Мошти Светог Јустина Ћелијског стижу у престоницу, да им се Београд за Спасовдан, своју крсну славу, поклони. Једно од питања које се поставља: да ли смо ми, данашњи православни Срби, верни заветима побожности оца Јустина?

Ово је текст о томе.

Савремени модернисти у нашој Цркви усуђују се да кажу да је отац Јустин био „обновитељ“ ( то јест, модернизатор), Литургије. Он је, кажу, текст Свете Литургије Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Двојеслова превео на српски језик, увео вађење частице за ангеле (у Св. Проскомидији) и изместио тропар Трећег часа из средишта Анафоре ка њеном почетку.

У свему осталом је он, међутим, био више него „конзервативан”: Св. Литургију је служио, по монашкој пракси, свакодневно; тихо је читао свештеничке молитве и анафору (да се чује само у олтару); вадио је мноштво частица за живе и упокојене; олтар је скривао завесом и завесу је померао по прописима Типика; звонило му је звонце (“римокатолички обичај”, кажу неки) приликом пресуштаствљења Светих Дарова; заамвону молитву је читао окренут олтару – ка Истоку, итд.

Проповедао је и сведочио да се за Св. Причешће треба спремати постом (по „Учитељном известију”), молитвом и исповешћу, иначе причешћивање Христом може бити на осуду. Био је изразити противник скраћивања четири велика поста Православне Цркве, и о томе је писао српским архијерејима.

ОТАЦ ЈУСТИН О ПРИПРЕМИ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Уосталом, ево неколико цитата из текстова оца Јустина, из којих се види његов богочовечански „конзервативизам”. Ево шта је говорио о припреми за Свето Причешће:

„Пошто у Светој Тајни причешћа причасник прима само пресвето Тело и саму пречасну Крв Господа Христа, неопходно је потребно да се причасник припреми за ову Свету Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори свети апостол Павле: „Човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и из чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега” (1. Кор. 1, 28-29).(…)

Имајући у виду сву неизмерну важност светог Причешћа за хришћане, свети апостол благовести: „Стога, ко недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, биће крив телу и крви Господњој”. А ко „недостојно” једе тело Господње, и пије крв Господњу? Онај који непокајан и неисповеђен приступа светом Причешћу. Онај који без претходне припреме постом и молитвом приступа светом Причешћу. Онај који и после светог Причешћа остаје свесно при својим гресима, при своме грехољубљу, те је, по речима светог апостола, као пас који се враћа на своју бљувотину, и свиња, окупавши се, у каљугу (2. Пет. 2, 22). – Шта је недостојно Господа? Сваки грех и свако зло; све оно што није од Еванђеља и по Еванђељу. –Ако је достојан светог Причешћа? Достојан је ко је свестан своје свегрешности и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилостивост, свељубав, свеопраштање. О томе подробно, надахнуто и потресно говоре све молитве које се читају пред свето Причешће и после светог Причешћа.“

ПРОТИВ РУСКИХ ОБНОВЉЕНАЦА

Кад су комунисти освојили власт у Русији, претворивши је у Совјетију, у Цркви, крваво гоњеној, појавили су се расколници, тзв. „обновљенци”, који су подржали сатанисту Лењина и његову револуцију. Обновљенци су хтели да „револуционишу” православну веру, укину „превазиђене” каноне (тражили су жењени епископат, избацивање постова, скраћење богослужења). У Литургију су унели своје измене – наглас су читали тајне свештеничке молитве, све време држали отворен олтар, хтели да изнесу Часну Трпезу пред народ, да свештеник служи све време лицем окренут народу, итд.

Православни Руси нису насели на њихове обмане – окупили су се око своје Цркве, на чијем челу је стајао богомудри Свети Тихон Исповедник, кога је отац Јустин неизмерно волео, посветивши му, као и српском патријарху Варнави, своју књигу „Достојевски о Европи и Словенству”. Будући ћелијски утамниченик и Христов борац за Србију у доба комунистичког ропства редовно је пратио свешто су обновљенци чинили, и то оштро критиковао.

