* * *
Хроника из раног Средњег века, Несторова Повест временских лет, каже: „Да буде проклет од бога онај ко прекрши своју заклетву,“ пишући о заклињању ратника над својим оружјем и, „Перуном, богом својим и Волосом, скотијим богом“. Бог Перун био је гарант мировног споразума великог варјашког кнеза Олега и Византије, 907. године: „И закључише тако, цар Лав и Александар са Олегом мир, обавезујући се на плаћање данка и заклеше се, узајамно љубећи крст; Олегу и његовој дружини, дозволише да положе заклетву па закону руском: заклињаху се својим оружјем и Перуном, богом својим и Волосом, скотјим богом те утврдише мир. Уз то, заклеше се својим оружјем, не на германски начин, него скинувши оружје и положивши га уз ноге идола, према свом обичају“.[1]
Догода, Pogoda, Dogoda, бог лепог времена.[2]
Полкан, кентаур.
Поревит, Porevit, Porenutsch, заштитник морнара и безбедне пловидбе.
Позвижд, Posvist, бог ветра, пандан грчком богу Еолу.[3]
Златибор, Foret, божанство светих гајева.
Радогост, Radegast, бог гостопримства. Гостопримство и уважавање свих добронамерних путника је међу Словенима било општераширено о чему пишу Поселт и Хелмолд.[4] Радогостов храм у Редарији, највећем светилишту Словена, уживао је углед диљем ондашње Германије. Џ.В. Томпсон пише: „На његовим зидинама висе барјаци сваког словенског племена, од Ерзебиргеа до Балтика и трофеји ратних победа. Свештеници Ретре, пред сваки поход, тумаче предзнаке; они доносе одлуку о рату и миру. Извештаји очевидаца, хришћанских посматрача и коментатора су, важно је на то скренути пажњу, искривљени јаким верским предрасудама, да не помињемо екстремно – крсташко непријатељство. У ствари, хришћанске извештаје треба читати имајући на уму стару латинску изреку: Pietas obtenditur, aurum quaritur (Религија је оправдање, злато је циљ).[5]
Руђевид, Ruge- vit, бог рата са острва- светилишта Ригенa.
Русалке, Rusalki, виле, пандан нимфи.
Жива, Живана, Sieva, Siva, Zuwa, Zizielia, богиња љубави, Венера.
Силанбог, Silny- Bog, пандан Херкулу.[6]
Стрибог, бог ветра, олује и олујних ветрова, Еол у грчкој митологији, у вези је са иранским Ti- Stirya, такође познат као Stribaga.[7]
Сварог, Zuarisci, Сварожић,[8] бог Сунца. Титмар каже: „У унутрашњости храма подижу се руком издељани богови, носећи сваки своје урезано име, обучени у неки страшан оклоп са шљемом на глави. Први међу њима зове се Сварожић. Међу незнабошцима, он је најобожаванији. Иза ових богова налазе се њихове заставе; оне се износе из храмова само при поласку у рат. Колико о њиховим боговима, драги читаоче, приповедам, толико сматрам да ово испразно, несхватљиво сујеверје треба из овога (исто тако) несхватљивог народа одстранити, будући да се богови Лужице обожавају и снажно величају“.[9]
О Свароговом култу пише А. Фамицин: „Њему, као главном богу, без сумње, бејаше посвећен коњ, држан при храму, према чијем кретању су свештеници гатали и сазнавали вољу божанства. Уз бога Сунца Сварожића, ишло је и предање по коме, када је претило да се прошири међусобно непријатељство, из мора је, на брдо, излазио огроман вепар, белих бљештавих кљова и кретао се гором што подрхтаваше од његових корака. Скулптуре богова храма у Ретри, а међу њима је била и Сварогова, беху одевене у шљемове и панцир, имајући, следствено, војнички карактер. Обзиром да је бог Сунца по среди, природно је, да се од најранијих времена, код највећег броја аријевских народа, представљао као ратничко божанство, као победонсони разбијач таме и злих духова. Бојеви карактер Сварожића потврђује и чињеница о његовом знамењу које је изношено из храма приликом војног похода.[10] По Сварожићевом имену, град Загреб је добио име Сорога (Сорижић, Сержићи).[11]
Ипатијевски летопис вели да је свештенство оштро забрањивало, све до XIV века, појединцима да се моле ватри, називајући је сварожићем. У делу персијског географа Худуд ал аламу пише како су се сви Словени молили ватри свеједнако је називајући Сварожићем.[12] Улога ватре у паганским религијским обредима има индоирански подтекст у грађењу великих пирамида, са ватриштима на врху, попут Едит Сара, на пример.
