* * *
Hronika iz ranog Srednjeg veka, Nestorova Povest vremenskih let, kaže: „Da bude proklet od boga onaj ko prekrši svoju zakletvu,“ pišući o zaklinjanju ratnika nad svojim oružjem i, „Perunom, bogom svojim i Volosom, skotijim bogom“. Bog Perun bio je garant mirovnog sporazuma velikog varjaškog kneza Olega i Vizantije, 907. godine: „I zaključiše tako, car Lav i Aleksandar sa Olegom mir, obavezujući se na plaćanje danka i zakleše se, uzajamno ljubeći krst; Olegu i njegovoj družini, dozvoliše da polože zakletvu pa zakonu ruskom: zaklinjahu se svojim oružjem i Perunom, bogom svojim i Volosom, skotjim bogom te utvrdiše mir. Uz to, zakleše se svojim oružjem, ne na germanski način, nego skinuvši oružje i položivši ga uz noge idola, prema svom običaju“.[1]
Dogoda, Pogoda, Dogoda, bog lepog vremena.[2]
Polkan, kentaur.
Porevit, Porevit, Porenutsch, zaštitnik mornara i bezbedne plovidbe.
Pozvižd, Posvist, bog vetra, pandan grčkom bogu Eolu.[3]
Zlatibor, Foret, božanstvo svetih gajeva.
Radogost, Radegast, bog gostoprimstva. Gostoprimstvo i uvažavanje svih dobronamernih putnika je među Slovenima bilo opšterašireno o čemu pišu Poselt i Helmold.[4] Radogostov hram u Redariji, najvećem svetilištu Slovena, uživao je ugled diljem ondašnje Germanije. DŽ.V. Tompson piše: „Na njegovim zidinama vise barjaci svakog slovenskog plemena, od Erzebirgea do Baltika i trofeji ratnih pobeda. Sveštenici Retre, pred svaki pohod, tumače predznake; oni donose odluku o ratu i miru. Izveštaji očevidaca, hrišćanskih posmatrača i komentatora su, važno je na to skrenuti pažnju, iskrivljeni jakim verskim predrasudama, da ne pominjemo ekstremno – krstaško neprijateljstvo. U stvari, hrišćanske izveštaje treba čitati imajući na umu staru latinsku izreku: Pietas obtenditur, aurum quaritur (Religija je opravdanje, zlato je cilj).[5]
Ruđevid, Ruge- vit, bog rata sa ostrva- svetilišta Rigena.
Rusalke, Rusalki, vile, pandan nimfi.
Živa, Živana, Sieva, Siva, Zuwa, Zizielia, boginja ljubavi, Venera.
Silanbog, Silny- Bog, pandan Herkulu.[6]
Stribog, bog vetra, oluje i olujnih vetrova, Eol u grčkoj mitologiji, u vezi je sa iranskim Ti- Stirya, takođe poznat kao Stribaga.[7]
Svarog, Zuarisci, Svarožić,[8] bog Sunca. Titmar kaže: „U unutrašnjosti hrama podižu se rukom izdeljani bogovi, noseći svaki svoje urezano ime, obučeni u neki strašan oklop sa šljemom na glavi. Prvi među njima zove se Svarožić. Među neznabošcima, on je najobožavaniji. Iza ovih bogova nalaze se njihove zastave; one se iznose iz hramova samo pri polasku u rat. Koliko o njihovim bogovima, dragi čitaoče, pripovedam, toliko smatram da ovo isprazno, neshvatljivo sujeverje treba iz ovoga (isto tako) neshvatljivog naroda odstraniti, budući da se bogovi Lužice obožavaju i snažno veličaju“.[9]
O Svarogovom kultu piše A. Famicin: „Njemu, kao glavnom bogu, bez sumnje, bejaše posvećen konj, držan pri hramu, prema čijem kretanju su sveštenici gatali i saznavali volju božanstva. Uz boga Sunca Svarožića, išlo je i predanje po kome, kada je pretilo da se proširi međusobno neprijateljstvo, iz mora je, na brdo, izlazio ogroman vepar, belih blještavih kljova i kretao se gorom što podrhtavaše od njegovih koraka. Skulpture bogova hrama u Retri, a među njima je bila i Svarogova, behu odevene u šljemove i pancir, imajući, sledstveno, vojnički karakter. Obzirom da je bog Sunca po sredi, prirodno je, da se od najranijih vremena, kod najvećeg broja arijevskih naroda, predstavljao kao ratničko božanstvo, kao pobedonsoni razbijač tame i zlih duhova. Bojevi karakter Svarožića potvrđuje i činjenica o njegovom znamenju koje je iznošeno iz hrama prilikom vojnog pohoda.[10] Po Svarožićevom imenu, grad Zagreb je dobio ime Soroga (Sorižić, Seržići).[11]
Ipatijevski letopis veli da je sveštenstvo oštro zabranjivalo, sve do XIV veka, pojedincima da se mole vatri, nazivajući je svarožićem. U delu persijskog geografa Hudud al alamu piše kako su se svi Sloveni molili vatri svejednako je nazivajući Svarožićem.[12] Uloga vatre u paganskim religijskim obredima ima indoiranski podtekst u građenju velikih piramida, sa vatrištima na vrhu, poput Edit Sara, na primer.