СВЕТОПРЕДАЊСКА КОНЗЕРВАТИВНОСТ

Велики ћелијски исповедник остао је веран Богу и себи до краја живота, противећи се сваком модернизму туђем Светом Предању, управо онако како је писао у „Црквеном животу” (6/1924): „Лако је бити римокатолик, још лакше протестант, но тешко-претешко је бити православан. Јер бити православан значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном израђивању себе богочовечанским подвизима. Ту човек никада није сам: свако његово осећање, свако његово дело, свака његова мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна. Кад православни хришћанин мисли мисао, мисли је са страхом и трепетом молитвеним, јер онда кроз њега мисли сав сонм Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима Светима, и кроз њих најсветијем Господу Исусу. Када гледа дух свој он смирено говори себи: дух је мој ништа, ако га не помножим Духом Светим; и душа моја, и срце моје, и воља моја. У њему ништа не бива по човеку, већ по Богу; кроз непрекидне подвиге он се сабира у Богу: дух се његов сабира са Духом Божјим, и душа, и воља; све се сабира и саборнизира у Богу. И он свим бићем својим осећа да је православна црквеност увек света и увек саборна, да је категорија богочовечности неизменљива категорија црквености.

Православни су православни имајући непрекидно то осећање, подгревајући га и чувајући га молитвено и свето. Они никада себе не проповедају; никада се не хвале собом; никад не остају при голој човечности. Свети, духоносни, христовођени Апостоли дали су једном за свагда формулу црквености: „нађе за добро Дух Свети и ми” (Да. 15, 28). Прво Дух Свети па онда ми; ми у толико у колико допуштамо Духу Светом да дела кроз нас. У тој богоданој формули је сав метод Цркве, сав њен пут, сав њен начин решавања проблема. Тај су свештени метод подухватили Мученици и Исповедници, Свети Оци и Васељенски Сабори. Одступи ли се од њега,одступа се од Духа Светог, одступа се од Св. Апостола и Мученика, од Св. Отаца и Васељенских Сабора.

Православна Црква је једна, света, саборна и апостолска зато што не одступа од тог свештеног метода. Она је православна тиме што исповеда, држи и чува не само апостолско-саборску, васељенску идеологију хришћанства, већ и апостолско-саборску, васељенску методику хришћанства. У томе је сила Православља; у томе неисказано богатство; у томе искључива моћ. И ми смо православни док исповедамо и чувамо ту идеологију и ту методику Цркве. Одступимо ли од једне или друге, одступили смо од Православља. Апостолско-саборска, васељенска идеологија Цркве једино се може очувати апостолско-саборском, васељенском методиком Цркве.

Болесна је то мисао, погубна је то жеља: хтети очувати православну идеологију без православне методике. Од те болести болује један део нашег епископата и свештенства. Због тога смо у опасности да постанемо шизматици. Православна Црква је тиме православна што Св. Васељенске Саборе признаје за завршно и највише мерило црквености. Свака помесна црква пада под анатему Васељенских Сабора, ако сама измени или суспендује одлуке њихове. Ко има толико пагубног самопоуздања и несмислене смелости да себе стави више Васељенских Сабора, да себе предложи место њих? А неки наши свештеници имају; то су јавно исповедили на Ванредној Свештеничкој Скупштини у Београду. Исповедајући то, они су се јавили као одлучни црквоборци. Да су себе питали: шта мисли Дух Свети о овој мојој мисли, о овој мојој речи – много би мање пало речи, за које ће се давати одговор на дан Страшнога Суда.

Ко је у истини православан, тај осећа и зна да су истински православни људи само сарадници Духа Светог, сарадници који непрестано ослушкују шта Он вели, који непрестано творе што Он жели, који непрестано своје мисли и речи проверавају Њиме. Не признајући то, не противимо ли се Духу Светом? Одбацујући то, зар се нећемо јавити као Духоборци? Као црквоборци? –А неки су се на свештеничкој Скупштини јавили и објавили као Духоборци. Један је протојереј осионо објавио да он сумња у канонско и догматско јединство православне цркве. – То је последњи стадиум протестантизма. Такву материјализацију појма црквености и јединства тешко је иоле православном човеку замислити. Но та мисао, та реч је не само то, већ нешто више од тога: она је хула на Духа Светог. Јединство Цркве је не у духу мом и твом, већ у Духу Светом. Он је веза јединства, нераскидљива веза јединства, – не човек, не људи. Чланови Цркве су једно Духом Светим и у Духу Светом.
„Хришћански живот” неодступно стоји не само за апостолско-саборску, васељенску идеологију Цркве, већ и за апостолско-саборску, васељенску методику Цркве”.

