Srbi u vrtlogu zabluda – gde je izlaz

Možda se Srbija, potpisivanjem Briselskog sporazuma i najnovijeg dogovora Tačija i Dačića o njegovoj implementaciji, zadržala ne nekoj vrsti puta bez povratka, odnosno laganog gašenja svojih institucija u južnoj pokrajini, što uz pokretanje deklaracije u severnoj pokrajini, od strane „svemoćnog“ Pajtića, govori o sveopštoj državnoj i institucionalnoj krizi te postepenom „odumiranju“ naše države. No, to što je država Srbija možda na putu bez povratka ne mora da znači da i Srbi moraju da budu na istom putu. Jer, u krajnjoj liniji, država nije u krizi samo u Srbiji, već je to svetski trend (zašto i zbog čega nije tema ovog teksta). Trend poništavanja država pred narode postavlja izazove kako sačuvati nacionalno biće i narodni izraz u periodu globalizacije i ubacivanja u globalistički poželjan kalup svih naroda i pojedinaca. Od odgovora na to pitanje zavisi opstanak srpskog naroda a samim tim i mogućnost da, kada za to dođe povoljan trenutak, obnovi i svoju državu.

Država je naravno bitna za narod, kao kuća za čoveka, ali pogrešno je vezati opstanak naroda za postojanje države. Ukoliko se to učini sa propašću države propašće i narod. Takav pristup je fatalistički, protivan svakoj logici, ali i srpskom vekovnom iskustvu koje svedoči da su Srbi kao narod opstajali i kada nisu imali državu. Takođe takav pristup, što je najgore, ubija nadu i veru, kao pokretačku snagu, kako svakog naroda tako i pojedinca. Jer često, što opet svedoči srpsko istorijsko iskustvo, propast države nije značila i propast naroda, već signal da je elita (a i narod pod uticajem elite) krenula sveopštom moralnom i etičkom stranputicom, te se gubitkom države teren borbe prebacivao sa spoljašnjeg na unutrašnje biće nacionalnog organizma. Tako se dobijala mogućnost da se posle izvesnog vremena i spoljašnje biće preporodi, nova srpska elita stvori, a srpska država obnovi.

Kako su nekad Srbi odgovarali na izazove (iskušenja)?

Dakle sa propašću države, ili njenog maksimalno ograničenog funkcionisanja kao danas, ne propada narod, naravno pod uslovom da takvu situaciju shvati kao izazov za novi vid svoje realizacije. Baš kako su shvatili i naši preci, koji se nisu predali onoga trenutka kada su Srbi u srednjem veku izgubili državu. Štaviše tada je narod, do tog vremena manje više pasivan, preuzeo svetosavski i vidovdanski barjak koji je do tada nosila elita. Brižljivo čuvajući svoj autonomni status sa takozvanim vlaškim privilegijama, podižući hramove kada god je bio u prilici, negujući svoju slavnu prošlost kroz junake i svetitelje, narod srpski se tada potpuno realizovao, što čak možda i ne bi mogao ostvariti u toj meri da je imao državu. Socijalno uravnoteženo društvo je tada izrodilo specifične oblike jednakosti i seoske demokratije, gde je lična afirmacija pojedinca bila u simfoniji sa sabornim duhom i realizacijom zajednice.

Kroz smenjivanje perioda trpljenja kao junačkog podnošenja realnosti, i buna kao junačkog pokušaja menjanja iste, Srbi su shvatili da neke stvari zavise od njih a neke ne. Drukčije rečeno shvatili su da je sudbina država i naroda uslovljena, kako samim stremljenjima naroda tako i misijom koju taj narod ima u istoriji. U toj svetlosti razumeli su da otpor kneza Lazara Bajazitu i služenje Despota Stefana istom turskom sultanu, predstavlja kontinuitet jedne iste svetosavke i kosovske misli, ili kako bi neki rekli srpskog zaveta, dok je samo spoljašnja manifestacija različita. Da i jedan i drugi čin ima za cilj očuvanje srpskog naroda i njegove pravoslavne duhovne matrice koja mu obezbeđuje autentičnu nacionalnu realizaciju i samim ti ulogu istorijskog subjekta u svetskoj političkoj areni.