Svetovid, Sviatovid, Wit, svevideći bog spoznaje, božanstvo iz Rigena.[13] Znak ovoga božanstva bio je beli konj. Helmold piše: „Među mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid,[14] bog zemlje Rujana. To je onaj bog čija su poricanja najizvesnija. Drugi bogovi, pored njega, tek su polubogovi. Da bi mu ukazali naročitu počast, prinose Svetovidu, po običaju svake godine, na žrtvu po jednog hrišćanina koga određuju kockom. Sem toga slali su mu, iz svih slovenskih krajeva, svake godine, razne darove na žrtvu. Naročito poštuju i obožavaju hram ovoga boga, ne dopuštajući da se u njega olako zaklinju, niti da se pristup do njega umrlja, ma čim, u samom ratu. Sa svih strana dolaze tu Sloveni da im se proriče i šalju ponešto za žrtvu. Trgovci, što dolaze u ovu zemlju, ne mogu ništa ni da prodaju ni da kupe, ukoliko na žrtvu nisu prineli nešto skupocenije od svoje robe.[15] Sveslovenski karakter kulta svetog Vida, beleži Helmold ovako: „Zvantevit, deus terre Rugianorum inter omnia numina Sclavorum primataum obtinuerit; et fecit prudens simuachrum illud antiquissimum Zvantevith, quod celebaturt ob omni natione Sclavorum“.[16]
Saks Gramatik daje opis Svetovida i njegovog hrama: „Kod Slovena u Arkoni, na ostvrvu Rujnu, bio je jedan idol, naročito obožavan od urođenika i okolnog sveta, lažno prozvan Svetim Vidom.[17] U hramu beše grdan idol, mnogo veći nego u prirodi; imao je četiri vrata i četiri glave: dve spreda a dve sa leđa; i napred i pozadi, jedna izgleda da gleda na desnu, a druga na levu stranu. Ima ošišanu kosu i obrijanu bradu, kao što nose Rujani; u desnoj ruci držao je jedan rog, spravljen od raznih metala, a sveštenik ga, svake godine, puni vinom. Po stanju ovoga napitka, predskazivan je ishod žetve za tu godinu. U levoj ruci, spuštenoj niz telo, držao je jedan grdan luk. Haljina pokriva telo idola, spuštajući se do nogu. On sam, bejaše sagrađen od raznih kamada drveta, vrlo vešto sastavljenih da se ivica mogla primetiti tek nakon pomnog ispitivanja. Nogama se opire o zemlju ali se ne vidi kako su pričvršćene za telo. Kraj idola nalaze se uzde, sedlo i razne druge božanske insignije. Naročito udivljenje izaziva jedan kolosalan mač sa koricama i balčakom, zgotivljenim od naročito izrezanog srebra”.[18]
Kult boga Svetovida bio je raširen po celoj obali Jadrana, sve do polovine HH veka. Sreten Petrović navodi kako se, u Sloveniji i na dalmatinskim otocima, nailazi na veliku učestalost termina sveti Vid i, tek u nekoliko slučajeva, sveti Vit.[19] Evo jednog zapisa Luje Maruna iz 1897.g.: „U Paganiji, nad selom Živogošćem opštine Makarske, daleko se rasprostire nad čitavim primorjem planina Biokovo. Jedan njen vrh i danas se zove Sutvid ili, kako ga zovu Svevid. Taj vrh narod zove Kapelom, po predaji da je tu bila mala crkva, u čast svetog Vida. Tamnošnji narod ovo čvrsto tvrdi i veli kako su još vidljivi ostaci kapele, a to potvrdiše i ljudi što se baviše arheologijom. Da odstranim svaku sumnju, odlučih se popeti na brdo visoko 1155m. Moj vodič Ivan Franičević i Jakov Škender, što nam se u putu pridruži, kazivaše kako je, do pre stotinjak godina, u određeno doba godine, narod ovog kraja, svečanim obhodom, hodočastio na Svevid. To su župnici ukinuli, podigavši crkvicu u čast Gospodinu, tu da se o Krstovima hodočasti. Rekoše mi kako su na Sutvidu (Svevidu) zakopane svetinje što poseduju moć i da je narod još uvek pun poštovanja prema ovome mestu. Posle tri sata penjanja, nađosmo se na brdu nalik na stog sena. Na prostoru od 30m promera, diže se gromila sa severne strane visoka 7m a, sa zapadne, 4m.