Световид, Sviatovid, Wit, свевидећи бог спознаје, божанство из Ригена.[13] Знак овога божанства био је бели коњ. Хелмолд пише: „Међу многобројним словенским боговима господари Световид,[14] бог земље Рујана. То је онај бог чија су порицања најизвеснија. Други богови, поред њега, тек су полубогови. Да би му указали нарочиту почаст, приносе Световиду, по обичају сваке године, на жртву по једног хришћанина кога одређују коцком. Сем тога слали су му, из свих словенских крајева, сваке године, разне дарове на жртву. Нарочито поштују и обожавају храм овога бога, не допуштајући да се у њега олако заклињу, нити да се приступ до њега умрља, ма чим, у самом рату. Са свих страна долазе ту Словени да им се прориче и шаљу понешто за жртву. Трговци, што долазе у ову земљу, не могу ништа ни да продају ни да купе, уколико на жртву нису принели нешто скупоценије од своје робе.[15] Свесловенски карактер култа светог Вида, бележи Хелмолд овако: „Zvantevit, deus terre Rugianorum inter omnia numina Sclavorum primataum obtinuerit; et fecit prudens simuachrum illud antiquissimum Zvantevith, quod celebaturt ob omni natione Sclavorum“.[16]
Сакс Граматик даје опис Световида и његовог храма: „Код Словена у Аркони, на остврву Рујну, био је један идол, нарочито обожаван од урођеника и околног света, лажно прозван Светим Видом.[17] У храму беше грдан идол, много већи него у природи; имао је четири врата и четири главе: две спреда а две са леђа; и напред и позади, једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну. Има ошишану косу и обријану браду, као што носе Рујани; у десној руци држао је један рог, справљен од разних метала, а свештеник га, сваке године, пуни вином. По стању овога напитка, предсказиван је исход жетве за ту годину. У левој руци, спуштеној низ тело, држао је један грдан лук. Хаљина покрива тело идола, спуштајући се до ногу. Он сам, бејаше саграђен од разних камада дрвета, врло вешто састављених да се ивица могла приметити тек након помног испитивања. Ногама се опире о земљу али се не види како су причвршћене за тело. Крај идола налазе се узде, седло и разне друге божанске инсигније. Нарочито удивљење изазива један колосалан мач са корицама и балчаком, зготивљеним од нарочито изрезаног сребра”.[18]
Култ бога Световида био је раширен по целој обали Јадрана, све до половине ХХ века. Сретен Петровић наводи како се, у Словенији и на далматинским отоцима, наилази на велику учесталост термина свети Вид и, тек у неколико случајева, свети Вит.[19] Ево једног записа Лује Маруна из 1897.г.: „У Паганији, над селом Живогошћем општине Макарске, далеко се распростире над читавим приморјем планина Биоково. Један њен врх и данас се зове Сутвид или, како га зову Свевид. Тај врх народ зове Капелом, по предаји да је ту била мала црква, у част светог Вида. Тамношњи народ ово чврсто тврди и вели како су још видљиви остаци капеле, а то потврдише и људи што се бавише археологијом. Да одстраним сваку сумњу, одлучих се попети на брдо високо 1155м. Мој водич Иван Франичевић и Јаков Шкендер, што нам се у путу придружи, казиваше како је, до пре стотињак година, у одређено доба године, народ овог краја, свечаним обходом, ходочастио на Свевид. То су жупници укинули, подигавши црквицу у част Господину, ту да се о Крстовима ходочасти. Рекоше ми како су на Сутвиду (Свевиду) закопане светиње што поседују моћ и да је народ још увек пун поштовања према овоме месту. После три сата пењања, нађосмо се на брду налик на стог сена. На простору од 30м промера, диже се громила са северне стране висока 7м а, са западне, 4м.[20] На овој, ниче нешто мања громила са подигнутим четвртастим сувозидом, као жртвеником. Ту нема ни трага никаквој капели ни гробовима, а по громили, мало закопавши, опазио сам угљевље и пепео.[21] Ваљда је овај пепео она светиња која би, по традицији, симболизовала свете моћи. Ја остах потпуно уверен у ономе што је и професор Нодило нагађао, да је овај врх био посвећен паганском богу Световиду, да су овде приношене жртве, док нема ни најмањег трага хришћанском богоштовљу. Поглед са овог Сутвида диже се у недоглед на исток ка Мостару и Дубровнику, на запад Мљету, на југ преко Пељешца, Хвара и Брача ка Италији, а на север Вргорцу, Љубушком и даље, по Херцеговини“.[22]
Од именице Вид има велики број изведеница и то: имена места (градова, села, заселака, насеља, поседа), шума, извора, потока (и лековитих), биљака и трава (лековите), животиња (крава, оваца, кобила, коза), лечника (видара), видовитих људи (видовњака), сабласти, мушких и женских особа и презимена.[23] Натко Нодило указује на распрострањеност личних имена Вид, Видак, Видач, Видоје, Видојко, Витко, Вићан, Видосав, Вида, Видна, Видојка, Видосава, Лудевит;[24] и, то се другачије не може протумачити ако се не прихвати да је оно позајмљено од имена врховног бога.[25] Ово име, као изведеницу, затичемо у свим словенским језицима.[26]
Свјатибор, Sviatybor, божанство фауне.
Триглав, врховни бог, његов женски парњак Триглава има узор у античкој Кибели.
Тризна, божанство сахране и погребног обреда. Ова церемонија, до данас се зове се тризна или даћа.
Црнбог, Tschernbog, демон. „Словени су у својим храмовима имали и слике- статуе појединих демона и пред њима су се незнабожачки клањали,“ бележи Титмар.[27]
Шурбан, Tschur, Tschurban, божанство извора и слатких вода.
Вода, Woda, водич, божанство које помаже при доношењу важних или судбоносних одлика.
Волх, Wolchw, чаробњак.
Волос, Wolos, бог стоке и шуме, грчки Пан,[28] супституисан као свети Влас или Блаж у Србији, Цезареји и Кападокији.[29] У зороастеријанској религији, бог стоке и жртвених животиња, зове се Воху Ману. Краве и волови (говеда), играју важну улогу у друштву земљорадника и сточара. У Ведама се помиње Говрсесвара, господар говеда; планина Говардхана, где пасе стока и размножава се; свет стоке Голока, смештена је у ведском систему, изнад света богова и брамана, највиша је област изнад које нема више ни једне.
Зимаргл, Симаргл, Zemargla, божанство зиме.[30] У руском Почетном летопису, Симаргл је Симург, светлећа божанска птица, весник добра. У индо- иранском пантеону, Зимаргла налазимо под овим истим именом, представљеног као џиновског лешинара, хетерогено створење састављено од делова пауна, лава, грифона и пса. Под утицајем индо- иранских династија, Хурити су његово име дали богу сунца – Simigi се појављује у различитим митолошким облицима.[31]
Живана, Жижелија, Zevana, Zivonia, Zywot, има пандана у римској Дијани, богињи лова.
Зимстрела, Zimstrela, богиња флоре.
Знич, Znitsch, бог етра и ватре.[32]
Златобаба, Zolotaia baba, бака бога Световида.
______________________________________________
Одредница:
[1] Началъная летописъ (Почетни летопис).
[2] Ibid, стране 105 и 106.
[3] Helmoldi, Chronica Slavorum, књига I, глава 84, стране 181 и 182, Франкфурт, 1556.
[4] Ibid, глава 83, страна 182; Posselt, Geschichte der Deutschen, Leiptzig, 1798. Стр. 82.
[5] J.W. Thompson, Feudal Germany, 1928.
[6] Büsching, Erdbeschr, том III, страна 486.
[7] S. Pierchegger, Zum altrussischen Gotternamen Stribog, Zeitschrift fur slavische philologie, 24, 1947.
[8] Име овога божанства долази из старог индо- иранског и индијског *Svarga (небо, сунчани пут).
[9] Тitmar, Chronicon, IV, 23, Kurze, Hanovre, 1889.
[10] А.Фемицин, Божанства древних Словена, Санкт Петерсбург, 1884.
[11] Римљани су ово насеље назвали Quadrata, после добија име Saroga, Soroga, Sisopa, касније Glazophylacium, Zabrag, Zagrabia, Zbreg. V. Sabljar, Miestopisni riečnik kraljevinah Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, Jakić, Zagreb, 1866.
[12] Zuarisci.
[13] Hlinka, стр.35.
[14] Zvantevith.
[15] Helmold, Chronica Slavorum, I,52, Mon. Germaniae historica, Pertz 1868. Том XXI.
[16] Световид, бог земље Ругијанске, од свих божанстава међу свим Словенима, примат држи; Световид је најстарији, прослављени бог свих Словена чију слику свеједнако обожавају. Helmoldi, Chronica Slavorum I, 80, Frankfurt, 1556.
[17] Sanctus Vitus.
[18] Saxo Gramatik, Historia Danorum, XIV, 444, Holder, Strassbourg, 1886.
[19] С.Петровић, Српска митологија, Систем српске митологије, 176, Просвета, Ниш, 1999.
[20] Гробнице овако великог промера зидали су једино Скити и Сармати.
[21] Што имплицира да су се овде вршили обреди спаљивања типични за погребне свечаности Срба.
[22] A.Šonje, Svetovidov kult na otoku Pagu, 107- 112, 115- 118, Dometi, 7- 12, V/1995.
[23] Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, XX, 836- 840, JAZU, Zagreb, 1971/72.
[24] Занимљиво је поређење, у асоцијативном смислу, са неким несловенским језицима. Према једном етимолошком тумачењу, корен Wid у старосаксонском, Wit у старонемачком, Widhr у староиндијском, значе: „weit, groβ, stark, kraftig, vorgetrieben, aufgetrieben. B.E. Siebs, Die Personennamen der Germanen, 169, Wohwend, Schaan, Liechtenstein, 1983.
[25] Н. Нодило, Стара вјера у Срба и Хрвата, Платиша, Београд, 2001.
[26] Widogost, Widogoszez, Widorad, Widoradz, Boguwid, Gosciwid, Lubowid, Malowid, Powid, Snowid, Zawid, Vidhost, Dobrovid, Knovid, Malovidy, Snovid, Zavid, Widogosti.
[27] Ditmar, Chronicon, IV, 24, Kurze, Hannovre, 1889.
[28] Tzerkowny, Slowar, Sankt Peterburhie, 1794. Страна 139.
[29] Сретен Петровић, Митологија, култура, цивилизација, IV, стр. 312- 446, Београд, 1995.
[30] Зимарг, онај који рга (кида) зиму – отопљава.
[31] B.A. Rybakov, Rusali and the god Simargl- Pereplut, Soviet archeology and antropology, 6, 1968.
[32] Hinka, стране 49 и 50.