ПРОТИВ ИЗМЕНА СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

У време оца Јустина било је оних који су хтели да,у складу са својом вољом и разумом, мењају Литургију. Њима је Свети Исповедник Ћелијски поручивао ово:„Када у човеку почне да трне вера, упоредо с њом трне и осећање за разликовање добра од зла. Вера чини човека будним за све што је Божје и опрезним за све што је ђавоље.Човек који безрезервно верује у Господа Христа, зна границу између добра и зла, и никад не меша добро са злом. Маловерје назире границу између добра и зла, а неверје уништава ту границу. Само права, само апостолска, само светоотачка вера зна шта је грех а шта није. „Што год није од вере – грех је”, учи христоносни апостол Павле (Рм. 14, 23); што год је од вере – добро је. Граница између допуштеног и недопуштеног не постоји за неверног, једва постоји за маловерног, а јасна је за правоверног. Нарочито је опасно и саблажњиво када у Цркви људи не воде рачуна о тој граници.Код нас има свештенослужитеља који самовољно реформишу богослужење; то самовољно реформисање је ваистину деформисање богослужења, нарочито када се тиче Св. Литургије. Неки изостављају све јектеније између Св. Еванђеља и Херувимске песме; неки изостављају једну од прозбених јектенија; неки пак изостављају и једне и друге. Самовоља маловерних коснула се највеће Светиње, усудила се наружити Св. Литургију – ту Светињу над Светињама. Ако игде овде је потребна интервенција оних који власт имају; а то су пресвећена господа епископи. Они су да то спрече, да то осуде, да то виде. Али како ће то видети, како ће то спречити они између њих, у чијим епархијама има не села, већ вароши, које четрдесет година епископа виделе нису?”

Свети Ава Јустин Ћелијски (десно) са јеромонахом Атанасијем Јефтићем – Фото: athanasios.org

БРАНИТИ БИТИЈНЕ ТЕМЕЉЕ ВЕРЕ

Отац Јустин се бори за „благодатно – богочовечански конзервативизам Православне Цркве”, указујући на чињеницу да све што је превише „по човеку” може водити само у понор антропоцентризма и заборав свега што је Христово. Зато је стално упозоравао да се све одлуке у Цркви морају усаглашавати са „свима Светима”, да не би дошло до испадања из Предања. Тако је писао (Хришћански живот 2/1925): „Сувише је остарела земља, сувише су остарела небеса, сувише је остарео свет; одавно је изашао из руку Божијих и човек кида себе у кавезу материје, и риче од уздаха срца свог. Овакав какав је: деформисан и онакажен, свет је сувише увредљив за измученог човека. Изранављен, човек излази из старог и улази у нови, новији и најновији бунт. Док му многонамучени дух кључа на страшној температури страдања, он снује разне модернизме и покушава да помоћу њих ослободи себе остарелог света. Но све су то само фластери на расцветаним живим ранама. Предубока је болест света, и човек јој никако не може дохитати корен и уклонити. Потребно је било, неопходно је било да Бог сиђе у тело, у материју, да пронађе корен болести света, и ишчупа. Тајанствени Господ Исус је то учинио. У Њему је почело обновљење остарелог света и обожење ђавоиманог човека. То је процес дубоко личан и дубоко саборан. Он се врши путем многобројних богочовечанских подвига. Господ Исус враћа човека допадном Адамовом стању, допадној богообразности његовој, предгрешности света. Спаситељ је дошао да човека врати не Мојсеју, не Аврааму, већ допадном Адаму, који је сав живео у Св. Тројици. Васпоставити богообразност адамовску – то је циљ Христов, то је чежња православних који чезну и уздишу у древну доброту изобразити се. Средства су за то благодатно-богочовачнска. Спасоносни је подвиг Христов: вратити човека Богу, вратити га темељу, са кога га је грех одбацио. То сачињава богочовечански конзерватизам Христов. Апостоли су то схватили и Св. Оци са њима: уколико човек Христом иде уназад ка своме почетку, утолико иде унапред ка своме завршетку, јер је Христос почетак и свршетак, алфа и омега.

Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзерватизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшилних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзерватизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост, оно чини корак по корак у неизвесну будућност. И чинећи тако испуњава завет Христов. Када „Хришћански Живот” опомиње и позива: назад ка Апостолима, назад ка Св. Оцима, назад кроз њих ка Господу Исусу за православног хришћанина то значи: напред ка незаменљивом Господу Исусу – Путеви Цркве – путеви су Господњи: проклетство поражава оне који их кваре (ср. Д.А. 13, 10). Ко сам ја, а ко ти, да самопоуздано путимо путеве Цркве кроз историју? То је благодатни позив духоносних отаца; Св. Серафима Саровског, Св. Прохора Пчињског, Св. Саве, Јована Кронштатског. А наш је позив да за њима идемо молитвено и смирено, сем ако не желимо да полугом гордости избацимо себе из саборне заједнице са Црквом. Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве. Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне оце и Св. Васељенске Саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, не послушаш ли – себе стављаш изнад Васељенских Сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме. Ако наша помесна Црква жели да остане православна и да иде напред, она то може једино ако корак који хоће да учини напред учини саборно: са свима Апостолима, са свима Мученицима, са свима Исповедницима, са свима Светим Оцима.”

ПРОТИВ ПРОМЕНЕ КАЛЕНДАРА

Зато је Свети Јустин Ћелијски био и против промене литургијског календара. Писао је:„Од једног сеоског свештеника добили смо писмо следеће садржине: „Нека чудна легенда проходи душе многих православних јерараха. Ради се на промени календара. Народ прислушкује, ишчуђава се, не схвата нашто све то. Желео бих да наши јерарси завире у душу нашег простог народа. Тамо се комеша ћутљиво негодовање. Промена календара је не само канонско-астрономско, већ и психолошко питање. То питање треба решавати са народом и ради народа. Говори се да ћемо после промене календара празновати празнике са римокатолицима заједно. И десиће се немила и ружна појава: празноваћемо заједно велике празнике са римокатолицима, но не и са православном браћом Русима, којима није до промене календара сада када их ради Христа распињу, убијају, прогоне и муче”. Дакле, Св. авва Јустин је сматрао да се, приликом реформи, мора ослушкивати глас народа. Писао је:„Глас из Босне. Вести о увођењу неких реформи у нашој цркви узбудиле су православни народ наш у Босни, нарочито сељаке који су навикли да учествују у свима важнијим црквеним пословима. Један нам свештеник пише: „Сељаци у Босни, дознавши из новина о укидању свих постова сем ускршњег, врло су изненађени и узбуђени, и изгледа им да од наше вере нема више ништа. Један ми штавише рече: „Ми ћемо се још мало почети турчити, јер и Турци имају само један пост, а и ми ћемо сад имати само један. Осим тога наши црквени великодостојници желе да укину поједине празничне дане, да смање број светитеља и да нам одобре да у празничне дане радимо као што Турци раде на сам Бајрам. Зар не виде да ми Срби, и ако смо много празновали и славили Божје угоднике, и ако нисмо у те дане радили, ипак смо свега имали и Бог нас је увек чувао, а Турци су увек радили, и на сам Бајрам, па никад ништа имали нису, нити ће икада имати”.

ПРОТИВ ОПАСНИХ НОВАЧЕЊА

За оца Јустина, питање промене календара без одлуке Васељенског Сабора било је дубоко и значајно питање, повезано с духом модернизма који је продро у Православну Цркву. У „Хришћанском животу” (9/1924), отац Јустин пише, и тиме као да закључује све што је о календару рекао и написао: „Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђаву Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христооткривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хвастају се мудрошћу. Но таква мудрост – лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени представници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности.

Представници појединих аутокефалних православних цркава надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом? О кротко Православље, зашто те тако руже, не зато ли што се душа твоја зове – смиреност?”

