При крају, пред одлазак, упозна се још један мајстор сијенски, највећи, што збуни својом тамном душом, мутне снаге и жалости.

Мајстор чији су цртежи таласасти и финији од Рафаелових, чија је површина често мирнија и светлија од површине умбријске, а чија је туга и мисао сликарска помешана са слутњама, тешким и дубоким, често оштријим од Леонардових.

Чуднији је од свих Сијењана, прави медени производ етрурске чулности и земље гробница подземних, румен и модар, лак и лепљив, мутан и свилен – Содома.

Што је најчудније, тај сијенски мајстор, већи од свих других, беше дошљак, из ветровитог, чистог и оштрог Пијемонта. Родно му место беше Верчели. Отац му је био обућар. Ипак је данас, више од свих других, представник горкослатке Сијене, у коју је дошао случајно. Као да је завичај празна реч, и неизвесно нешто, и као да постоји само, вечно, слобода.

Содома, ћакнути, луди, Содома, будала, Матачо, како га монаси зваху. Содома, сликар брачне ноћи Александрове са Роксаном, тихом као ружичасти лед, на висоравнима медским. Содома, обожавалац мистичне драгане Христове, падавичаве свете Катарине сијенске, страсни цртач њених ногу, бедара и груди. Содома сребрни, Содома аметиста, Содома тамни као ћилибар, Содома жалосни због лепоте тела која је пролазна. Содома бедни, Содома остављени, ничији. Содома горки, демонски, Содома безимени, пожудни, слободни.

Тако је велики да га, вековима, нису ни спомињали. Тако је таман да су га овенчали срамотом и завишћу, а тако мутан да се распада у Сијени, али урођен, више него онај љиљан камени што остаде у врху куле општинске, над Сијеном.

Име му је Содома, а право му име ни град у коме живљаше не рече: зваху га, тако, срамним и бестидним именом, што им, у оно доба, није сметало.

У 13. години дадоше га на занат, да учи сликање и фарбање, особито црквених прозора. Тако је у своме завичају научио шарати. Мало млитаво, како то у верчелских мајстора беше обичај, али љупко и лако.

Вазари, који га је целог живота мрзео и, као баба, оговарао, записао је: да га трговци и агенти банкарске куће Спаноки године 1501. наговорише да дође у Сијену. Паланчанин, и не баш пробирач, у својим манирима, Содома је имао тада 24 године. Био је лепушкаст и лакомислен, али није био – као што би академски Вазари желео – обични клипан.

Бенедикт даје постхумни опрост екскомуницираним часним сестрама, Содома, фреска из циклуса „Живот светог Бенедикта”, манастир Монте Оливето Мађоре, околина Сијене, 1505-1508 – Фото: Wikimedia Commons

Сијену је затекао баш онако како је доликовало њему. Румена и помодрела, мирисала је већ тешко, као натрула, лепа јабука. 20 револуција имала је, међу зидинама својим, за последњих неколико година.

Надувен и дедак, Вазари је мрзео овог младог лептира и весељака, ову ласту и голуба сијенског, што се китио и шепурио и пред женама, по улицама сијенским, као ћуран. Каже да је Содома успео у Сијени више због својих лудорија, него даром својим и радом. Содома је, међутим, пао као мува без главе, у све то црквено млеко и мистични мед сијенског сликарства, отврдлог, од традиција, примера и закона. И он је почео да слика Богородице. Вазари каже да је при томе цртао скулптуре Кверчове, учећи на њима позе и дивну мекост тела породиља.

Прве године своје славе и заната провео је у манастиру Монте Оливето Мађоре. Пут један мирисан, од винове лозе и маслина, на брегу, води сад у манастир, и диваљ и питом, у том врућем крају, далеком од света. Нико, ко у Сијену дође, не пропушта да оде и прегледа чувене фреске Содоме, које је насликао на зиду манастирске трпезарије. Аутомобили сваки дан односе пријатеље уметности, из хотела, али је дивно путовати до манастира на воловским колима, ванредним у околини сијенској. После неколико сати вожње, по сијенским вртовима и небесима, стиже се у манастир, као у неку огромну тврђаву, или гробницу, под високим чемпресима.

Монаси су се ратосиљали тог дошљака, који је био ћакнутији од најћакнутијих Сијењана, али су га добро запамтили. Насликао их је, по зиду, у фреске своје, свађалице и пијанице, грошићаре и блуднике, како се нису надали. Умео је да их развесели, кад је хтео, шалом својом и лудоријама, а још више својом малом менажеријом, бог те пита каквих птица и мајмуна, коју је сељакао свуд са собом. Да је сликао у женским манастирима, као што се дешавало шаљивџији Буфалмаку, код монахиња, којима се особито допадаху мали анђели што личе на малу децу, и он би им, свакако, готов на све, понудио, да им направи сасвим сличне, живе.

У том ћакнутом животу, међу монасима који су и сами били сликари, свирачи и вртлари, у тишини сунцем заливених маслина, која је и сада млака као и пре 500 година, постао је мајстор.

