Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). 

Сретење се увек слави 40. дан од Божића и на тај дан се ништа не ради, а представља успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.

У питању је први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац.

Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство јер указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је „коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван“.

Предање каже да су првом уласку Исуса Христа у храм у Јерусалиму присуствовали и фарисеји и о томе обавестили цара Ирода. Уверен да је то нови јеврејски цар, како су најавили пророци са истока, цар Ирод је наредио да се Исус убије, после чега је поубијано 14.000 мушких беба његовог узраста. Захваљујући упозорењу анђела божјег, Богородица је са малим Исусом отишла у Мисир и тако га спасла.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана 544. године. Тада је у Цариграду и околини владала епидемија куге која је дневно односила 5.000 живота, а пустош је направио и катастрофалан земљотрес у Антиохији. На Сретење су одржане масовне молитве и несреће су престале, па се од тога времена тај дан почео празновати као велики празник Господњи.

У нашем народу постоји веровање да се на Сретење срећу зима и лето. Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

Слава Сретења, иначе је веома честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, па Србија  овај дан слави  и као Дан уставности.

Од 2006. Србија Сретење скави и као Дан државности и Дан војске Србије.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина