Смирите се, Срби

„Није тешко, мој драги брате, наћи у мирним
и срећним временима људе да служе држави.
Добри грађани су они који служе у временима
несреће и кризе“.
Фридрих II Велики, 1760. г.

Некада сам често одлозио на Опленац, посебно док сам био потпредседник једног познатог КУД-а. Касније у пратњи страних делегација. Негде крајем седамдесетих година, на Опленцу сам срео једног чудесног човека. Имао је дугу косу и браду. Седо је на клупи. Упитао сам га да ли је слободно. Ништа није рекао, само је климнуо главом.

Чекао сам брата од стрица, који је био непоправљиви критичар социјализма, стрељали су му оца 1944., јер није волио комунисте. Чим је пришао, нешто је рекао, политички опсовао, што се човеку са брадом свидело. Погледао га је, устао, буквално га узео под руку и повео у Цркву. Кренуо сам и ја. Тај тихи старац (који није имао море) шапатом је рекао: „Видите ли ону рупу на челу Исуса Христа, то је пиштољем пуцао Милован Ђилас. Реферисао је Титу: „Стари ра(ш)чистили смо са вјером“. Тог сведока времена са дугом косаом и брадом, који је желео да пренесе истину на млађе генерације, никада касније нисам срео.

Трагичних и сличних прича, мој рођак и ја, слушали смо од бака, дедова, стричева. Мошо Пијада и Ђилас су починили, 1941. и 1942. године, погром у Црној Гори посебно у нашем старохерцеговачком крају, под горовитим Дурмитором. У чувеном стрељању у Жабљаку, побили су многе интелектуалце и угледне домаћине (како су их звали – кулаке). Пре тога, битка на Пљевљима, која је стратешки била непотребна, однела је више од половине младежи из ЦГ и Херцеговине. И још само један пример, након тих погрома, постројили су шест Тадића и побили, само зато што нису извршили наређење, да убију стрица који их је школовао, који је дошао из инострнства да се укључи у борбу, али не са комунистима.

Овакве примере и хиљаде других, требло би да пишу историчари. Међутим, српски историчари или су прелетачи из партије у Партију, или су амбасадори (чак су и у Русију недавно послали „историчара“ за амбасадора), који су иза себе у амбасадама и земљама где су службовали остављали, не само лош утисак на земљу домаћина, буквално ништа нису радили, многи су режирали, писали књиге, дараме, правили серијале, лапрдали на ТВ кaналаима, односно „дипломатско“ време често одрађивали, проводили у Србији, уз девизне плате.

На Опленцу се нису чули пиштољи, али су се чуле речи опасније од пиштоља, ракета, атомске бомбе. Моћницима су, како је рекао један паметан човек, „врлине јавне, а пороци тајни“. Чуле су се историјске реченице о „смиривању и позивању на Цркву“, „идеологијама“ и наглашавању да је „Србија једна“. Било би добро када би ти говорници веровали и у једно и друго (Цркву и Србију).

Гледано са становишта протокола, церемонијала, лепог понашања, све је било наопако, за око профсионалаца. Јавио се и један коментатор из суседне нам „братске“ државе: „Ето, ни када сахрањују, Срби не могу, а да се не свађају“. То је оно што боли свакога коме је на срцу Србија и српски народ. Без обзира што смо уморни од сваке врсте моћника, нико ко је био близу памети, није смео да урла, звижди, а о политичким наступима (ова реч схваћена и у другом смислу), да се и не говори. Тај догађај је захтевао мир, литургијски мир.

Елем, све то шта се догодило на Опленцу не би требало заборавити, а заборављено је након 24 сата. О том догађају требало би чешће писати, анализирати, јер су га сви учесници злоупотребили: краљевска породица, Крунски савет, Његова Светост, политичари и урлатори. Свако је са свог некаквог (по мени болесно-политичког) становишта дошао тај дан на Опленац. Да ли је протокол, церемонијал, сценарио догађања био утврђен раније. Ако је био утврђен раније (дакле, ко ће говорити, где ће ко бити, на подијуму или „испод“ подијума где су сместили породицу и др), онда је искључиво одговорна краљевска породица и Крунски савет. Нажалост, њима одговара да се, што би рекли „велики“ привредници, тале са политичарима.

И поново би требало да се упитамо, где су историчари. Краљевска породица је донела одлуку да се сви чланови те династије сахране на једном месту. Добро, сагласан сам, а то је и њихово приватно право. А, да ли је требало сахрањивати посмртне остатке уз државне таламбасе и о трошку пореских обвезника, оних који су у временима несреће српског народа, емигрирали, побегли у Енглеску, са сандуцима злата и другим вредностима, које су припадале овом народу (са аеродрома у Никшићу, једва су се подизали мали авиони од тежине; много злата је склоњено у манастир Острог, за којим су трагали и утркивали се да до њега дођу Немци, Италијани и четници; породице погинулих четника, самохране мајке, добијали су помоћ у златницима; након рата случајно је откривено неколико сандука злата, приликом копања или орања).

Ко је 1944. године позвао четнике да се ставе под команду Јосипа Броза.? Зар се то и много штошта другог тако брзо заборавило. Дакле, ко се први одрекао Чиче. Да, ли нас (вас) “добри грађани“ истина боли (кукавице се боје истине, а без истине нема живота). Недопустиво је говорити, да је било шта би било, али је сигурно да би ток српске историје био другачији да је млaди краљ остао са својим народом. Да се патио и жртвовао са својим народом, народ би га волео и славио као многе српске великане, ратнике.