Био је демонски даровит, а сликао је олако и брзо, често аљкаво. Књига манастирска у којој се бележаху издаци, сачувана је и прича о његовој веселости и лакомислености. Плату за пет фресака дао је неком племићу што је дошао у манастир да се покалуђери, за његово богато одело, мач и остало. Обућарски син обукао је све то и дивио се себи, као јунак. Становао је заједно са својим животињама, у једној ћелији, а нарочито је волео једног гаврана, којег је сликао на фрескама и који је умео да брбља.

На зиду манастирске трпезарије требало је да наслика живот светог Бенедикта, што је Сињорели био започео и прекинуо. И збиља је насликао фреске као наручене за монахе.

Садржај њин требао је да обради по биографији свечевој, коју је написао један други светац, а Содома изабра најбоље место, где пише: како је неки завидљиви калуђер „Флоренције, не могав да му убије тело, покушао да му задави душу. Зато му посла седам младих жена, да голишаве играју пред монасима, како би у њиним душама пробудиле блудне мисли. Свети Бенедикт, угледавши их и страхујући за своје младе ученике, одсели се из манастира.”

Содома је насликао, одмах на првој фресци, калуђере и блуднице, што улазе кораком плесачица. Вазари прича чак да је Содома, „који је био без части у своме сликању, као и у другим стварима у животу”, приредио, тајно, неки бал голишавих жена у манастиру, које је обукао тек када виде срџбу игумана. Новији, промућурнији, археолози мисле да је то било само на слици.

Брачна ноћ Александра и Роксане, Содома, фреска, 1517, Вила Фарнесина у Риму – Фото: Wikimedia Commons

Фреска је сад прилично бледа и опала, мада је понајбоље сачувана, али две високе играчице, једва одевене, снажне и велике, као каријатиде, нико ко их виде, не заборавља. Обе се једва држе прстима, дивним и дугим, при игри, држећи у руци, једна биљку, друга воће. Косе су им као змије, савиле се око грла. Плавуша, која је најближа зажареним калуђерским очима, у провидном, бледоплавом, грчком платну, меком као да је са острва Коса, љуља се на ногама тако лепим, као у најлепших античких Дијана. Њена се одежда као од ветра завитлала; тако су одежде сликане свим анђелима и женама тосканским, као да су сликари хтели да сачувају лик грчких Победа, што су слетеле. Ванредна је, и сад још, та играчица; као да је сестра оне Нике са острва Самотраке. Ко ли је била та висока, дивна девојка?

И на другим фрескама његовим можете је препознати.

На другој фресци сачувао се његов аутопортрет. Насликао се пред кућом свечевом, како је застао, у огртачу црном, свиленом, везеном златом. Велике његове очи и сад гледају, а пуне и модре усне, као расечено, натруло воће, и сад још, чине се сочне. Ни једно лице тосканско не знам тако блиско свим гресима и страстима, али и ванредно. Само опис Катилине, у Салуста.

Живот тог дивљег и тужног генија прошао је, тако се савременицима чинило, улуду. После неколико година у манастиру проведених живео је у сјају и страшној раскоши Рима. Сликао је Папи и банкару Киџију. Вазари пише тада да: „та животиња траћи време у Риму, са својим бестијама и лудоријама. Ваља се по земљи и не гледа посла”.

Папа га је отпустио, заједно са старим Перуђином и заволео младог Рафаела, који је био оличена учтивост. И у Риму Содома је створио једно бесмртно дело. На зиду римског дворца банкаревог, насликао је брачну ноћ Александрову. После се вратио у Сијену и остао до смрти њен житељ. Оженио се богато и имао децу.

Постао је отмен и дописивао се са Гонзагама и Алфонсом од Есте, а живео је и путовао као неки велможа.

Постоји његова пријава имања, која је била за све Сијењане обавезна законом, и, мада је тада имао већ 54 године, ево шта је пријавио: „Прво, имам један врт, код Фонте Нуове, где плевим, а други беру. Једну кућу у Валероци и са њом парницу, против Николе де Либри. Имам једног мајмуна и једног гаврана који зна да говори; држим га да предаје речитост једном затвореном магарцу, који је теолог. Једну буљину, да плаши вештице; два пауна, два пса, два мачка, једног крагуја, и шест кокоши, са 12 пилића, и две морке, и много других птица, које би било дуго набрајати. Мал’ не заборавих најглавније: имам три одвратне, зле бестије, три жене. Најзад, имам 30 одрасле деце, и Ваше Екселенције признаће тек да, у том погледу, могу да се мерим са ма којим богатим гаваном. Уосталом, онај који их има 12, ослобађа се, по статутима, од општинских дажбина. У том се смислу препоручујем и здравим Вас.“

Био је напунио кућу драгоценим оружјем и источњачким одеждама. Некромант и заинтересован свим тајнама, источњачким враџбинама, накупио је читаве хрпе рукописа о магији. Постао је пријатељ старих, владарских породица, али је под старост узалуд трчкао по Тоскани и сликао на све стране: рука му је отежала и почео је да сиромаши. Вазари, који га је до смрти пањкао, каже да је умро сам самцит, у беди.