Razmišljanje o sebi, skoncentrisanost na sebe – svoje nacionalno spasenje i opstanak, najkarakterističnija je crta nekadašnjih Srba, koja je uslovila njihov opstanak i nacionalni izraz u gotovo nemogućim uslovima. Za razliku od današnjih, „zaglupljenih“ Evropom ali i svim i svačim ostalim, većina ondašnjih Srbi nije bili očarana ni bečkim ćesarom, ni turskim sultanom, ali ni moćnim grčkim fanariotima kao ni agresivnim katoličanstvom. U mreži uticaja i interesa tadašnjih moćnika cilj Srba i srpskih predvodnika je vazda bio da, uvažavajući konstelaciju snaga onih koji ih okružuju, deluju u datoj realnosti te izdejstvuju i očuvaju oblike crkvene i svetovne autonomije koje poseduju: Time su, služeći svakom po malo i koliko moraju, obezbeđivali nacionalnu afirmaciju i kontinuitet svetosavsko-kosovske, ali državne misli. Dakle služili su svakom po malo, koliko se mora, da bi se dobilo na drugoj strani deo toliko neophodne slobode koja je bila uslov usresređivanje na sebe i sopstvenu duhovno-materijalnu korist, koja je opet bila uslov duhovnog i biološkog opstanka naroda.

Kako danas Srbi reaguju na izazove (iskušenja)?

Mi, današnji Srbi, smo većinom robovi zapadnog pogleda na svet, koji favorizuje i time izvlači iz kontekst uvek jedan deo stvarnosti. Tako smo nekada za individualizam bez uvida u značaj kolektiva, nekada za kolektiv poništavajući pojedinca, nekada jalovi Srbi bez vere, nekada opet anacionalni pravoslavci, i tako u nedogled. Naš unutrašnji, po uticajem zapada obezduhovljeni pogled na svet, takođe favorizuje naš često jednostran stav u opredeljivanju prema svetskim trendovima, ali i svetskim silama, od kojih često u nekom delu zavisi naš nacionalni prosperitet.

Tako se često delimo na evropejce i patriote, evrofile i rusofile, moderniste i konzervativce i tako dalje. No, sve te podele su veštačke, nastale pokušajem preuzimanja uvoznih duhovnih matrica, koje je opet rezultat napuštanja sopstvenog istorijskog i identitetskog modela i iskustva. Ali te podele koriste svi naši neprijatelji održavajući pomoću njih već ustanovljene oblike zavisnosti države i kontrole naroda. Polarizovano društvo je stanje koje obezbeđuje strancima komotni monitoring i usmeravanje čitavog društva u pravcu realizacije njihovih interesa.

Za taj posao imaju podršku u otuđenoj eliti, koja istina lavira između interesa raznih bitnih faktora na ovom prostoru kao nekadašnja srpska elita (četiri stuba srpske politike i tako to), ali za razliku od naših predaka ova elita to čini uglavnom zarad sopstvene koristi. Tako ona postaje saučesnik u slamanju sopstvenog naroda i oduzimanju njegove slobode, sve kroz službu stranom faktoru, koji i gura narod u najnepodnošljivije ropstvo lažnim obećanjima o EU raju, i raznim lažima i mitovima o postizanju ljudske sreće i blagostanja.

U tom zamešateljstvu od stranog faktora, naše otuđene elite i raznih NVO mešetara koji krstare ovim prostorom, narod sve više uviđa da nema ništa. Odnosno da promene, pri ovakvom moralno-duhovnom stanju elite i naroda, ne mogu doći u pojavnom obliku, ili samo političkim rokadama (mada se ne treba i njih potpuno odreći), što pokazuje i najnovija zamena političkih opcija na kormilu države. Stanje države i naroda je uslovljeno pojavama koje traju u kontinuitetu i samo će njihovo menjanje, odnosno promena načina sagledavanja nas samih i sveta koji nas okružuje te delovanjem u tom pravcu, rezultirati obnovom naroda, a samim tim i mogućnošću u povoljnom trenutku obnove države.

Kako bi se trebalo ponašati i gde je mogući izlaz?

Da bi krenuli u pravcu obnove (koja predstavlja jedan dugoročan proces jer kratkoročnog rešenja nema) potrebno je da se pre svega vratimo sebi, da razmišljamo u kategorijama sopstvene duhovno-materijalne koristi. Da ne očekujemo oslobođenje spolja (da li u Evropi ili Rusiji gotovo da je svejedno) jer ga nema. Naša sloboda i naša obnova je u nama samima, i ako mi ne krenemo u pravcu njene realizacije niko nam ne može pomoći.

Potrebno je delovati tako da se objedine sve rasute i parcijalne ideje pojedinih pokreta i njihovih vizija, koje će u integrisanoj produkciji dobiti novi i nacionalno životvoran smisao. Dakle treba delovati u pravcu izvlačenja i realizacije svega onoga što je dobro u narodu, a što je na neki način osuđeno da propadne, ili bude usmereno i iskorišćeno protivno našim interesima u sistemu kontrole, pa i okupacije u kojoj se nalazimo.

Potrebno je da pravilno sagledamo situaciju kako ne bi na osnovu nepravilnog uvida u realnost izvlačili pogrešne zaključke. Tako ćemo videti šta stvarno možemo te nećemo trošiti energiju na neostvarljive projekte. Skromniji ciljevi treba da nam budu prioritet, a vremenom njihova uspešna realizacija bi ulila potrebnu snagu za ostvarivanje sveobuhvatnijih zamisli koje su od opštenacionalnog značaja. Tada bi obodreni sa većom verom i nadom mogli da pokušamo značajnije da utičemo na tokove od nacionalnog značaja. A dotle samo možemo pokušavati, koliko nam mogućnosti dozvoljavaju, da pritiskamo vladajuću elitu, kada su u pitanju stvari od opštenarodnog i opštedruštvenog značaja.

Treba da shvatimo da moramo da promenimo u našim glavama red delovanja za koji smo do sada smatrali da je ispravan. Veliki projekti od nacionalnog značaja mogu jedino da dođu na red za realizacuju kada se izvežbamo delovanjem na skromnijim projektima, ali i dugotrajnim unutrašnjim istrajavanjem u veri da su konstante, kao recimo Kosovo, naša nacionalna identitetska i životvorna vrednost bez koje poništavamo sebe kao istorijski narod. Ovo treba činiti nasuprot današnjem nestrpljivom pristupu problemima po kom shvatamo trenutnu propast države, kao vidljive manifestacije unutrašnjeg organizma, kao propast svega (evropejci pak kao propast svega smatraju iskliznuće sa „evropskog koloseka“), a nemogućnost trenutne njene odbrane kao znak da smo potonuli bez nade za obnovu i ponovnu afirmaciju.

Svako delovanje organizacija i pojedinaca sa skromnijim ciljevima, realno utemeljeno, u duhu narodnog i nacionalnog istorijskog i mentalitetskog iskustva, koje poznaje i uvažava spoljašnju globalnu realnost, može predstavljati temelj preporoda koji bi se širio od pojedinaca i malih organizacija ka društvu kao celini. I jedino takvo delovanje predstavlja preduslov za integralnu nacionalnu obnovu koja bi u povoljnom trenutku koordinacijom svih plodotvornih delatnosti rezultirala vaskrsom vidljivih obeležja jednog ozbiljnog naroda izgubljenih u periodu koji je, nadamo se za nama.

Ako ne shvatamo da nam je to jedini put, i da samo idući njim možemo opstati kao narod, nastavićemo putevima trenutno razjedinjenih malih grupacija, organizacija i političkih partija, putevima koji su nebrojeno puta pokazali da su većinom zasnovani na lažima, ili evrofanatizma ili nekog nerealnog i romantičnog nacionalizma. Krajnje je vreme da shvatimo njihovu jalovost i da krenemo putem spasenja i oporavka nacije. Izbor je na nama, kao što su eventualni spas ili propast u našim rukama. Kako izaberemo tako će nam biti – propast u vrtlogu sopstvenih zabluda ili preporod u svetlosti svetosavskog i kosovskog istorijskog iskustva.

Izvor: Vidovdan