DB Republike Srpske – Obaveštajni transkripti 9

Beograd – Na redu Sandžak

Pored pitanja Vojvodine, na sastanku vrha obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke održanom u junu 2003. godine otvoreno je još jedno pitanje – pitanje Sandžaka, odnosno Raške oblasti, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Na pomenutom sastanku bilo je reči, pre svega, o aktivnostima u vezi sa budućim statusom Vojvodine. Upravo su na ovom sastanku donete i najbitnije odluke ili smernice koje su u dobroj meri opredelile spoljnu politiku ključnih zapadnih zemalja kada je o ovom pitanju reč. Međutim, kako tvrde naši izvori koji su imali uvid u zapisnike sa ovog sastanka, do kojih je došla jedna druga strana obaveštajna služba zainteresovana za ove prostore, u jednom trenutku bilo je reči i o planovima za Rašku oblast, odnosno Sandžak.

– Iako je gotovo čitav razgovor bio koncentrisan na pitanje Vojvodine, ipak su se prisutni predstavnici ovih službi dotakli i pitanja Sandžaka. Ova tematika je iskrsla u razgovoru kada je jedan od učesnika pitao koliko će cela stvar oko Vojvodine remetiti predviđenu dinamiku disolucije, odnosno koliko će to usporiti razgradnju srpske države. Prema njihovim rečima, posle rešenja za Vojvodinu odmah se prelazi i na problem Sandžaka – kažu naši izvori.

Iako su se prisutni uglavnom složili sa ovim planovima, ipak su predstavnici obaveštajne službe SAD-a imali određene rezerve.

– Njihovi stručnjaci su na tom sastanku upozoravali da se problem Vojvodine nikako ne može stavljati u isti koš sa Sandžakom. Oni su tvrdili da je u Sandžaku, prema podacima kojima oni raspolažu, velika prisutnost terorističke organizacije Al Kaida i da dugoročno gledano to može predstavljati opasnost po njihove interese. Na sastanku je naročito naglašeno da treba izbeći ono što će im se svakako desiti na Kosovu, a na kome je, prema mišljenju Amerikanaca, neminovan sukob sa terorističkim ćelijama instaliranim u južnoj srpskoj pokrajini – tvrdi naš sagovornik.

Razdvajanje

Na sastanku održanom u junu 2003. godine u Briselu, na kome su prisustvovali ključni ljudi obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, odlučeno je da se u prvoj, pripremnoj fazi projekta secesije Raške oblasti, radi na stvaranju političkih snaga koje će nositi taj projekat – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima našeg izvora, iako je tema Sandžaka bila spomenuta tek uzgred, pošto je centralno pitanje bila operativna realizacija secesije Vojvodine, u kontekstu sledećih koraka iskrslo je i to pitanje.

– Najbitnije od svega što je rečeno na ovom sastanku je što se iz analize obavljenih razgovora jasno vidi i čak nekoliko puta jasno izgovara, koncept – Slaba Srbija znači jak zapadni uticaj u regionu. Iz ove formule kasnije proizilazi sve ostalo. Problem Kosova, problem Vojvodine, problem Sandžaka, problem juga Srbije, sve su to samo posledice – tvrdi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, na pitanju Sandžaka učesnici ovog sastanka u Briselu zadržali su se jako kratko.

– Konstatovano je da će se nakon realizacije plana za Vojvodinu ući u projekat Sandžak. Predstavnici Velike Britanije insistirali su da se u Sandžaku radi na jačanju infrastrukture političkih partija i civilnog sektora. Amerikanci i Nemci su imali neke primedbe vezane pre svega za prisustvo islamskog fundamentalizma, kao i trgovinu drogom i ljudima, i uopšte organizovani kriminal. Argumentacija Britanaca je bila sledeća: ti problemi postoje, ali se daju kontrolisati. Za njih je najbitnije bilo što bi se Srbija fizički odvojila od severa Crne Gore, gde živi uglavnom srpski živalj, i što bi njena strateška pozicija bila oslabljena – kaže naš sagovornik.

Al Kaida u Sandžaku

Na sastanku koji je održan u junu 2003. godine u Briselu, na kojem su bili prisutni zvaničnici obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, iznet je i niz podataka koji govore o prisutnosti ćelija Al Kaide u Raškoj oblasti i o njihovoj ulozi u terorističkim napadima u Evropi i SAD, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima našeg izvora, na pomenutom sastanku, pored operacija vezanih za secesiju Vojvodine, bilo je reči i o projektu otcepljenja Sandžaka. Predstavnici američkih obaveštajnih službi izneli su niz činjenica vezanih za ovaj problem.

– Amerikanci nisu bili naročito zainteresovani da se Raška oblast u Srbiji otcepi prema formuli koja je primenjena u Bosni i na Kosovu. Oni su smatrali da nije pametno ulaziti u projekat odvajanja jačanjem islamskog fundamentalizma, već su insistirali na političkoj dimenziji – kaže naš izvor.

Naš izvor navodi da su Britanci smatrali da ni po koju cenu ne treba menjati taktiku koja uspeva. Prema njihovom sudu, recept koji je primenjen u Bosni, a naročito na Kosovu, dao je sasvim pristojne rezultate.

– Predstavnici američke obaveštajne službe su na te argumente izneli niz činjenica koje su direktno ukazivale na veliku prisutnost islamske terorističke mreže na tom prostoru, kao i da su neki ljudi koji su učestvovali u terorističkim napadima u Londonu i Madridu jedno vreme proveli u kampovima za obuku u Bosni, na Kosovu i u Sandžaku. Stav stručnjaka je glasio ovako: Al Kaida je životno zainteresovana za ove prostore, jer je to, prema njihovim zamislima, idealna baza ka Evropi. Odavde je mnogo lakše infiltrirati se u bilo koju zapadnu zemlju, a mreža za regrutaciju bi vrlo brzo mogla da stvori terorističke ćelije koje će činiti pripadnici koji se nimalo ne razlikuju od bilo kog stanovnika Evrope ili SAD. Prema tome, to je tzv. bela Al Kaida – kaže naš sagovornik.

Kampovanje

Predstavnici zapadnih obaveštajnih službi na sastanku održanom u Briselu u junu 2003. godine prezentovali su i niz konkretnih podataka o prisustvu pripadnika Al Kaide u Sandžaku, Bosni i Hercegovini i Kosovu, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših izvora, ovaj sastanak je održan sa ciljem da se pretresu sva goruća pitanja vezana za secesiju Vojvodine, ali su se tokom razgovora učesnici diskusije dotakli i problematike Sandžaka i planova za ovu srpsku oblast. Kurir je prethodnih dana pisao o toku ovog sastanka, na kome su učesnici, predstavnici obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke do tančina razradili operativne planove secesije severne srpske pokrajine. Međutim, kada su se dotakli planova vezanih za Rašku oblast, mišljenja su se razmimoišla.

