbulu premijer Erdogan. A do nedavno, činilo se, bio je miljenik atlantista.

Dakle, sa zapada ništa novo. Ko ne pristaje da bespogovorno služi, i ne zadužuje se, dobija „otpor“ u dvorište, ili metak streljačkog voda, srčani udar u tamnici, konopac oko vrata, ili biva silovan i javno linčovan. Naravno, sve u ime „ljudskih prava“ i „demokratije“.

„Revolucionari“ su većinom kolone obezglavljnih, prethodno namamljenih u zaduživanje, pa opljačkanih srednjih slojeva. Ali udarna pesnica (kakvu Veran na pločicama postavlja po srpskim porodilištima, jer i bebe su potencijalni otporaši) je bes  kvazi ekologa, „čuvara parkova“.

To su eskadroni dezorijentisane omladine koje svetski kapital, preko virusa potrošačke groznice i sebični individualizam kozumenata, gura u doživotno ropstvo bankara. Uzgajani su na lošim serijama podkulture i plastičnim karticama u tragaju za prečicom ka slatkom i udobnom životu.

Na Balkanu, njihov idol je bivši junoša u pocepanim patikama (oženi me Čedo) koji, saznajemo, uskoro napušta politiku i odlazi u veliki biznis. Pokazne vežbe za mamac brzog uspeha su na „farmama“, semeništma Velikog brata. Svi oni, kao stado bez pastira u amfiteatrima “Otpora“, suprotno parolama o demokratizacji, dovlače na vlast kompradorske elite, mafijaše. Baš kao u Beogradu 5. oktobra 2000. Ili, na mesto sekularnih režima ustoliče fundamentaliste Al Kaide. U Iraku, Maroku, Libiji, Egiptu, uskoro Maliju, Somaliji, Sudanu. U BiH, ako “tvitnu“ RS, na čemu se ubrzano radi..

Atlantski talibani

Samo iz Bosne u Siriju je otišlo 5000 amero islamskih talibana. Beograd, pak, radosno mašući repom, šalje 500 mladih ljudi na krizna žarišta Malija i Somalije, a srpske mladiće na Kosovu briselskom nagodbom kandiduje za janičare Tačijevih oružanih snaga. Na izvolte NATO-u.

Uvežbavaju se za razaranje tkiva odabranih država. Poseban cilj je da slabi postanu još slabiji, a bogati još bogatiji. Preti se zemljama BRIKS-a, pre svega Rusiji, Kini i Brazilu, da budu usporene u impresivnom rastu koji opasno ugrožava imperiju.

Ako neće Turska, Egipat mora u otvoreni rat protiv Sirije. Turska je na meti „otporaša“ jer neće u masovnu ratnu avanturu sa Asadom. A i kako bi ako je suočena sa odmazdom ruskih raketa.

Postaje sve jasnije da bi divljanje u 72 grada, preliveno u građanski rat u višenacionalnoj državi (kao u Jugoslaviji) u Turskoj, jer Turci čine manje od polovine svih žitelja, moglo ovu zemlju da košta bar trećinu teritorije. Upravo tamo gde žive vazda buntovni Kurdi. Ujedinjena sa delovima podeljenog Iraka i masakrirane Sirije nova država, sa desetinama miliona žitelja, postala bi bespogovorni američki resurs NATO strategije.

Od Uljanova do Adolfa i nazad

Inspiratori ovakvih „revolucija“ više ne putuju na lice mesta blombiranim vagonom, kao svojevremeno Uljanov. Niti se deru histerično o svojim namerama, kao Adolf. Sve funkcioniše na daljinac, bez ideologije ili programa, bez vidljive „avangarde“. Ona, ta avangarda, udobno pijucka viski na sastancima Bilderberga. Sve liči na teatar potpunog apsurda. Neodoljivo podseća na već viđeno u Beogradu, gde je dirigovano „Otporu“ a sve da do pravog otpora Srbije ulasku u projektovan globalni gulag ne bi nikada došlo. Pod parolama borbe za ljudska prava, a preko naoko benignih povoda, ponavlja se imperijalna matrica izazivanja „revolucije“ radi uništenja nepodobnih zemalja, nespremnih da se povinuju interesima bande iz Sitija.

Baš kao one 1918. u sasecanju razvoja carske Rusije. Sve sluti na namerno izazivanje haosa i širenja novog svetskog sukoba, jer na ratovima se najbolje zarađuje i odlaže sazreo krah imperije. Ona odavno najuspešnije proizvodi samo ratove i štampa lažni novac. Lokalni dileri novog poretka su osposobljeni kroz specijalnu obuku sektaške metodologje. Prethodno, pažljivo su selektovani i deluju kao službenici globalne sekte za sluđivanja 21. veka. Redom su ucenjeni i opterećeni sopstvenim dosijeima. Bilo da su u pitanju mito ili moralne i seksualne devijantnosti. Dakle, ako neka država hoće suverenu vlast, a neće pozajmice u zelenim bezvrednim novčanicama, kao Erdogan, recimo, ili pre toga Gadafi, pa Asad, dobija revoluciju na vrat..

Srbija „beli miš“

Najočitiji primer „belog miša“ u retorti globale je Srbija. Pod teretom političkih pritisaka bez presedana sve uspešnije i poslušnije kao država „federira“. Traje to preoblikovanje ljudi i granica u razičitim okolnostima, ali uvek sa istom namerom, evo više od veka. Prema Berlinskom kongresu i njegovim skrivenim klauzulama Srbija, čak i kada je bila formalno Kraljevina, nije uistinu nikada bila potpuno suverena. Naprotiv, programski je prepuštena planovima velikih i volji nahuškanih manjina.