Дакле, оца Јустина је немогуће употребити у дијалогу о литургијској реформи као заговорника начелног реформаторства. Његово превођење богослужења и измена појединих акцената Св. Литургије никако се не могу назвати изменама литургијске синтаксе – што су радили руски обновљеници 20-их година прошлог столећа и што се данас дешава у радикално – реформаторским круговима у Грчкој (или, пак, Србији.) Отац Јустин је, као пастир добри, увек мислио о добру народа Божјег и његовим реакцијама на новачења: довољно је видети став његов о измени литургијског календара, и ослушкивање народног мишљења о томе, па да се схвати да је Свети авва дисао и мислио богобојазнивим духом саборности. Због тога он из Литургије није избацио тропар Трећег часа (мада је био против истог у Анафори): чекао је Саборске одлуке.

Пребодобни Јустин Ћелијски и Амфилохије Радовић (архивска фотографија)

ПРЕВОДИ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

Ипак, рећи ће опонент, Св. Јустин Ћелијски јесте извршио неке литургијске „реформе” (преобликовања). Ту је, да поновимо, питање превода на савремени српски језик. Отац Јустин је преводио не само Литургију, него и Требник; и не само Требник, него и Молитвеник – каноник; и не само каноник, него и Житија светих. Његов циљ је био да православни Срби доживе сву пуноту Св. Предања. Ево шта он каже о преводу Литургије Св. Златоуста и Василија Великог на чешки (Сетве и жетве, стр. 745), који је остварен 1927. године – из тога видимо какви су пастирски разлози руководили ћелијског светлосника на овом пољу:

„Православље се изучава молитвом. А срце свих молитава јесте Света Литургија. Ко зна њу – зна срце Православља; ко има њу – има срце Православља. Човек је истински православан, када Свету Литургију доживљава као набитнију реалност свога живота. Он то постиже, када артеријом свесрдне молитве веже себе са срцем Православне Цркве – са Светом Литургијом. Онда кроз цело биће његово заструји животворна крв Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. И оно тек онда осећа, тек онда сазнаје шта је дубина и висина, дужина и ширина благодатног живота православног.

Преводом Свете Литургије Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог на чешки, православној браћи Чесима пружа се неисказано богатство благодати и мудрости православне. Скромни апостол Православља Преосвећени Горазд тихо и смирено иде из подвига у подвиг православни. Сав погружен у богату – пребогату душу Православне Цркве, он душу своју православну дели свима: једне одушевљава на један православни подвиг, друге – на други, треће – на трећи, четврте на четврти. Он непрестано дели свето богатство Православне Цркве и што више дели, све му више остаје. Вредни сарадник чешког апостола Православља пречасни отац Ч. Крачмар зналачки је превео на чешки Св. Литургију и објавио у врло лепом издању. Добијајући у преводу Свету Литургију Св. Ј. Златоуста и Св. Василија Великог, православна браћа Чеси добијају тиме на души својој два највидовитија ока; гледајући кроз њих – сагледаће неисказане тајне мудрости Божје, и стећи ће љубав која никад не престаје, и молитву која никад не сустаје.“

Зато је Св. авва био преводилац Литургије на српски језик.

ПРИНЦИПИ ПРЕВОЂЕЊА

Који су принципи превођења Светих Литургија које је Свети авва унео у свој Служебник? Ево их (“Сетве и жетве”, стр. 46-48): “Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер? – Православни хришћани су позвани да помоћу Светих Тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија, доживљују Богочовечански Домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.

Следујући апостолском предању Свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Светог Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа: примајући га за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква је мерило и народа и језика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив – увек сабира и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог (ср. Мт.13,52). У језику је увек главно тајна речи; а тајна речи људске неодвојива је од тајне Речи Божје, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег – Христа Богочовека. Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светог, језик богослужења и богославословљења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божјом и молитвом (1.Тим. 4, 5).

Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Пређеосвећених Дарова извршен је према грчком, старосрпском и црквенословенском тексту.

За превођење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, Цариградске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа.

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14-16. века првенствено из фонда библиотеке и Музеја Српске Патријаршије, и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословенски текст користили смо неколико старијих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.

Као помоћна средства при превођењу имали смо у виду и новије преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (П. Трембелас-а, К. Керн-а, Митроп. Герасима, А. Maltzew-a, T. Tarnawskog, Robertsona, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски језик (наш превод Литургије Св. Јована Златоуста из 1922. године овде смо поправили, а понегде и прерадили).

За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургија много су нам користила светоотачка тумачења Свете Литургије, и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.

Још неке напомене и објашњења ради бољег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно православно литургијско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божанском чину Свете Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог Саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија заупокојена после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом Канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо, али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у Канону Евхаристије, за који су последњих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве Епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој пред молитву „Још Ти приносимо…”, а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и ми, Пресвети Владико”). На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста Свете Анафоре, то јест текста молитве Епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

Такође напомињемо да у Литургији Св. Василија Великог, при самом освећењу Евхаристијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Светим” овде су изостављене (иако у новијим словенским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин”.

Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће: Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским. Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника” (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од Патријарха Филотеја Цариградског [и Симеона Солунског], наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста).

Даље, возглас пред Трисветом песмом: „Јер си Свет, Боже наш, и у Светима обитаваш…” текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије). Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према изворним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије, у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије, какво је оно у нашим данашњим Служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије: Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Литургије каснијег је датума. Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути, настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или проширивања тих упутстава и објашњења, а понегде и да не уносимо све оне подробности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.

Последња наша напомена односи се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Православне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је – да на све свештеничке и ђаконске возгласе, прозбе, јектеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.”

Пребодобни отац Јустин Ћелијски са Дражом Михајловићем (архивска фотографија)

ИЗМЕНА НАГЛАСАКА, А НЕ РЕФОРМА

Понављамо: реч је о ИЗМЕНИ „НАГЛАСАКА”, а не радикалној промени „литургијске синтаксе”. Јер, за разлику од радикалних реформатора наших дана, попут Павла Кумаријаниса и Петра Василијадиса, светоотачка тумачења Литургије (Максима Исповедника, Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског) оцу Јустину су била modus cognoscendi унутрашњег „логоса” Литургије, ка коме је Св. авва стремио својим преводом. Кумаријанис, Василијадис и слични њима сматрају ове божаствене умове настављачима тобожњег оригенистичко – неоплатонистичког „наслојавања” на првобитни есхатолошки слој Литургије, који су, преко тзв „Псевдо – Дионисија Ареопагита” с наших видика уклонили првобитно „Епи то авто” и „Маран ата!

То што је Свети авва учинио радећи на Литургији, сасвим је у складу са начелима изнетим у тексту „Богословље литургијске обнове” митрополита Јеротеја (Влахоса), од којих су нека и следећа: „Реформа спољашње Богослужбене праксе без унутрашње обнове Хришћана је јалова”.

ШТА ЈЕ ПРАВА ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА

Ако је неко ово сведочио, био је то Свети авва Ћелијски. Он је стално и свагда хришћане позивао на духовну обнову, а и сам се обнављао Духом Светим сваки дан подвизaвајући се ка Христу. Основа његовог бића је био исихастички подвиг прожет литургијским живљењем, и то је препоручивао свима.

„Повратак древним Богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци изменили.”

„Измене” које је Св. авва унео у превод Литургије биле су формалне, а не суштинске. Њему није на памет падало да на микрофон чита Анафору и да олтар све време држи отвореним, да би се тобож вратио ранохришћанској пракси, јер није превиђао „историјски развој и богатство Литургије” (Влахос), а знао је, опет по Влахосу, да нећемо имати никакве духовне користи „ако се не будемо научили да се преображавамо духом Божанске Литургије”. Авва Јустин није био за „спољашње манипулисање елементима Литургије” јер је, како вели митрополит Навпактоса знао да би повратак древним богослужбеним формама без повратка отачкој пастирској пракси био „напредујуће посветовњачење”, пошто је за авву „подвижнички живот био предуслов сваког учења у Божаственој Литургији”, разбуктавајући се, кроз њу „жеђу за савршеним животом у Христу”.

И, што је најважније: „Измене Литургије не могу бити резултат закључака богословских симпосиона, већ плод делања Светих”. Шта то, по Влахосу, значи? Ево шта (“Вечно подне”, стр. 727):“Постаје јасно да измене Литургије не могу бити резултат никаквих синодских одлука, нити резултат разрада или закључака никаквих симпосиона, већ само плод делања Светих. Црква дела кроз своје Свете. Сматрамо да Црква пише Свето Писмо и да Црква тумачи Свето Писмо. А то се, свакако, збива кроз Свете који су живи удови (чланови) Цркве. Све велике промене које су се збиле у Цркви и у црквеној историји биле су дело Богом просветљених људи – Светих Отаца. Они су установили нешто ново што је њихова паства прихватила. Промене су се, кроз зрачећу личност одређенога Светитеља, шириле на читаву Цркву.