Добар грађанин у временима несреће и кризе, морао би, пре свега, бити председник Владе. Тај председник изјави: „Да сам ја доносио одлуке никада не бих дозволио да избије рат, јер је свака врста мирног споразума боља од рата“. Ова изјва има катастрофалне поруке, она је злоба и грдоба времена: Милошевић је (испада да њега паметнијег није слушао, иако му је био уз скут) изазивач рата и трагичнија порука да су Срби изазвали крвави верски и етнички рат. Док то не решимо, односно докажемо да Срби нису изазивачи рата, да нису починили геноцид (што доказују многи страни аутори), већ да су геноцид починили Хрвати и муслимани, српском народу нема опоравка.

На ФПН вероватно су и њега научили да „Мир нема алтернативу“. Када би у Европи и свету владали неки други и другачији односи и морал, онда мир не би имао алтернативу. Ко је иоле близу памети, не би требало да заговара рат. Али, ако неко одлучи да сатанизује један народ, да му разара национално ткиво, да му узима веру, да га понижава, да га бомбардује, уништава санкцијама, да му растура земљу, онда је велико питање да ли је „свака врста мирног споразума боља од рата“. Да ли то значи, по председнику Владе, да је све што затраже владари из сенке и европски лутајући циркузанти, добро за српски народ. Да ли је „споразум“ о проглашењу Косова државом, на основу кога се Србија сагласила да остане без 15 посто територије, да Србе преда на милост и немилост шиптара, бољи од другог решења. А, једно је и можда једино, показати спремност за отпор да се узме макар северни дeо Космета.

Сагласан сам са садашњим вођама да се проблем Космета мора решити. Тај проблем годинама кочи развој земље, а политичарима служи у крвавој партитократијској борби и прљавим предизборним кампањама. „Шта ви то тамо роварите, пишете, говорите, да је судство, просвета, здравство, економија и др. у катастрофалном стању, а ми се боримо за Космет и Датум“.

За мене, господо, добри грађани, изрека: „Мир нема алтернативу“, односно „да је свака врста мирног споразума боља од рата“, у овим тешким временима значе погром српског народа. Нажалост, знам да ћу за неке бити ратни хушкач.

У контексту протокола, церемонијала, лепог понашања, посебно како би требало да се добри грађани понашају у временима несреће и пропасти српског народа, да га заштите од пeтооктобарске пироманске револуције и најцрњег ИЗМА у његовој историј – ДОСИЗМА, те од страних лутајућих циркузаната, потребно је констатовати да вође нису ни слушали ни послушали паметне српске мозгове, ништа нису хтели, а многи нису имали капацитет, да нешто науче.

Избацивали су из свих институција здраву децу у прљавој води. Све што је било раније одбацили су, као да тај проклети социјализам није узимао, копирао, нека добра капиталостичка решења у многим областима живота (уџбеник „Протокол“ преписан је, преведн са француског). Еврослинавци одбацили су протокол чак и у дипломатији одмах након доласка првог ДОС-овог министра спољних послова страног плаћеника, мислим на огромну плату коју прима месечно (о Космету остале су забележене његове две изјаве (да су само биле две), у Њујорку: „Ослободите нас Косова“ и у Софији: „Косово ће бити држава“).

Не једоном, био сам сведок, када су се страни представници згражавали на неке непротоколарне свињарије нешколованих дипломата. То специјално занимање, дипломатски занат, ко није савладао, добио је назив дипломата са улице. Да ли се може замислити дипломатски протокол, лепо понашање, амбасадора типа Ст. Протића, Басаре, В. Пешић, В. Огњеновић, Рајковића, Диклића, две Хрустановићке, Цвјетичанина, Илића, Вереша (млађег), Висковића, Петровића, Симића, Ристића, Спасојевића, Батаковића, Лазића, чувеног амбасадорског бисера Бисерке Спасојевић. Сви моји текстови о антисрпској дипломатији и антисрпској спољној политици, више од двадесет година, посебно од 2000., били су пуцањ у празно.

Како бранити Србију у овим временима. Неки аутори се у насловима својих текстова оправдано питају, шта је излаз. Нама без пушке, осим писања, није ништа друго остало. Али, авај, кад год неко од нас унесрећених спомене, напише, да би требало хитно узети северне општине, део Космета, заштитити Прешевску долину, забранити Шиптаркама да рађају у Врању, Нишу, забранити куповину земље по Србији, посебно Војводини (када нам дођу браћа из Емирата, у Војводини ће ницати џамије), стрпати у затвор аутономаше, ауторе статута и декларација, забранити Давутоглу и Турцима да се шетају по Србији и да сепаратисте у Рашкој области помажу да се отцепе од Србије, да би требало, такође, хитно да изађе нас више од 3 милиона на улице, по селима, онда се јаве критичари, који овакве предлоге осуђују, вређају, позивају се на Јевропу и демократију. Засмислите на кога се позивају, на посрнулу Јевропу у сваком погледу, економском, политичком, културном, моралном и демократију. Ко то каже да је демократија могућа кад је неколико милиониа гладних. У великој сам завади са старим Грцима, зашто су измислили ту реч. У старој Грчкој постојале су хиљаде робова, а у граду Полису се развијала владавина народа илити демократија. Нема демократије ако је „једна птица у кавезу, због чега би требало изазвати скандал неба“ (Вилиам Блекер).

Извор: Видовдан