Шта нереди у Турској могу донети Србији

Иако је турски премијер Реџеп Тајип Ердоган прогласио победу над антивладиним демонстрацијама на истанбулском тргу Таксим, драма која је тресла Турску готово три недеље још је далеко од свог разрешења.

Говорећи у уторак пред члановима своје Партије правде и развоја (АКП), Ердоган је рекао да је „наша демократија поново стављена на пробу, и из тога смо изашли као победници“. „Народ и влада АКП онемогућили су заверу (…) коју су планирали издајници и њихови страни саучесници“, рекао је Ердоган, прекидан аплаузима својих партијских истомишљеника.

Претходно су јаке снаге турске полиције насилно окончале демонстрације на тргу Таксим, заокружујући збир од неколико мртвих и око 7.500 повређених. Иако су се Ердоганови западни партнери – од Вашингтона, преко Брисела до Берлина – противили употреби силе против демонстраната, он је одлучио да их свом снагом разбије чим су протести запретили да ће подићи на ноге целу Турску и да ће озбиљнио угрозити његову десетогодишњу владавину.

Иако је Турска претходних година била представљана у већини западних медија као нови економски и политички тигар на вратима Блиског Истока, иако се чинило да ниједна земља није толико проширила свој утицај после политичких и ратних потреса познатих под именом „Афричко пролеће“, иако су исти ти медији њену фундаменталистичку владу радо приказивали као модел ислама за 21. век – све је то било недовољно и Турска се за само неколико дана показала у свом правом светлу – као подељено друштво, оптерећено тешким супротностима – од религијских, преко националих (проблем Курда) до социјалних.

На крају, са уздрманим Ердоганом, доскоро неприкосновеним лидером, начет је и можда најбрижније негован мит о Турској на Западу. Наиме, како је Ердоган на свим изборима од 2002. године до данас непрестано увећавао своју надмоћ над конкуренцијом, изгледало је на Западу да је коначно пронађена формула лидерства у једном исламском колико-толико демократском друштву, према којој се то лидерство политички сасвим ослања на САД, а да га то не кошта подршке грађана.
И, наравно, како то често бива, Ердоган се оклизуо кад му се учинило да је најјачи, у тренутку кад је – пошто је релативно безболно поразио турску војску, најјаче кемалистичко упориште у Турској, и у затвор ставио готово трећину генерала – донео одлуку да промени устав. Према нацрту новог устава, веома су ојачане надлежности председника Републике, места на коме је колико следеће године Ердоган видео управо себе.

„Има наговештаја да неки у Турској и изван ње, и то прилично утицајни кругови, сматрају да је Ердоган почео да води исувише личну аутократску политику, да је почео да укида демократију и да доживљава себе као султана”, тврди најбољи познавалац Турске у Србији Дарко Танасковић.

Иако је немогуће одредити главну тему око које су се скупљале стотине хиљада демонстраната по градовима широм Турске, сигурно је да то није била сеча стабала и истанбулском парку Гези, на чијем месту је требао да никне велики тржни центар. Парк Гези је био само повод, који је, међутим, носио снажан симболички и емотивни набој.

Чини се да десетогодишња исламизација турског друштва, која се проводи под Ердоганом и његовим главним идеологом – шефом дипломатије Ахметом Давутоглуом (судећи по транспарентима и паролама, најомраженијој личности у турском врху међу демонстрантима) – није прошла без отпора, како је то изгледало у први мах. Такође, чини се да није без последица прошло ни разбијање традиционалног секуларистичког језгра у турској војсци, како се једнако чинило у тренутку док се догађало пре четири године. (То што је изгледало како Ердоган кроз веома осетљиве друштвене захвате пролази као кроз путер, могло би да буде наук и за српско вођство, коме се данас чини да му без отпора грађана пролази предаја Косова и Метохије, јер та лакоћа је ствар која често уме да завара.) Четири године од почетка афере Ергенекон – када су притворене десетине војника, интелектуалаца, активиста и новинара због оптужби да су припремале државни удар борећи се за повратак кемалистичких секуларистичких начела – демонстрације су показале колико је кемализам у Турској још увек жив, посебно у градовима, међу интелектуалцима и унутар средње класе.