– Britanci su zagovarali jedan model, koji je ranije korišćen za dezintegraciju bivše SFRJ, kroz jačanje nacionalnih i verskih pokreta, ali se sa tim pristupom problemu Amerikanci nisu slagali poučeni iskustvom 11. septembra. Na sastanku su ljudi iz američke obaveštajne službe izneli konkretne podatke o kampovima za obuku pripadnika Al Kaide u Bosni, Sandžaku i na Kosovu. Amerikanci su izneli imena ljudi koji su učestvovali u terorističkim napadima u Londonu, Madridu i SAD. Radi se o sedam lica koja su neko vreme provela u Sandžaku. Takođe su naglasili kako druge njihove
agencije, a pre svega DIA, koja se bavi sprečavanjem trgovine drogom, imaju saznanja kako je ta teritorija tranzitna i vrlo bitna za ovaj unosan posao na globalnom nivou. Prema njihovim informacijama, deo novca koji prihoduju kriminalne grupe na tom prostoru odvaja se za finansiranje secesionističkih političkih pokreta u Sandžaku – kaže naš izvor.

Trovanje Kosova

Na sastanku koji je održan u junu 2003. godine u Briselu, na kome su prisustvovali predstavnici vrha obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, u jednom trenutku bilo je reči i o odlaganju nuklearnog otpada na prostoru koji se trenutno nalazi pod upravom međunarodnih snaga, to jest Kosovu, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, u jednom trenutku su nemački obaveštajci zamerili kolegama da preteruju s deponovanjem opasnih materija na teritoriji Kosova. Smatrali su da bi preterana aktivnost na tom planu u perspektivi mogla ugroziti neke ekonomske interese na tom prostoru.

– Nemci su smatrali da je Kosovo naročito bitno zbog svog energetskog potencijala, misleći pre svega na rudno bogatstvo. Procenjene rezerve rude na Kosovu u najminimalističkijim projekcijama mere se desetinama milijardi evra. Ako se već ulaže u kontrolu prostora južne srpske pokrajine i finansiranje vojnog prisustva, onda, po njihovoj proceni, nije pametno upropašćavati privredni potencijal – kaže naš sagovornik.

Naš izvor navodi da se vrhuška najjačih zapadnih obaveštajnih službi u principu složila sa ovim primedbama nemačkih kolega.

– Procenili su da je već previše resursa uloženo u projekat nezavisnosti Kosova da bi se sada sve poremetilo. Svi prisutni na sastanku su potvrdili privrženost ranijim dogovorima koji su definisali sudbinu južne srpske pokrajine. Prema tim planovima, Kosovo je jasno podeljeno na interesne sfere između najvećih svetskih sila u kojima one imaju potpunu kontrolu u svakom smislu. Ekonomski interesi su podeljeni po identičnom principu, dok je funkcija nominalnih kosovskih vlasti bila više protokolarna i u službi ovih interesa.

Beogradski pašaluk

Na sastanku koji je održan 21, 22. i 23. juna 2003. godine u Briselu, kome su prisustvovali predstavnici tajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, potvrđeno je uverenje da Srbiju u teritorijalnom smislu treba svesti na granice beogradskog pašaluka, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Naši sagovornici, koji su imali uvid u transkripte sa ovog sastanka, koje je napravila jedna druga strana obaveštajna služba zainteresovana za ove prostore, tvrde da se iz tih razgovora koje su vodili predstavnici ovih službi da zaključiti da postoji unapred pripremljen plan drobljenja Srbije i da je ovaj politički trenutak samo jedna od faza tog plana.

– Jasno se vidi da je njihov plan rasparčavanja Srbije već u poodmakloj fazi i da je započet prilično davno. Nekoliko puta učesnici sastanka govore o nužnosti svođenja Srbije na „prihvatljive granice”, odnosno granice iz prve polovine devetnaestog veka, kad je Srbija bila inferioran politički faktor na Balkanu i država bez svog identiteta i suvereniteta. Iz njihovih razgovora se može zaključiti da se cepanje Srbije neće završiti otimanjem Kosova, Vojvodine i Raške oblasti – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, neverovatno je koliko su zapadni stručnjaci skoro do
detalja „prepisali” model kontrole Balkanskog poluostrva koji je koristila Austro-Ugarska monarhija pre dva veka.

– Plan im nije samo da Srbiju svedu na granice beogradskog pašaluka, već i da unutar tih granica naprave što više zasebnih celina, odnosno regiona koji će imati priličan stepen autonomije u odnosu na centralnu vlast. Upravo zato će u periodu pred nama svi faktori unutar civilnog društva, po diktatu finansijera sa Zapada, raditi na jačanju lokalnih organizacija, odnosno radiće na stvaranju lokalnih lidera i političkih organizacija – kaže naš izvor.

Komadanje

Plan drobljenja Srbije, koji je definitivno usvojen na sastanku vrha obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, predviđao je četiri faze koje se završavaju potpunim dezintegrisanjem državnosti Srbije, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima našeg sagovornika, koji je imao prilike da vidi zapisnike i snimke sa ovog sastanka, održanog u junu 2003. godine u Briselu, u ovom trenutku nalazimo se na sredini tog puta.

– U prvoj fazi, koja je ujedno, prema procenama zapadnih stručnjaka, bila i najkomplikovanija, Srbiji je trebalo oduzeti Kosovo i Metohiju. Njihove procene da će to biti težak poduhvat zasnivale su se pre svega na procenama da je Kosovo za Srbiju kolevka istorijskog i duhovnog života i da Srbija neće bez teške borbe odustati od tog dela teritorije. Na koji način i kakvim sredstvima je od Srbije oteto Kosovo, to je svima dobro poznato – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da je izvođenje radova na drugoj i trećoj fazi već uveliko u toku.

– Drugi deo plana odnosi se na secesiju Vojvodine, Raške oblasti i juga Srbije. Prema zamisli arhitekata ovog plana, granična linija bi bila povučena 30 kilometara ispod Aleksinca, što bi značilo da bi Srbija ostala bez svog krajnjeg južnog dela, odnosno bez Niša, Leskovca i Vranja. Na istoku bi granica Srbije trebalo da bude na liniji Timok – Trgoviški Timok, što znači da bi ostali bez Pirota, Bele Palanke i Dimitrovgrada – kaže naš izvor.

Ubiti Srpsku!

Na sastanku održanom u junu 2003. godine u Briselu predstavnici obaveštajnih službi SAD, Velike Britanije i Nemačke doneli su odluku da u roku od deset godina unište Republiku Srpsku, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Na pomenutom sastanku, o čemu je Kurir već pisao, bilo je reči o konačnoj realizaciji plana „drobljenja” Srbije. Ovaj plan uključuje secesiju Kosova, Vojvodine, Raške oblasti i graničnih delova Srbije, odnosno svođenje srpske države na granice beogradskog pašaluka.

