Sabljo moja, dimiskijo …

Svako ko nosi pravoslavlje u duši zna da Otadžbina nema cenu. Zna da svoju majku mora po svaku cenu da čuva. Jer, šta je čovek koji nema zemlju, šta je čovek koji nema svoj dom i ognjište? Ima li kuće i krova ako nema temelja? Kakav je to čovek koji je zaboravio pretke i ne razmišlja o potomcima? Kakvi su to ljudi koji nisu spremni da brane svoje ognjište? Pravi Srbin je uvek znao kako se brani ognjište, kako se voli Otadžbina. Onda kada svojom verom i odlučnošću nije uspevao da odagna neprijatelje sa svog praga, nepozvane sile zla znao je da otera sabljom.

Naiđu nekad vremena kada sivi oblaci zla uspeju toliko da se namnože da se sunce vere, istine i slobode od njihove gustine ne može ni naslutiti. Tada je potrebno dimiskijom iseći te crne oblake tame da bi zraci pravde ponovo ozarili  duše verujućih. U takvim vremenima, svetosavsko srce ne može se samo uzdati u ono što voli da čini, već i u ono što se mora učiniti.

„Blagosloven Gospod, grad moj, koji uči ruke moje boju, prste moje ratu.“

Psalm 144:1

 Neraskidiva je veza Srbinova između prošlosti i budućnosti. Ta neraskidivost, pojačana verom, daje nepobedivost. Onda kada se sami ne odričemo sebe, ni drugi ne mogu ništa da nam otmu. Onda kada imamo vere, podignuta dimiskija odbraniće nas od svakog zla. Nije uvek potrebno sablju i upotrebiti, napadači odlično prepoznaju odlučnost. Tada se oni sami odbijaju, kao voda što se odbija od stene. Vraćaju se neobavljena posla, a svetosavac i dalje čvrsto stoji čekajući mirno nove talase, ne birajući da li će oni biti dobronamerni ili ne. Da li su prijateljski ili ne. Njihove namere neće uticati na Srbina, on će ostati tamo gde je vekovima i bio. Zadržaće put kojim su i njegovi preci koračali, ponosan na prošlost, siguran u sadašnjost, stvarajući časnu budućnost.

Mali čovek, mali po delima jer jedino tako čovek može i biti mali, ne može da pobedi svoju sujetu, i tu sujetnu potrebu da bude viši od ostalih. Takvi to nikad ne čine časnim delima, već primenom sile i prevare. Nevolja sa tim malim ljudima je nevolja koja prožima ceo Zapad. Njihova svest nikad ne doseže dotle da je potrebno da se čovek vrlinama uzdigne visoko, njihova gordost ih uvek zadržava na nivou da je važno samo biti viši od drugog.  Da u stizanju do tog cilja nije važan način, nije važna čast. Računaju da će, kada se popnu gore, oni pisati pravila, da će se pisati samo njihova lažna istina. Ali sve što se zasniva na prevari i sili traje kratko, jednostavno ne može dugo da opstane. Istina ne može biti ni naša ni njihova, ne može je niko nametati, ona je beskompromisna, nepobediva i konačna. Svaka sila zla, kada vidi sablju pravde, u panici beži.

„Tražio sam snagu. I Bog mi je dao poteškoće koje su me osnažile. Tražio sam mudrost. I Bog mi je dao probleme koje je trebalo rešiti. Tražio sam bogatstvo. I Bog mi je dao mozak i telo da mogu raditi. Tražio sam hrabrost. I Bog mi je dao prepreke koje je trebalo savladati. Tražio sam ljubav. I Bog mi je dao ljude kojima je trebalo pomoći. Tražio sam usluge. I Bog mi je dao prilike. Nisam dobio ništa od onog što sam tražio, ali dobio sam sve što mi je trebalo.“

Slaviša Pavlović

 Važno je samo prepoznati šta posedujemo, srpstvu je gospod  dao sve što je potrebno. Zahvaljujući našem Svetom Savi, Srbi treba samo da postanu svesni oružja koje poseduju. Dimiskiju pravde koju nikad nismo ispuštali još jače da stegnemo, još višlje da podignemo. Naravno da onaj koji se odriče snage i moći koje ima, ne može nikad ni biti snažan i moćan. Onaj koji stane ispred zida jer su mu rekli da se kroz zid ne može, sam se odlučio kome će verovati. Takvi su sada je osuđeni na to da čekaju  da li će neko da im udeli milostinju bacajući im nešto preko zida. Svetosavac to sigurno neće čekati, on ima dovoljno vere da sa njom može kroz bilo kakav zid. Nema takvog zida, ne postoji prepreka koju čovek može da napravi, a koju oni ljudi koji nose veru u srcu ne mogu da prođu. Ne gledajmo na granice koje su drugi postavili, one su tamo za one koji imaju ograničenja. Čovek pun vere, ljubavi i časti ne pripada takvima. Za prave kraj ne postoji, kraj je tamo gde je i večnost.

SABLJO MOJA DIMISKIJO

Sabljo moja dimiskijo
Sabljo moja krvopio
Ljuta gujo, željo moja –
Da idemo usred boja

 Napred! Juriš! Kolji! Pali!
Izrod, koji krvce žali!
Za slobodu sa zlotvori
Srb-junak se rado bori.

 Ljuti zmaji i lavovi
U rukama sa gromovi,
Čelik-srce, britka đorda –
Pa šta će ta turska čorda?

 Malo nas je, al` smo ljudi!
Čelik-srce je u grudi!
Čelik-srce, Bože sveti,
Tvrđe nego bajoneti!

Zginućemo, ako treba –
Al` , gle onog plavog neba.
I, gle ove sablje kovne,
Sablje kovne, čudotvorne!

 Sabljom ćemo zapisati,
Sabljom ćemo zarezati,
Dela naša i megdane
Baš za nebo, Vidovdane !

Davorin Jenko (1872. napisao himnu Srbije Bože Pravde

 Bez obzira na to da li Zapad to želi ili ne, Srbi će uspeti. Svetosavska duša bi volela da to bude neizmernom ljubavlju koju poseduje. Ako nam ne budu dozvolili da ljubavlju pobedimo zlo, Srbi će to morati da učine dimiskijom, Božjom rukom vođeni. Tamo gde nam zlo postavi granice, mi ćemo napraviti prolaze. Tamo gde sile tame misle da nam je kraj, moraće da se razočaraju, verujućima to može biti samo novi početak. Jer nepremostive prepreke vidi samo onaj koji ne razmišlja o cilju. Prepreke kao problem vide samo oni kojima pogled nije upravljen ka razlogu puta i njegovoj važnosti. Oni koji stanu su oni koji, videvši stenu, ne vide planinu iza nje.  Srbima cilj nikad nisu bile neke stene na putu, već isključivo planine koje svojim vrhovima miluju nebo.

Neka neverujući nastave da se kreću putevima koji se njima čine lepšim. Znamo da ih privlače samo zato što su široki. Vodeći se samo prizemnim osećajima, biraju put koji ih mami prostranstvom, zaobilazeći onaj jedini pravi. Prolaze pored pravog puta i ne shvatajući. Samo zato što im izgleda usko, i sami nesvesni čega se tačno plaše. Naravno da je staza vere, istine i pravde uska, pa samo jedna traka puta može voditi ka njima. Ne postoje dve ili više ispravnih vera, ne mogu biti dve ili više istine, ne može se pravda tumačiti kako ko hoće. Zato je staza uska, ali bez gužve, prava i sigurna.

„Uđite na uska vrata! Jer široka su vrata i prostran put koji vodi u propast i mnogo ih je koji njime idu. O kako su uska vrata i tesan put koji vodi u Život i malo ih je koji ga nalaze.“

Matej 7 : 13 ,14

 Možda onima koji čekaju i mogu da se dogode neke lepe stvari, ali ono što je sigurno te lepe stvari neće biti one suštinske. One to ne mogu biti jer su čekali pa su  dobili ono što su im drugi birali. One prave, one zaista vredne pomena, biće privilegija samo onih koji se za njih i bore. Sigurno će oni koji su se zaputili širokim avenijama, uz osećaj lažne slobode zbog veličine puta, imati i lažnu mogućnost izbora. Biraće oni kuda im se sviđa, ono što ne znaju je da kuda god da pođu tom avenijom idu u pogrešnom pravcu. Oni koji su krenuli onom uskom stazom nemaju osećaj slobode, oni jesu slobodni. Krećući se tim uskim putem nemaju  mogućnosti biranja kuda, ali to je samo zato što su već izabrali i kreću se u jedinom ispravnom smeru. Kreću se onim putem kojim su išli i njihovi  stari, uskom stazom vere, časti, istine.

Zato ne spavajmo, ne sedimo skrštenih ruku čekajući da nam drugi biraju put. Kao što auto koji se ne koristi zarđa i propadne, tako i narod koji samo čeka polako nestaje. Mora se ići u susret sudbini boreći se za svoje ideale.Trudeći se da svoju budućnost napravimo onakvom kakvu mi želimo. Ako još nismo sigurni šta je ispravno, shvatimo da nemamo više prava prema svojim potomcima da čekamo, i od sudbine dobijamo ono šta nam drugi kroje. Zar da im ostavimo da žive u onom što nam nude engleski razbojnici, ili oni licemerni kauboji preko okeana? Ili možda ono što nam pripremaju nacisti i svi njihovi istomišljenici iz EU. Nećemo valjda dozvoliti tim lopovima da kradu našu slobodu.

„Ne krade lopov tamo gde ima mnogo, nego gde se slabo čuva.“

Ruska poslovica

Znaju i Srbi za ovu poslovicu svoje pravoslavne braće. Zato im je jasno da moraju da se čuvaju, ako žele da se i sačuvaju. Ne smemo nikad verovati u prazne priče koje nam podmeću. Zar pravoslavac sme da veruje da mu zvezde nisu naklonjene ? Pa čak i da je tako, i zvezde se gase. Naše je da se potrudimo da nove koje se pojave budu naklonjene nama. Mi biramo sami svoje nebo. Na nama je da izaberemo ono koje nam je naklonjeno, ono na kome su zvezde vere, časti, hrabrosti, istine. Živimo u vremenu kada je korov uspeo da nadvisi i najlepša zemaljska stabla. Zato ne smemo više dozvoliti da se taj zapadni korov širi zaklanjajući nam nebo, zvezde i sunce. Vreme je došlo za seču tog korova, zraci sunca ponovo moraju da miluju svetosavce. Što pre čvrsto stegnimo i podignimo dimiskiju, to je ono čega se zlikovci i korov najviše plaše.

Izvor: Fond Strateške Kulture