Други важан моменат јесте тај што је турско друштво, упркос великом економском расту, у деценији тог раста постало друштво драматичних социјалних разлика. Већ по томе, па и по томе што су демонстрације на Таксиму, имале јак социјални набој, показало се да Турска ипак није „светско чудо“, које је успело да хармонизује радикалну исламизацију друштва са једнако радикалним либералним капитализмом. Иако је мало вероватно да ће Ердоган у таласу демонстрација бити срушен, очигледно је да је брзина турских промена само продубила постојеће пукотине у друштву, драматично га делећи.

Најважнији моменат демонстрација на Таксиму је тај да Турска после њих тешко да може да буде узор у конфликтним и постконфликтним друштвима – од држава некадашњег Совјетског Савеза са муслиманским становништвом до севера Африке, од Блиског и Средњег Истока до Балкана. Последњих година Турска је покушавала да се наметне на тој територији (проширеног) некадашњег Отоманског царства као нека врста „извозника демократије“ и као земља која, делећи део историје и културе са тим деловима света и познавајући и језик и традицију локалног ауторитаризма, уме да им приближи и преведе језик „европске демократије“. Наравно, та врста препоруке Ердогану и Давутоглуу ауторизована је у Вашингтону.

После бројних критика са Запада за насилно растеривање демонстрација, Ердоган, наравно, неће остати без утицаја на тим територијама, али ће тешко успети да задржи достигнуте позиције. Јер он после таксима тешко да може бити у пуном формату источни тумач „западне демократије“, ма шта то значило.

Чини да је и он сам тога свестан, због чега је, окупљајући после разбијања демонстрација стотине хиљада својих присталица у центру Истанбула, поздравио Сарајево, Скопље, Исламабад, Куала Лумпур… „Окупили смо се да нас чују Сарајево, Зеница, Исламабад, Куала Лумпур, Скопље, Гостивар, али и цели свет“, рекао је Ердоган питајући присутне да ли су Сарајево, Скопље, Исламабад и други градови присутни на митингу, док су су грађани одговарали афирмативно.

Ердоган није поменуо Београд, у коме је његов утицај такође растао пошто га је као партнера српском врху наметнуо амерички потпредседник Џо Бајден током своје посете Београду у пролеће 2009. године. Од тада Турска је веома присутна у политици и привреди земаља некадашње Југославије. Она је успела да организује „трилатералу“ између Београда, Сарајева и Истанбула, која се већ неколико година одвија на рачун и уз све слабије противљење Републике Српске. Осим тога, Турска од тада нема никакав отпор Београда за увећавање свог утицаја у Рашкој области, који је данас тамо већи него икад за последњих сто година. На крају, Турска се, додуше после неразумног захтева из Београда, појавила пре две године као медијатор у мирењу две сукобљене исламске заједнице у Србији.

Таксим је начео идеализовану слику о снази Турске, и то би за Србију могло да буде добро, кад њено слабљње и пропадање не би било брже од турског, и то без иједног демонстранта на улицама Београда и других градова. Шире гледано, међутим, Турско присуство на Балкану редовно је, као данас, било подржано од западних сила када би јачао руски утицај у том региону. Управо то је и био разлог зашто је Бајден Борису Тадићу пре четири године Турску наметнуо као партнера. А то значи да, чак и ако Србија не буде у стању да искористи ово драматично суочавање Турске са својим унутрашњим проблемима, Русија ће тешко пропустити ту прилику. Не само на Балкану и у Сирији већ и у бившим совјетским републикама које гравитирају Турској, преко које обезбеђују амерички утицај у том делу света.

Извор: Нови Стандард