Plan za Republiku Srpsku, prema tumačenju stranih obaveštajaca, podrazumevao je sistemsku razgradnju ovog dejtonskog entiteta. U prvim fazama radilo bi se na ukidanju atributa državnosti, odnosno suvereniteta. Ovaj proces je posebno vidljiv u poslednje dve godine, kroz pokušaje međunarodne zajednice da nametne jedinstvenu vojsku i policiju na teritoriji cele BiH.

– U tome je zasad ostvaren samo delimičan uspeh, jer iako je formirana jedinstvena armija nisu do kraja uspeli u nameri da policijske službe Republike Srpske integrišu u službe u Sarajevu – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, druga faza je daleko ozbiljnija i predviđa potpuno ovladavanje ekonomskim sistemima.

– Kroz proces privatizacije obezbediće se potpuna dominacija zapadnog kapitala, dok bi se istovremeno eliminisali svi nepoželjni poslovni ljudi, a naročito oni koji su kapitalom ili poreklom vezani za Srbiju. Nakon ovih predradnji usledila bi gola fizička represija. Čitavo granično područije Republike Srpske koje se naslanja na Srbiju, uz pojas reke Drine, bilo bi izbrisano s tog prostora. S druge strane reke, zapadni deo sadašnje Srbije imao bi poseban autonoman status u okviru „predviđenih” granica Srbije – kaže izvor Kurira i nastavlja:

– Time bi se definitivno prekinula povezanost Srba s jedne i druge obale Drine, i u fizičkom i u svakom drugom smislu. Srpski živalj oko Banjaluke i Srpske Krajine bio bi definitivno odsečen i prepušten sam sebi. U slučaju nekog novog sukoba, ovaj korpus srpskog naroda bio bi nezaštićen – zaključuje naš sagovornik.

Etničko čišćenje

Na sastanku zapadnih obaveštajnih službi u Briselu, održanom u junu 2003. godine, na kojem je bilo reči o procesu uništenja Republike Srpske, učesnici su se saglasili da je apsolutni prioritet prekinuti bilo kakvu vezu Srba zapadno od Drine sa svojom maticom, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših sagovornika, koji su imali uvid u zvučne i video zapise sa pomenutog sastanka, u planu „Drobljenja Srbije”, koji su sprovodile najuticajnije svetske sile, proces uništenja Republike Srpske zauzima značajno mesto. Pored secesije Kosova, Vojvodine, Raške oblasti i krojenja granica Srbije po modelu Beogradskog pašaluka, ključni aspekt ovog plana je uništenje srpske države koja je nastala na teritoriji Bosne i Hercegovine.

– Ovladavanje ekonomskim sistemom i uništenje institucija i elemenata državnosti Republike Srpske, samo su početne faze ovog plana. Za njima bi usledio klasični egzodus i etničko čišćenje koje bi Srbe izbrisalo iz Bosne i Hercegovine – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da se od sloma Berlinskog zida i demontiranja nekadašnjeg socijalističkog lagera, plan velikih zapadnih sila za nekadašnju SFRJ nije nikada naročito menjao.

– U samom početku su usvojeni principi da Srbija mora biti mala i nestabilna da bi Balkan bio stabilan i pod kontrolom. Ovaj princip u međunarodne odnose uvela je austrougraska diplomatija još u 19. veku. U početku je namera bila da se kroz podsticanje razvoja ekstremnog nacionalizma ostalih naroda u bivšoj SFRJ uništi srpska država. Zapadni analitičari vrlo racionalno gledaju na stvari: ako im je za proces stvaranja etnički čiste države u Hrvatskoj bilo potrebno nekoliko godina, ako je Kosovski problem „razrešen” uz ogromne troškove i upotrebu najveće vojne sile na svetu, onda je postalo jasno da treba promeniti pristup. Ciljevi ostaju isti, menjanju se samo metodi – kaže naš sagovornik.

Stop za Ruse

Ni po koju cenu ne dozvoliti uticaj Rusa, a posebno ruskog kapitala, na prostoru Republike Srpske i uopšte zapadno od Drine, jedan je od zaključaka sastanka vrha obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Pomenuti sastanak, kako je Kurir već ranije pisao, održan je u Briselu 21, 22. i 23. juna 2003. godine i na njemu je uglavnom bilo reči o finalizaciji projekta „drobljenja Srbije”. Inače, ovaj projekat je predviđao da se država Srbija svede na granice Kneževine Srbije iz devetnaestog veka. Takođe, na ovom sastanku bilo je reči i o sudbini srpskog življa zapadno od Drine, pre svega u Republici Srpskoj.

– Iz snimka razgovora sa ovog sastanka nesumnjivo je da je već odavno doneta odluka da se srpski entitet u BiH definitivno uništi. Kroz nekoliko paralelnih procesa, uništavanje institucija, vojske i policije pa sve do golog fizičkog eliminisanja, trebalo je izbrisati Srbe sa tih prostora, a naročito iz rejona Podrinja, koji je ustvari pupčana vrpca Srbije i Republike Srpske – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, zapadni obaveštajci su naročito insistirali na tome da se ne sme dozvoliti širenje uticaja Rusa na tom prostoru.

– Donet je zaključak da se ne sme dozvoliti pre svega ruskom kapitalu da uđe u Republiku Srpsku, odnosno da se on uključi kroz proces privatizacije. Takođe, trebalo je blokirati i obaveštajni rad ruskih službi na prostoru BiH. Posebno je naglašeno da se ni po koju cenu ne sme dozvoliti da gasovod, koji je bio u planu, prođe preko teritorije Republike Srpske, jer bi u tom slučaju značilo da je srpski entitet potpuno nezavisan i u poziciji da uslovljava ostatak Bosne i Hrvatsku – kaže naš sagovornik.

Ujedinjenje

Srpski premijer Zoran Đinđić je nekoliko nedelja pre nego što je ubijen putovao u Banjaluku da bi s tamošnjim rukovodstvom razgovarao o čvršćem povezivanju Republike Srpske i Srbije, odnosno o mogućem ujedinjenju dve srpske države – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših izvora, do ovih saznanja došlo se na osnovu transkripata i zvučnih zapisa sa sastanka koji je održan u junu 2003. godine u Briselu. Na sastanku su prisustvovali najviši zvaničnici obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, i uglavnom je bilo reči o realizaciji plana „drobljenja Srbije”. Ovaj plan je predviđao svođenje srpske države na granice Kneževine Srbije iz devetnaestog veka, što znači otcepljenje Kosova, Vojvodine i Raške oblasti.

– U jednom trenutku, kad su učesnici ovog sastanka razgovarali o budućnosti Republike Srpske, jedan od predstavnika engleske obaveštajne službe je prokomentarisao kako je dobro što je Đinđić uklonjen, jer je, prema njegovim rečima, i on u poslednjim mesecima života imao vizije jake i prosperitetne srpske države – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde, o čemu je Kurir ranije pisao, da je pokojni premijer pred sam kraj života bio duboko razočaran ponašanjem zapadnih sila prema Srbiji.

– Bio je ogorčen stavom Zapada, a naročito je to bilo primetno nakon posete Vašingtonu. Na tim sastancima u glavnom gradu SAD srpskom premijeru bila je ispostavljena lista zahteva na jednom parčetu papira. Ti zahtevi odnosili su se na zaštitu američkih interesa u Srbiji, kako ekonomskih tako i političkih. Srpski premijer imao je mogućnost samo da pročita taj papir, ali mu američki zvaničnici nisu dozvolili da komentariše sadržaj. Kada je izašao iz zgrade Stejt departmenta, on je čoveku iz obezbeđenja koji ga je pratio rekao kako mu je sada jasno „da oni ne žele da pomognu Srbiji, nego da je ruše, svuda i na svim nivoima” – kaže naš sagovornik.

Odbrana Kosova

Zoran Đinđić je pred atentat otputovao u Banjaluku da bi se sa rukovodstvom Republike Srpske dogovorio o zajedničkoj strategiji delovanja u predstojećem periodu, pre svega u vezi sa pokušajima međunarodne zajednice da otcepi Kosovo od Srbije, kaže za Kurir sagovornik blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših sagovornika, strane službe, koje su u stopu pratile srpskog premijera i koje su imale svoje ljude instalirane u njegovom okruženju, imale su informaciju šta je pravi razlog Đinđićeve posete Banjaluci. Pored niza protokolarnih sastanaka, Đinđić je trebalo da razgovara o zajedničkom planu, odnosno o vezivanju pitanja Kosova za pitanje Republike Srpske.

– Kada je pokojnom srpskom premijeru postalo jasno da zapadne zemlje nemaju iskrene i prijateljske namere, već da u pogledu Srbije imaju jasno definisan interes, on je pokušao da izvuče najbolje iz date situacije. Pokušavao je da izgradi svoju pregovaračku poziciju imajući u vidu da je stav najjačih svetskih sila bio da južna srpska pokrajina treba da postane nezavisna država – kaže naš sagovornik.

U prvom trenutku, kako kažu naši izvori, plan srpskog premijera bio je da pokuša da ubedi međunarodnu zajednicu da je jedino trajno rešenje za pitanje Kosova – podela.

– Pokušao je da ubedi Zapad da se Kosovo mora podeliti na severni srpski deo i južni šiptarski, ali osim vlada nekoliko, političkih ne naročito značajnih, evropskih zemalja, nije naišao na razumevanje. Kada je ova inicijativa srpskog premijera doživela propast, Đinđić se odlučio da malo zaoštri situaciju i u celu problematiku je uveo Republiku Srpsku. Namera mu je bila da uveže sudbine ove dve teritorije. Ako bi neko pokušao da otcepi Kosovo, on bi automatski tražio isto tretman za Republiku Srpsku – kaže naš sagovornik.

Upozorenja

Pre posete Banjaluci u februaru 2003. godine, srpski premijer Zoran Đinđić je nekoliko puta upozoren da treba da promeni svoj stav po pitanju Kosova i Republike Srpske, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Ova upozorenja su, prema rečima naših sagovornika, dolazila i od stranih diplomatskih predstavnika u Beogradu, a naročito od ambasadora SAD Vilijema Montgomerija. Isto tako, do Đinđića su raznim tajnim i kriminalnim kanalima stizale poruke o promeni raspoloženja velikih zapadnih zemalja prema njemu lično i prema njegovoj politici. Međutim, srpski premijer je bio uporan.

– Sva ta upozorenja ga nisu mnogo poljuljala. Govorio je često svojim najbližim saradnicima da smatra da za Srbiju i njene probleme ne postoji drugo rešenje i drugi put. On se nije naročito obazirao ni na upozorenja koja su mu stizala iz njegovog okruženja, bez obzira na to bila ona dobronamerna ili ne. Sigurno je da se Đinđić u poslednjih nekoliko meseci poprilično distancirao od saradnika sa kojima je sarađivao prethodnih godina, ali se nikada do kraja nije utvrdilo da li je to učinio zbog njihovih, navodnih, veza sa organizovanim kriminalom – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, pred sam put u Banjaluku, Đinđić je bio dodatno upozoren, pokušajem atentata kod hale Limes na Novom Beogradu.

– Ovim mu je poslata jasna poruka da ne treba da poteže pitanje Republike Srpske u kontekstu rešenja kosovskog problema. On je bio potpuno svestan toga iako je pred TV kamerama rekao da se to vozač malo zaneo i da se obučavao na autoputu. Takođe, dok je boravio u Banjaluci, jedan njemu blizak političar iz Republike Srpske mu je rekao da se nešto sprema na njega. Istu stvar mu je ponovio i nekoliko dana kasnije Milorad Dodik, danas premijer Republike Srpske, na jednoj večeri u beogradskom hotelu Interkontinental. Oba puta pokojni srpski premijer je samo odmahnuo rukom na ova upozorenja – kaže naš sagovornik.

Izdali ga

Britanci su u vreme dok je Zoran Đinđić bio u poseti Banjaluci, u februaru 2003. godine, poslali svog čoveka koji je u to vreme bio u Sarajevu da upozori srpskog premijera da promeni svoj odnos prema Republici Srpskoj i Kosovu, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Naime, za vreme posete Banjaluci u februaru 2003, svega nekoliko nedelja pre atentata, Zoran Đinđić se sreo s jednim britanskim diplomatom, koji se u to vreme nalazio u administraciji visokog predstavnika za BiH Pedija Ešdauna. Pomenuti diplomata je u drugoj polovini devedesetih službovao u Srbiji i iz tog vremena se poznavao s pokojnim srpskim premijerom.

Upravo je on u ambasadi Velike Britanije u Beogradu bio zadužen za kontakte sa opozicionim medijima i političarima. Kasnije je ovaj karijerni diplomata službovao i u Sarajevu i Zagrebu, a pre dve godine, kad je bivši operativac MI6 Ričard Tomlison razotkrio imena operativaca MI6, njegovo ime je takođe bilo na listi.

– Ovaj diplomata se sreo sa Đinđićem, kratko i neformalno, više u prijateljskom nego službenom aranžmanu, za vreme dok je srpski premijer boravio u službenoj poseti. Razgovor je bio kratak i u njemu je Englez saopštio Đinđiću da odmah mora da revidira svoje stavove prema Zapadu i da ponovo počne da sluša „sugestije”. Đinđić mu je na to odgovorio da nema nameru da promeni bilo šta u svojoj politici, da je uveren da čini pravu stvar i da su ga upravo oni, odnosno Zapad, izdali, jer su mu okrenuli leđa u trenutku kad je od Srbije pokušao da napravi uređenu i respektabilnu državu – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, u jednom trenutku razgovor je poprimio malo „življi” tok, u kome je došlo i do razmene nekoliko neprijatnih rečenica.

– Britanac je u jednom trenutku rekao da je to što Đinđić radi jako opasno i po njega i po ljude oko njega i da se ne šali, na šta mu je srpski premijer uzvratio da mu je potpuno svejedno šta oni misle. „Zar vi mislite da ste jedini i da ništa osim vas ne postoji na ovom svetu”, rekao je Đinđić u jednom trenutku svom sagovorniku. Engleski diplomata je onda spustio loptu i zamolio predsednika Vlade Srbije da u ime starog prijateljstva i prošlih vremena još jednom razmisli o svojoj odluci, na šta mu je Đinđić odgovorio da ne veruje da će se bilo šta menjati u njegovom stavu, osim ukoliko oni ne promene nešto u svom ponašanju prema njemu i njegovoj zemlji – kaže naš sagovornik.

Titov snajper

Treći strelac koji je učestvovao u atentatu na srpskog premijera Zorana Đinđića u Srbiju je ušao iz Republike Srpske, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Pored atentatora koji su bili raspoređeni u Nemanjinoj 9 i Birčaninovoj ulici, treći atentator, koji je imao zadatak da u slučaju neuspeha prvog strelca dovrši započet posao, bio je upravo pomenuti specijalac iz Republike Srpske. Prema rečima našeg izvora, radilo se o vrhunskom snajperisti, specijalcu sa bogatim ratnim iskustvom.

„U pitanju je Srbin iz istočne Bosne koji je u vreme građanskog rata u BiH bio angažovan u specijalnim snagama Vojske Republike Srpske. Pre rata bio je blizak određenim kriminogenim strukturama, ali ga je, isto tako, tadašnja Jugoslovenska služba državne bezbednosti koristila za likvidacije političkih protivnika socijalističkog režima koji su se nalazili u inostranstvu”, kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, atentator je ušao u zemlju neopaženo, u njegovom dolasku nije bilo ništa sumnjivo pošto je i ranije ulazio na teritoriju Republike Srbije.

„Sa sobom je nosio svoje naoružanje, odnosno snajpersku pušku vrhunske izrade i preciznosti, koju je zaplenio u vreme rata u jednoj od lovačkih kuća koju je koristio Josip Broz Tito. Nema sumnje da se radi o vrhunskom patrioti, koji je to što je uradio, uradio iz ubeđenja da čini stvar korisnu za Srbiju i za srpski narod. Za ovaj zadatak bio je nagrađen sa 10.000 dolara i novim ličnim i putnim ispravama, koje su glasile na ime izvesnog D. Ž. B. (ime poznato redakciji) iz Kragujevca. Naravno, osoba na čije su ime isprave glasile odavno je bila pokojna”, kaže naš sagovornik. Naši izvori tvrde da je ovaj „treći čovek” nekoliko dana posle atentata na premijera Zorana Đinđića napustio Srbiju i s lažnim pasošem otputovao u inostranstvo, međutim, samo nekoliko meseci kasnije, tačnije u junu iste godine, vratio se u Republiku Srpsku, gde je, zbog sumnje da je počinio neka krivična dela, uhapšen i pritvoren.

Trofej

Trećeg strelca koji je učestvovao u atentatu na premijera Srbije Zorana Đinđića angažovali su ljudi iz Republike Srpske koji su u vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini bili na odgovornim funkcijama u vlasti – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, „čovek trećeg gnezda”, to jest specijalac iz Republike Srpske kome je zadatak bio da u slučaju neuspeha svojih kolega preciznim hicem dovrši srpskog premijera, u Srbiju je došao na nagovor nekada visokog funkcionera bezbednosnih struktura u BiH.

– Atentator je imao apsolutno poverenje u svog nalogodavca, jer ovo nije bila prva situacija u kojoj je primao direktne naloge od ovog čoveka. U prethodnih dvadesetak godina nekoliko puta je radio po njegovom direktnom nalogu. Inače, atentator na Đinđića je u vreme rata bio na najodgovornijim i najtežim zadacima isključivo specijalne prirode, pa mu bogato ratno iskustvo nije nedostajalo – kaže naš sagovornik.

On ga je snabdeo svim neophodnim dokumentima sa kojima je trebalo da izađe iz Srbije, a koja su glasila na ime pokojnig Đ. B. iz Kragujevca. Takođe, njegovi pomagači su mu omogućili da se nekoliko nedelja nakon atentata potpuno neometan izvuče iz zemlje.

Naši izvori tvrde da je naročito zanimljivo kako je atentator došao u posed puške koju je poneo na izvršenje zadatka.

– U vreme ratnih dejstava njegova jedinica našla se u blizini Tjentišta, mesta gde je Tito imao jednu od svojih mnogobrojnih kuća za odmor u koje je retko svraćao. Upravo u jednoj takvoj kući atentator na srpskog premijera je sa svojom pratnjom nabasao na kolekciju oružja pokojnog maršala. Među silnim naoružanjem pažnju mu je privukla snajperska puška „hekler i koh”, specijalne unikatne izrade, kupljene i namenjene Josipu Brozu. Upravo je ovu pušku zadržao i poneo sa sobom, a kasnije ju je uredno prijavio i registrovao kao ratni plen – kaže naš sagovornik.

Zamena identiteta

Treći strelac koji je učestvovao u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića jedno vreme nakon atentata proveo je u Moskvi, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših izvora, posle atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića, treći strelac, koji je na ovaj zadatak došao iz Republike Srpske, se nakon atentata vratio u mesto gde je do tada živeo. Tamo je proveo nekoliko meseci, a zatim se sa 10.000 dolara u džepu i lažnim dokumentima zaputio u Rusiju gde je ostao, takođe, nekoliko meseci.

– Zanimljivo je kako je ovaj atentator došao do dokumenata sa kojima je uredno napustio državu. Iz njegovog primera je očigledno da je u ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića umešan i jedan deo bezbednosnih struktura u Srbiji, odnosno delovi policije, BIA i vojnih službi bezbednosti – kaže naš sagovornik.

Naš izvor navodi da je takvu vrstu dokumenata, odnosno lažni pasoš i ličnu kartu, koja je izdata na ime preminulog lica sa svim njegovim podacima, mogla je da izda samo osoba koja ima pristup svim tim informacijama, odnosno neko ko je deo ovih struktura bezbednosti.

– Slično se dogodilo i u slučaju Radovana Karadžića, koji je sasvim mirno živeo i čak putovao po inostranstvu koristeći se dokumentima druge osobe. Svi brojevi, odnosno jedinstveni matični broj građana i drugi podaci se slažu u potpunosti sa originalom, tako da je jako teško, gotovo nemoguće redovnom proverom utvrditi da je reč o falsifikatu. Međutim, ovakvu zamenu identiteta mogao je da napravi samo neko ko je jako dobro pozicioniran u službi – kaže naš sagovornik.

Nezgodan svedok

Operativci engleske obaveštajne službe locirali su krajem 2003. godine u Moskvi trećeg atentatora koji je učestvovao u ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića i tom prilikom su pokušali da ga otmu i likvidiraju, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših izvora, nekadašnji specijalac Vojske Republike Srpske, koji je učestvovao u atentatu na Đinđića, nekoliko meseci nakon ubistva sklonio se u Rusiju, u koju je stigao sa dokumentima na ime Đ. B. (ime poznato redakciji) iz Kragujevca. U glavnom gradu Rusije živeo je prilično skromno i povučeno, jer mu materijalna situacija nije drugačije dozvoljavala. Kako tvrde naši izvori, on je na ime nadoknade za izvršeni zadatak dobio 10.000 dolara, koje je i poneo u Rusiju.

– On to nije radio zbog novca. Bio je ubeđen da je reč o državnom i patriotskom poslu, jer su ga za to angažovali ljudi koji su ga i ranije koristili za slične poslove, dakle pripadnici službe bezbednosti. Atentator nije imao pojma da su oni u međuvremenu promenili nalogodavca – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da je on namerno sklonjen u Rusiju i da je namera bila da taj čovek tamo i nestane, jer je to mnogo lakše učiniti u Moskvi nego, recimo, u Višegradu, Zvorniku ili čak Beogradu.

– Pripadnici engleske obaveštajne službe su ga jako brzo locirali pošto su imali podatke o njegovom identitetu i tačno su znali koga da traže. Čini se da je ovaj čovek svesno bio žrtvovan, da je namerno navučen na tanak led i obmanut. Po svoj prilici, bio je nezgodan svedok, koji je trebalo po svaku cenu da nestane. Prvo su ga iskoristili, a zatim odbacili – kažu naši sagovornici.

Završio u Hagu

Treći snajperista koji je učestvovao u atentatu na srpskog premijera Zorana Đinđića za dlaku je izbegao otmicu krajem 2003. godine u Moskvi, gde se bio sklonio nekoliko meseci posle ubistva, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

U njegovom izvlačenju veliku ulogu odigrale su druge strane službe koje su bile zaintersovane za događanja na Balkanu. Prema rečima naših sagovornika, treći strelac je u poslednjem trenutku opomenut da se skloni i bukvalno je za nekoliko minuta promenio kretanje i izbegao zamku koja mu je postavljena.

– Nije ni slutio šta ga čeka i da su mu operativci engleske službe ušli u trag. Živeo je sasvim spokojno u iznajmljenom stanu u Moskvi, koji je platio godinu dana unapred, i za to dao polovinu novca koji je imao kod sebe i koji je dobio od ljudi koji su mu naložili da ode u Beograd i učestvuje u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića. Povremeno je radio neke fizičke poslove, od kojih je u principu i živeo dok je čekao signal od svojih kontakata da je vreme da se vrati – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da atentator nijednog trenutka nije posumnjao da je prodat i da su mu za petama.
– Bio je potpuno iznenađen kad mu je saopšteno da se skloni. Bukvalno su ga ljudi oteli ispred nosa engleskim operativcima. Nije znao šta da radi i odlučio je da se vrati u Bosnu, u svoje rodno mesto. Nedugo pošto je stigao tamo, biva uhapšen zbog optužbi za ratne zločine i transportovan u Hag – kaže naš sagovornik.

Treća osoba

U ubistvo gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića umešani su agenti stranih obaveštajnih službi koji su bili u potrazi za odbeglim haškim optuženicima, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Vojnici na odsluženju vojnog roka Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović nastradali su 5. oktobra 2004. godine ispred, do tada tajnog, vojnog objekta „Karaš” u Topčideru. Prema zvaničnim navodima vojnih istražnih organa, gardisti su se međusobno poubijali, ali je nekoliko nalaza nezavisnih komisija utvrdilo da zvanična verzija nije do kraja tačna. S ciljem da se rasvetli ova afera, formirana je nezavisna državna komisija, koja je takođe došla do rezultata koji se kose s nalazom zvanične istrage.

– Gardisti se nisu međusobno poubijali, kako je to zvanično saopšteno, niti ih je ubilo obezbeđenje nekog od haških optuženika, kako su spekulisali pojedini mediji, ali je sasvim sigurno da ih je ubilo treće lice, koje nije bilo iz sastava gardijske jedinice – kaže naš sagovornik.

Prema rečima naših izvora, mnoge okolnosti koje prate ubistvo dvojice gardista nisu do kraja razrešene. Pored položaja tela, uglova iz kojih su navodno ispaljeni smrtonosni hici, ulaznih i izlaznih rana, ostaje nejasno i kako su u tom trenutku kamere koje se nalaze baš na tom delu bile isključene.

– Ništa ne bi bilo čudno da su kamere bile neispravne svuda, u celom sektoru, ali da baš na mestu gde su se nalazila dvojica gardista ne rade, to je jako zanimljivo. Interesantna je i koincidencija da ni u trenutku kada je ubijen premijer Zoran Đinđić ispred ulaza broj 5 nije radila nijedna kamera – kaže naš sagovornik i dodaje da se, prema informacijama kojima raspolaže, može pouzdano tvrditi da u pomenutom vojnom objektu nije boravio niko od haških optuženika koji su se krili od zvaničnih državnih organa.

Zaštita za kriminalce

Entoni Monkton, šef britanske obaveštajne službe za Balkan, infiltrirao je svoje ljude u najjače kriminalne grupe u Srbiji i preko njih kontrolisao njihov rad – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Kontrolom nad najjačim kriminalnim grupama operativci MI6 su imali na oku celokupnu trgovinu narkoticima, duvanom, belim robljem i svim drugim poslovima kojima su se bavile kriminalne grupe u Srbiji. Na ovaj način su mogli u pravom trenutku da preusmere tokove novca i uticaja s jedne političke opcije na drugu.

– U to vreme, dakle 2001. i 2002. godine, najjača kriminalna grupa na prostoru Srbije bila je surčinski kriminalni klan. Oni su bili najbrojniji i najorganizovaniji. Pod svojom kontrolom držali su veliki deo trgovine drogom i druge nelegalne biznise. Monkton je oko njih postavio mrežu svojih ljudi i preko saradnika koji se vodio pod šifrom „Marko” kontrolisao šta se dešava u ovoj kriminalnoj grupi. Njihov izvor, u ovom slučaju „Marko”, uživao je veliko poverenje vođa klana, pa mu nije bilo teško da izvrši postavljene zadatke – kaže naš sagovornik.

Pored direktne kontrole, operativci MI6 su preko svojih ljudi infiltriranih u policiji i tajnoj službi bukvalno štitili ovu organizovanu kriminalnu grupu, tvrde naši sagovornici.

– Vođe ovog klana su u svakom trenutku imale pravovremenu informaciju i iako je policija uglavnom znala do detalja čime se oni bave i koji su im poslovi, nikada nije došlo do nekog ozbiljnijeg hapšenja. Pored toga, „Marko” je bio jako blizak sa tadašnjim političkim vrhom, pa su ga njegove veze sa tim istaknutim političarima štitile – kaže naš sagovornik i dodaje da pravi problemi nastaju kada se do tada neprikosnoveni „surčinski klan” pocepao na dva dela.

– Odjednom su se pojavili izuzetno jaki Zemunci sa Dušanom Spasojevićem Šiptarom i Miletom Lukovićem Kumom na čelu, ali je i njih Monkton preko svojih ljudi pokušao da stavi pod kontrolu. Slao im je nekoliko puta izaslanike u Šilerovu koji su se tamo viđali sa Miletom Lukovićem Kumom, ali Šiptar i njegova kompanija nisu nikada bili do kraja poslušni – tvrdi naš izvor.

Egzekutori

Ljudi koje je oko vođa „surčinskog klana” instalirao šef britanske obaveštajne službe za Balkan Entoni Monkton u potpunosti su kontrolisali poslove ove organizovane kriminalne grupe, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Naši izvori tvrde da je kontrola nad ovom kriminalnom grupom bila jako bitna za operacije britanskih obaveštajaca u Srbiji.

– Klan je u to vreme brojao nekoliko desetina naoružanih kriminalaca, koji su po potrebi služili na terenu kao operativci, odnosno egzekutori. To je za njihove nalogodavce bila jako zgodna situacija, jer kad bi neko zasmetao njihovim interesima, bio je elegantno sklonjen, a svaka sumnja bi pala na već davno oprobani srpski recept „obračun kriminalnih klanova” ili „likvidaciju u takozvanoj sačekuši” – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, nekoliko puta su pripadnici kriminalnih klanova korišćeni za likvidacije u političke svrhe.

– Jedan od primera koji nikada nije do kraja rasvetljen jeste ubistvo Momira Gavrilovića Gavre, koji je likvidiran neposredno nakon sastanka sa ljudima iz kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Postoje indicije da su za ovu likvidaciju upotrebljeni kriminalci, a da je nalog stigao i od operativaca jedne strane službe, kojoj u tom trenutku nikako nije odgovarala uloga pomenutog Gavrilovića i njegovi kontakti s kabinetom Vojislava Koštunice – tvrdi naš izvor.

Inače, prema njegovim rečima, korišćenje kriminalaca za likvidacije političkih i bezbednosnih problema manir je svake obaveštajne službe. Isto je činila i nekadašnja jugoslovenska služba državne bezbednosti, koja je za likvidaciju emigranata koristila ljude s kriminalnim dosijeima.

Smeštanje

Optužnica protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića napisana je na insistiranje vlasti u Sarajevu i dela međunarodne zajednice, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, dvojica tvoraca Republike Srpske našli su se na haškoj optužnici kako bi sva krivica za građanski rat u Bosni i Hercegovini bila svaljena na srpski narod, a samim tim i na Republiku Srpsku, i kako bi se obezbedila solidna osnova za ukidanje ovog dejtonskog entiteta.

– Još od 1997. godine Karadžić i Mladić se kotiraju visoko na listama za hapšenje Haškog tribunala iako je bivši predsednik dugo vremena uživao zaštitu koju mu je pružao sporazum sa Ričardom Holbrukom. Doduše, u prvim godinama, tačnije do 2001. godine, niko ih nije ozbiljno tražio, o čemu svedoči i bivša glavna tužiteljka tribunala Karla del Ponte. Naročito je to važilo za Radovana Karadžića – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da je daleko interesantniji primer Ratka Mladića, nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske.

– Mladić je još 1997. godine ukazom predsednika dobio državljanstvo jedne strane zemlje koja nema obavezu izručenja svojih državljana i na koju je prilično teško uticati. Ne znam da li se on sada tamo nalazi, ali ukoliko jeste tamo, onda je najverovatnije siguran – kaže naš sagovornik i dodaje da ne veruje da naše obaveštajne službe imaju podatke o ovom slučaju.

– Ne verujem da su vlasti u Srbiji svesne ovog podatka, ali mislim da su strane službe dobro obaveštene i da kalkulišu u sklopu svojih političkih interesa. Mladić je zgodno oružje da Srbija po potrebi bude pritisnuta i ucenjivana i ne verujem da će se neke zapadne sile olako lišiti toga – kaže naš sagovornik.

Udar na vojsku

Na sastanku predstavnika obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke, održanom u Briselu 21, 22. 23. juna 2003. godine, doneta je odluka da se Vojska SCG u potpunosti rasformiše i da se na taj način ukloni kao moguća opasnost, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima naših izvora, na sastanku na kojem je uglavnom bilo reči o daljem rasparčavanju Srbije, odnosno o izdvajanju Vojvodine, Raške oblasti i drugih teritorija iz njenog sastava, sa ciljem da se svede na granice iz druge polovine devetnaestog veka, bilo je reči i o eliminisanju vojne moći Srbije.

– Učesnici ovog sastanka bili su skoro jednoglasni u nameri da se vojska, tada Srbije i Crne Gore, potpuno reformiše po NATO standardima i da se na taj način uništi kao pretnja sprovođenju njihovih planova. Postignut je dogovor o nizu mera koje je potrebno primeniti, počev od kontrole količine i vrste naoružanja sa kojima raspolaže vojska, pa preko finansijskih mera, odnosno restriktivnog vojnog budžeta, pa sve do izbora kadrova – kaže naš izvor.

Predstavnici obaveštajnih zajednica ovih zapadnih sila doživljavali su instituciju Vojske SCG kao veliku pretnju.

– Nekoliko puta su u toku sastanka naglasili da nisu sigurni da li u ovom trenutku imaju onakvu vrstu nadzora nad vojskom kao što je imaju nad drugim strukturama u Srbiji. Naročito su bili skeptični po pitanju demontaže starih obaveštajnih struktura – tvrdi naš sagovornik i dodaje da su predstavnici britanske obaveštajne službe izneli podatak da nisu u stanju da uhvate i kontrolišu staru mrežu obaveštajaca vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe i da to u predstojećem periodu može predstavljati veliki problem za njih, jer je ta mreža, prema njihovim podacima, u to vreme bila jako aktivna.

Šut karta za Mila

Na sastanku održanom u Briselu u septembru 2005. godine prisutni predstavnici obaveštajnih službi Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Nemačke konstatovali su da će crnogorski predsednik Milo Đukanović, pre ili kasnije, krenuti svojim putem i postati problem za njihove interese u regionu, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Zapadni analitičari mislili su da će neosporni lider na crnogorskoj političkoj sceni uskoro dostići svoj zenit, odnosno da će se sa proglašenjem nezavisnosti Crne Gore iscrpeti njegov potencijal.

– Svi, a naročito Englezi, mislili su da je vreme da se Zapad ozbiljnije pozabavi pronalaženjem nove figure u Crnoj Gori koja bi mogla dostojno da zameni lidera DPS-a Đukanovića. Crna Gora je izuzetno interesantan region za ove službe, jer je upravo to država u kojoj se ukršta više međunarodnih puteva nelegalne trgovine, pre svega drogom, cigaretama i belim robljem. A kontrola nad ovim prostorom i pomenutim nelegalnim poslovima je od ključne važnosti za rad zapadnih službi – kaže naš sagovornik.

Prema rečima našeg izvora, procena zapadnih obaveštajaca bila je da je Đukanović sa svojim okruženjem duboko zagazio u sve te poslove i da više nije u stanju da zadrži neprimetnu ulogu u njima.

– Od sive eminencije, što je za njegovu važnost bila podnošljiva uloga, postao je maltene javna biznis figura. Znalo se za koji posao koliko treba da se da za Đukanovića. Bio je vlasnik i suvlasnik raznih firmi, banaka, pa čak visokoškolske ustanove. Za njegove mentore spolja to je bilo previše, pa je Milo vremenom počeo da predstavlja sve veću i veću smetnju – kaže naš sagovornik i dodaje da je ovo prvi put da se o crnogorskom predsedniku i premijeru u ovim krugovima govori na taj način.

Terorizam

Krajem 2002. godine albanska mafija planirala je likvidaciju srpskog premijera Zorana Đinđića, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

O ovim planovima pojedine strane službe upozorile su kolege u Srbiji, ali i ljude iz Đinđićevog bliskog okruženja.

Uprkos pomenutom upozorenju, nije bilo ozbiljnijih pomaka u organizaciji obezbeđenja srpskog premijera, što je predstavnike obaveštajnih službi koji su ukazali na predstojeću opasnost veoma iznenadilo.

Naši izvori tvrde da su srpske službe raspolagale ozbiljnim podacima da je ugrožena bezbednost nekolicine državnih funkcionera, a pre svih Zorana Đinđića.

Prema rečima naših sagovornika, nekoliko meseci pre nego što je ubijen Đinđić je napravio jasan zaokret u svojoj politici prema Zapadu. Jedna od prelomnih tačaka bilo je pitanje Kosova.

– Srpski premijer je insistirao da se pitanje Kosova razreši, ali nikako na štetu Srbije, odnosno zahtevao je da se poštuje princip nepromenljivosti granica. Za ovaj svoj predlog tražio je podršku svuda u svetu, zakucao je na mnoga vrata, ali nažalost, nije naišao na razumevanje za svoje stavove – kaže naš sagovornik.

Međutim, kako tvrde naši izvori, srpski premijer je bio uporan, pa je pred kraj 2002. godine uspeo da napravi prodor po ovom pitanju u određenim političkim krugovima u Briselu i Bonu.

– U tom trenutku postalo je jasno da projekat otcepljenja Kosova neće više ići tako lako. Prištinski političari su bili u panici, pa su razmišljali o radikalnom scenariju, odnosno o likvidaciji Zorana Đinđića. Novac i svu potrbnu logistiku za ovu operaciju trebalo je da pruži njihova dijaspora, odnosno kriminalni krugovi koji operišu na zapadu Evrope i koji se uglavnom bave trgovinom narkoticima – kaže naš sagovornik.

Stopirani

Iza planiranja atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića krajem 2002. godine stajali su albanski mafijaški klanovi Osmani i Selimi, koji operišu u zapadnoj Evropi, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Povod za organizaciju ubistva premijera Srbije bio je njegov zaokret u politici rešavanja kosovskog problema. Kako tvrde naši izvori, Šiptarima je nakon promene vlasti u Beogradu 2000. godine obećano sa Zapada da će projekat nezavisnosti Kosova u tom slučaju proći mnogo bezbolnije.

– Tači i Čeku su uveravani da će dobiti nezavisnost do kraja 2005. godine. Ta obećanja su stigla sa najviših mesta u Vašingtonu i Briselu, i šiptarski političari su računali na to. Do tog trenutka u projekat nezavisnosti Kosova utrošeno je više od pet milijardi dolara, uglavnom na lobiranje političkih krugova u Vašingtonu – kaže naš sagovornik.

Kada je Zoran Đinđić promenio retoriku o pitanju Kosova i kada je otpočeo tajnu diplomatsku ofanzivu da se izbori za novo rešenje, albanski lideri su najozbiljnije razmatrali plan njegove likvidacije.

– Pošto je njihov politički vrh čvrsto oslonjen na kriminalne klanove koji posluju po Evropi i SAD, u prvom trenutku se došlo na ideju da se preko kriminalaca napravi veza sa sličnim krugovima u Srbiji i da se tako organizuje ubistvo premijera Srbije. Druga varijanta je bila da se za ubistvo angažuje profesionalac i da se Đinđić likvidira na jednom od njegovih službenih putovanja u inostranstvo. Idealna prilika za ovaj plan bio je Đinđićev odlazak u Banjaluku i tada je sve pripremljeno da ceo posao odradi jedna kriminalna grupa iz Hrvatske. Od plana su odustali, jer su, kada su saznali šta se dešava, ljudi iz zapadnih obaveštajnih službi bili jako besni. Bukvalno su naredili Šiptarima da se ne mešaju i da je to njihov problem – kaže sagovornik Kurira.

Špijun je živ

Posle špijunske afere i hvatanja na delu, bivšeg načelnika Generalštaba VJ Momčila Perišića i američkog špijuna Džona Nejbora u primopredaji dokumenata, inscenirana je navodna pogibija američkog obaveštajca Nejbora u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj.

„Politika” je došla do fotografije sa policijske vežbe u Nikincima 2001. godine, na kojoj se vide Džon Nejbor (1) i Entoni Monkton (2) iz britanske obaveštajne službe MI-6, Momčilo Perišić i visoki funkcioneri srpske policije Dušan Mihajlović, Sreten Lukić, Boško Buha (ubijen 2002) i Milorad Simić.

Bivši šef CIA za Balkan i formalno nekadašnji prvi sekretar ambasade SAD u Beogradu Džon Dejvid Nejbor, jedan od glavnih aktera afere „Perišić”, živ je i obavlja poslove za centralnu obaveštajnu službu Amerike, saznaje „Politika”. Naš pouzdani sagovornik kaže da je pre nekoliko meseci namerno bila plasirana informacija o Nejborovoj navodnoj smrti u Mađarskoj kako bi se sakrio njegov pravi identitet, pošto su, posle spektakularnog hapšenja Nejbora u Srbiji, sve obaveštajne službe sveta saznale za njega, pa dalje nije mogao da obavlja svoj posao, a pretila mu je i opasnost od likvidacije.

Nejbor je, podsećamo, uhapšen u martu 2002. godine zajedno sa Momčilom Perišićem, tadašnjim potpredsednikom Vlade Srbije, u motelu „Šarić” na Ibarskoj magistrali.

Naš list uspeo je da dođe do novih podataka o obaveštajnoj karijeri ovog američkog špijuna. Nejbor, koji je rodom iz američke države Florida, došao je na naše prostore 1994. godine. CIA je tada procenila da će Kosovo i Metohija biti sledeće krizno žarište, pa je u sedištu ove agencije u Lengliju odlučeno da glavni punkt za područje bivše SFRJ bude otvoren u Skoplju.

Izvor: Kurir, Vaseljenska TV