Видимо да се исто дешава и са утицајем монашкога типика на општи типик парохијских цркава. Истински дух православнога Предања, који се до данас сачувао у свештеним манастирима, правилно и обновитељски утиче и дејствује на ове опште типике, управо у време када је Хришћанима средиште све више почео да бива овај свет. Црква је Тело Христово. И као што људско тело прихвата све што му користи а одбацује све што му шкоди, исто то се дешава и у Цркви. Црква је, током векова, одбацивала све оно што су (у живот Цркве) покушавали да уведу непросветљени људи, док је, истовремено, прихватала све оно што је духовно здраво а што је дошло од Светих Људи. Зато можемо да кажемо да Црква сваку литургијску промену прихвата или одбацује у зависности од духовнога стања онога који ту промену уводи.“

СВЕТИ АНЂЕЛИ НА ПРОСКОМИДИЈИ

Једини озбиљан богословски „проблем”, постављен пред нас аввиним преводом Литургије, јесте вађење частица у Проскомидији – за свете анђеле. Авва је, сматрајући да је Христова Литургија свекосмичка, овај поступак унео у Проскомидију без двоумице. Патријарх Павле је, са своје стране, имао другачије мишљење, и изнео га (“Да нам буду јаснија нека питања наше вере” III, стр. 62-63). Он каже: “Помињање светих на проскомидији, и Светој литургији уопште, има двоструки смисао. Прво, да је жртва Христова, чији је наставак Света литургија, била и за њих као људе, јер су и они рођени с прародитељским грехом. И друго, Црква помиње свете у циљу њиховог прослављања због светости (коју су такође благодаћу Христовом достигли), и молитве нам призива да нам помогну својим заступништвом пред Спаситељем.

Како искупитељски подвиг Христов није био за анђеле, јер они не подлежу прародитељском греху, нити су кад припадали Цркви земаљској, војинствујућој, не могу се помињати, у односу на жртву Христову, у оном смислу у ком се помињу свети из рода људског. С обзиром на ову чињеницу, кад се почело с вађењем честица на проскомидији, као што смо видели, у појединим рукописима изостаје помен Светих анђела. У Руској, Румунској и нашој Цркви пошло се тада у правцу наглашавања ове стране наведеног питања, те се посебна честица за Свете анђеле не вади. Овако је остало у овим Црквама до данашњег дана.

Пошто Свети анђели учествују с нама у служењу бескрвне жртве тела и крви Христове, Свете литургије, примајући од тога благодат за већу славу и савршенство и припадају Цркви небеској, торжествујућој, а Црква је цела представљена на проскомидији – како вели Свети Симеон Солунски – то је потребно да и они овде буду представљени. Имајући то у виду, у неким рукописима остао је помен Светих анђела кад се почело с вађењем честица. С нагласком на ту страну овог питања, у Грчкој и Бугарској цркви утврдила се пракса да се прва честица из треће просфоре вади за Светог Михаила и Гаврила и све небеске силе, што је остало до данас.

Ова чињеница, да Свети анђели припадају Цркви, изражава се на проскомидији и код оних православних Цркава код којих се не вади посебна честица за Свете анђеле. Девет анђелских чинова представљени су тајанствено са девет честица, у три тројна реда, извађених за ликове светих. Тиме се управо изражава мисао да као што Бога прослављају девет чинова Светих анђела, да Га тако прослављају девет чинова Светих људи односно да у Цркви земаљској верни, оправдани жртвом Спаситељевом, и уз помоћ Светих анђела, достижу ону светост и славу коју Свети анђели већ имају. Овим уздизањем људи небеској висини анђела, и силаском анђела људима да им у томе помогну, достиже се пуна заједница јединства љубави међу њима. Тако се, и без вађења посебне честице, на дикосу представља „једно стадо анђела и људи”, „један збор неба и земље” у једној Цркви Христовој.

Но посебно, у смислу указивања поштовања и молитвеног обраћања да нам помогну и заступе нас пред престолом Божјим, потребно је помињати анђеле при вађењу осме честице како у храмовима који су њима посвећени тако и на дане њиховог посебног празновања, што се у нашој Цркви до данас чини. И без нарочитог подвлачења, дакле, можемо уочити да су у овој нашој пракси изражене обе стране суштине и смисла вађења честица на проскомидији: 1) опраштања греха (стога невађење посебне честице за Свете анђеле) и 2) прослављање Светих (отуд њихово помињање при вађењу осме честице) и 3) да Свети анђели са Светима припадају Цркви небеској, те нема разлога да при њој не останемо.“

Свети Јустин Ћелијски (колаж фотографија)

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У Цркви је тако мало случајног да озбиљно изучавање било ког аспекта њеног живота увек доведе до закључка: то је богочовечанско дело! Довољно је видети Скабалановичево „Тумачење Типика“, па да нам постане јасно како је Дух Свети водио Своју Цркву ка пуноти богослужбеног живота. Свети Атанасије (Сахаров), један од новоканонизованих руских архијереја исповедника, о томе каже: „Наш Типик, у облику у којем постоји, представља, пре свега, сталну опомену какав је идеал православног богослужења. А то што су наше бого- служење и наша молитва тако далеко од Типиком зацртаног идеала, треба да пробуди у нама осећај смирене свести о нашој несаврше- ности…“

Сви велики Свети Оци у православном богослужењу и уређењу храма нису видели ништа случајно: за њих је све било устројено по Божјем Промислу, као прави повод за дивљење.

Због тога црквени обред није за самовољно прекрајање. Олако одмахивање руком у стилу: „То није догмат“, управо указује на недовољно познавање људске природе, која зна да је све озбиљно конзервативно (венчаница је бела, рушнина – црна, прстен на руци означава брачну верност, итд.)

Отац Павле Флоренски о “ситницама у Цркви” вели: “Формулишући свој поглед на свет на потпуно православан начин, ми смо у ствари постепено, и зато за нас неприметно, одступали од уређења црквеног живота и сада се налазимо на истом путу на коме је и протестантизам. Ево примера: уместо воштанице која има тако дубоки смисао, у нашим црквама су лимене цеви, уместо природне и симболичке светлости – беживотна електрична светлост, наше вино није из грожђа, као да то није важно; не поштују се правила; богослужбене формуле се мењају, подвргавају се молекуларној преради: прво иде замењивање јединствених словенских речи руским, затим читавих израза и, коначно, прелази се потпуно на руски језик. А ако наша служба престаје да одговара црквеном чину и уставу, очигледно је да се неприметно дешава кека врста фалсификовања богослужења. Истина, свака промена је ситна, али не расправљајући о томе колико је свака таква промена и у суштини нешто ситно, спонтано се поставља питање о чему све то говори? Јер ипак ово систематско потискивање црквеног нешто значи, и само по себи мора да буде индикативно, и нема му ни краја ни границе.

У основи ове појаве лежи одсуствовање страха Божијег. Страх Божији – то је такво осећање кад смо стално суочени са Вишим Бићем, стално осећање свим својим чулима, целим организмом, целим бићем, да је пред нама такав слој бивствовања на који су неприменљиве наше обичне мере. Непостојање овог осећања и повлачи промене у богослужењу. Ми ни у ком случају нећемо газдовати у туђем стану, померати намештај, мењати састав библиотеке и тако даље, а у цркви мењамо ред ствари, не познајући тајанствене разлоге које су одредили њихово постојање, једном речју, осећамо се тако као да нисмо у Дому Божијем, већ у често човековој установи. Разлог свему томе је у одсуствовању онтолошког у нашем погледу на свет – ми ништа не промишљамо до краја и увек заборављамо шта је у појави истинско, а шта – другоразредно, заборављамо да је наша реалност само подражавање друкчије, више реалности, и да није вредна сама по себи, већ као носилац ове више реалности, заборављамо да богослужење није представа на сцени, већ откривање у нашој сфери друкчијег слоја бивствовања.“

Зато чувајмо Свето Предање да би оно, силом Христовом, сачувало нас!


Извор: Искра

Оставите коментар

Оставите коментар на Сећање на пребодобног Јустина Ћелијског

* Обавезна поља