Нисам знао да ће ми биће Содоме бити један од најслађих доживљаја у Сијени, да ће ме његова болна чулност вратити у збркану тугу, из које се једва отех, на том тосканском путовању.

Зар сад, кад видим благу, изванредну наду, финоћу бивања свега што ће бити, сребрну мрежу над светом, тако лаку, зар сад да клонем, опет, у тамну и тужну језу телесну? Провидан свет, тишину душе као снег, шум листића што се стресају, видех и чух, још јуче, по глатким и хладним иконама Девојке. Зар се није чинило да престаје жудња, да оштри облици звезда, воље и ума, светле и трепере као лед, у ком је занавек мир? Чинило ми се да сам у очима сјединио све дубоке и страсне биљке духа, да у једно благо зеленило зарастају, што ће ме љуљати одсад, без шума, као испод вода, из којих не могу изићи.

Од Содоминих играчица, вратих се изнемогао. Тишина и ведрина винограда учини ми се лажна, а из влажних, грозничавих зидина древне Сијене, допирао је пригушени плач. Ако ни зачеће није тако чисто, као што замишљам, шта онда, куд онда? Смрт ће се вратити у осећаје и страст ће ми трести колена, иста она страст која тресе ребра хртова и крила бубица.

Свети Бенедикт и куртизане које играју, Содома, фреска из циклуса „Живот светог Бенедикта”, манастир Монте Оливето Мађоре, околина Сијене, 1505-1507 – Фото: Wikimedia Commons

Тежак је и раскошан утицај слика Содоме.

На уљаним сликама никад мајстор није постао. То је било за вредног, питомог, добро васпитаног младића из Урбина. Овај сиромашак из Пијемонта био је луд и даровит, око и руке његове волеле су оно што је бездано, као бурно небо, мрачно под муњама. Фреске се раде хитро и непогрешно: оно што се једном потегне се никада брисати не може; зид све упија. Тај аљкави, млитави сликар, у зиду је одлично шарао.

Играчице пред светим Бенедиктом ванредно су дело, мада су почетничко. Кад се од њих вратих, Тоскана ми, дотле полетна, показа своје наличје, помешано са изнемоглошћу, вином и жалошћу. У свету опет приметих љубичасто, пролазно и бездано.

Учиниле су на мене, и на свакога, дубок утисак. На опалој фресци, она играчица што долази са десна, изгледа као копија римске Венус Генетрикс. Одежда те огромне девојке пада мрачна као тама, лева јој се рука, у којој држи цвет, из ње помаља бледа и светла, као танак, оштар, први део Месеца. Ноћ је то. Тама и безумље и смрт, и ништа је од монаха не одмами више; сване, али се опет спушта.

Велика и тешка играчица, са десна, сасвим је скулптура. Можда су то збиља ставови Кверча, стари ставови Етрураца, брутални и здрави. У њима нема ничега новог, али ни декадентног. Робустни је то, велики, реализам, земљана снага, печена глина, што се понавља. За данашње око, ноге у те куртизане на фресци тешке су, као у слона. Па ипак, има заљуљано крило, па ипак игра, са цветом у руци.

Она друга, плавуша, улази као алегорија ренесансе у моју напаћену и замишљену, бледу и модру Тоскану, витких и никад разголићених девојака. Љупком и грозном, тосканском добу је крај; Дантеовом свету, што, као Мљеци на води, стоји на снази и пучини небеса и ума. Мишљах да будућност своју и цело једно брдо могу, на ничему, да сазидам, напором воље, сугестије и зеница упртих у звезде; мишљах да ћу цветањем и опадањем лишћа да владам из тишине, болним и дугим уздржавањем даха.

У ствари, то је нека Флора, или Церера, коју је Содома негде видео, као и ове римске колонаде, сводове и лоџе, иза манастира.

Плава и тешких зеница, некада је извесно Гркиња била, не као оне сијенске породиље, танких очију, азијски уских. Содома је античке играчице увео, са јонском чулношћу, у сијенски манастир, а та девојка, у одежди боје аметиста, остаће заувек у Тоскани, као мраморни стуб, окићен љубичицама.

Пред полазак из Сијене, она ми још једном откри своје ружичасто, делирично месо и своју падавичаву и горућу душу, огрнуту црно белим плаштом. У бићу своје чувене и познате светитељке, Свете Катарине Сијенске, која за живота беше оденута крвљу, „пурпурним поклоном” Христовим, који толико спомиње у својим екстазама.

Содома сликар и Катарина доминиканска, сладострасник и аскета, вереница Христова, стопили су се у ванредном браку, чији мутни мирис допире, и сад још, до путника и прати га неко време, док се Сијена губи у брдима и нестаје…

Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард

Извор: Милош Црњански, Љубав у Тоскани, Геца Кон, Београд, 1930.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на С о д о м а

* Обавезна поља