Pripremaju je ovih dana, zbunjenu nezapamćenom medijskom kampanjom u službi EUROkrartije, za poslušno prihvatanje „prvog Vidovdana, naprednjačkog, kao dana pobede“. „Prvog pobedničkog u istorji“, ponavlja se svaki sat preko elektronskih medija

SPC, posle prvobitnog negodovanja, ne reaguje adekvatno na ovo nasilje nad datumom svih datuma državnog pa i svetosavaskog kalendara, a sve zerad lažljivih obećanja, za lude radovanja, naših osvedočenih istorijskih porobljivača i krvoloka. Kosovo će, dakle, biti razmenjeno za datum. Pa šta bude.

Tako je taj istorijski, možda i prelomni preokret, od časnog kosovskog zaveta, večne težnje Srbalja za slobodom, usmeren ka prihvatanju „realnosti“ robovanja. A sve je trijumfalno obznanio drugi čovek vlade i faktički prvi čovek države. Ta orvelijanska pobeda biće onaj ključni trenutak preumljenja nacije koje je svojevremeno najavio Tadić u intervjuu kontraverznom Basari.

Da bi ta nova realnost „herojske“ izdaje funkcionisala nesmetano, uprkos elementarnoj logici i moralu, preduzeto je dihtovanje svake rupice kroz koju bi se moglo zaviriti u besramni tok predaje Kosova i srpskih žitelja u njemu Tačijevim strvoderima. U Parlamentu, kontraverznom deklaracijom (izvinjenje za datum) još više je podstaknut odlazak Vojvodine. U poređenju sa „vunenim vremenima“ Gojka Đoga (Brozove žrtve), današnja Srbija je medijski konc logor. Bliža po ispiranju mozga Golom otoku Dragoslava Mihajlovića..

Roditeljski kukavičluk

Podsetićemo roditelje, začetnike ove pragmatične generacije koja mirno prihvata nastavak plana potpunog komadanja Srbije, kao što su svojevremeno oni prihvatili još jednu Jugoslaviju, a naterani apokalipsom streljanja 1944, na natuknicu Vladimira Bakarića o potrebi „federiranja federacije“. Te iste Jugoslavije. Sad, pak, federira državnost preostale Srbije

Bio je to „biser“ Titovog doglavinika, lansiran na početku procesa ustavnih promena sedamdesetih, koje su donele smrtnu presudu ne samo SFRJ Ustavom od 1974, već i nagovestile potpuno teritorijalno rastakanje Srbije. Stavljene prethodno pod starateljstvo svojih pokrajina. Jedna se otcepila, druga je na putu.

Za garantovan uspeh tog projekta bila je potrebna višedecenijska satanizacija Srba, njihove istorije i vere, montaža priče o genocidnom narodu i to preko organzovanih pokolja, od Sarajeva, preko Račka do Srebrenice i najazad nametanje nekoliko kompradorskih vlada.

U procesu takozvane „demokratizacije“ Srbije, koji je započet partijskim udarom unutar bratstva kripto komunista na Osmoj sednici, na srpskoj političkoj sceni igraju isključivo pažljivo odabrani i dosijeima obeleženi igrači koje viđamo u svim mogućim ideološkim varijantama. Od komunista do lažnih četnika, od demokrata globalista do fanatičnih EUROpoklonika, koji vonjaju na novi fašizam svojih gazda.

Samo onoga ko nije na vreme uočio ciljeve 2000, moglo je da iznenadi preumljenje većeg dela radikala u SNS, koji za javnost propagira danas vrednosti Obrenovićevske politike. Navodno jedine uspešne u srpskoj istoriji.

Zaboravlja se, pritom, da je tajnim sprazumom kralj Milan, uz punu asistenciju svog ministra spoljnjih poslova Čedomira Miljatovića, predao suverenitet Srbije Austriji, kao što to ova vlast namerava da proda Briselu, a ustvari Berlinu.

Da smo tokom uznapredovalog federiranja pod SNS na tom putu svedoči interesovanje austrijskog kancelara Hansa Fišera kod predsednaka Nikolića o nužnoj reviziji ugovora kojm poražena Austrija, saveznik Nemačke (kobajagi okupirana), danas merači vraćanje imovine prognanih Švaba sa teritorije današnje Vojvodine.

Federiranje će se nastaviti prema rečima Predraga Simića (na Palmi plus), svojevremeno zagovornika nesvrstavanja pod Brozom, pa savetnika Slobe, pa Vuka, pa Koštunice, dok se ne ispuni nemački plan svođenja Srbije na prekumanovsku. Ili još gora varijanta, rasparčavanje Srbije na kolonijalne regije velične Crne Gore, kako to predočava dobro obavešteni istoričar Čedomir Antić.

Često se autorima tekstova koji pale svetlo u zagušljivoj balakanskoj krčmi postavlja pitanje. “Pa dobro, a šta predlažete osim dijagnoze. Gde je lek?“ „Za početak, ugasite svoje prijemnike kada god započne informativno „federiranje“ (spinovanje) na Tijanićevoj RTS i Veranovom B 92“, o genijalnosti nikad prežaljenog najvećeg sina Srbije, austrijskog kaplara Broza. Spremnost na istinu i preispitivanje jednog veka pogrešne strategije, osvešćenje i nepristajanje pre svega na ovu „realnost“ – to je prvi korak. Iza koga slede ostali. Dostojni slobodarske prošlosti.

Izvor: Vidovdan