[20] Na ovoj, niče nešto manja gromila sa podignutim četvrtastim suvozidom, kao žrtvenikom. Tu nema ni traga nikakvoj kapeli ni grobovima, a po gromili, malo zakopavši, opazio sam ugljevlje i pepeo.[21] Valjda je ovaj pepeo ona svetinja koja bi, po tradiciji, simbolizovala svete moći. Ja ostah potpuno uveren u onome što je i profesor Nodilo nagađao, da je ovaj vrh bio posvećen paganskom bogu Svetovidu, da su ovde prinošene žrtve, dok nema ni najmanjeg traga hrišćanskom bogoštovlju. Pogled sa ovog Sutvida diže se u nedogled na istok ka Mostaru i Dubrovniku, na zapad Mljetu, na jug preko Pelješca, Hvara i Brača ka Italiji, a na sever Vrgorcu, Ljubuškom i dalje, po Hercegovini“.[22]
Od imenice Vid ima veliki broj izvedenica i to: imena mesta (gradova, sela, zaselaka, naselja, poseda), šuma, izvora, potoka (i lekovitih), biljaka i trava (lekovite), životinja (krava, ovaca, kobila, koza), lečnika (vidara), vidovitih ljudi (vidovnjaka), sablasti, muških i ženskih osoba i prezimena.[23] Natko Nodilo ukazuje na rasprostranjenost ličnih imena Vid, Vidak, Vidač, Vidoje, Vidojko, Vitko, Vićan, Vidosav, Vida, Vidna, Vidojka, Vidosava, Ludevit;[24] i, to se drugačije ne može protumačiti ako se ne prihvati da je ono pozajmljeno od imena vrhovnog boga.[25] Ovo ime, kao izvedenicu, zatičemo u svim slovenskim jezicima.[26]
Svjatibor, Sviatybor, božanstvo faune.
Triglav, vrhovni bog, njegov ženski parnjak Triglava ima uzor u antičkoj Kibeli.
Trizna, božanstvo sahrane i pogrebnog obreda. Ova ceremonija, do danas se zove se trizna ili daća.
Crnbog, Tschernbog, demon. „Sloveni su u svojim hramovima imali i slike- statue pojedinih demona i pred njima su se neznabožački klanjali,“ beleži Titmar.[27]
Šurban, Tschur, Tschurban, božanstvo izvora i slatkih voda.
Voda, Woda, vodič, božanstvo koje pomaže pri donošenju važnih ili sudbonosnih odlika.
Volh, Wolchw, čarobnjak.
Volos, Wolos, bog stoke i šume, grčki Pan,[28] supstituisan kao sveti Vlas ili Blaž u Srbiji, Cezareji i Kapadokiji.[29] U zoroasterijanskoj religiji, bog stoke i žrtvenih životinja, zove se Vohu Manu. Krave i volovi (goveda), igraju važnu ulogu u društvu zemljoradnika i stočara. U Vedama se pominje Govrsesvara, gospodar goveda; planina Govardhana, gde pase stoka i razmnožava se; svet stoke Goloka, smeštena je u vedskom sistemu, iznad sveta bogova i bramana, najviša je oblast iznad koje nema više ni jedne.
Zimargl, Simargl, Zemargla, božanstvo zime.[30] U ruskom Početnom letopisu, Simargl je Simurg, svetleća božanska ptica, vesnik dobra. U indo- iranskom panteonu, Zimargla nalazimo pod ovim istim imenom, predstavljenog kao džinovskog lešinara, heterogeno stvorenje sastavljeno od delova pauna, lava, grifona i psa. Pod uticajem indo- iranskih dinastija, Huriti su njegovo ime dali bogu sunca – Simigi se pojavljuje u različitim mitološkim oblicima.[31]
Živana, Žiželija, Zevana, Zivonia, Zywot, ima pandana u rimskoj Dijani, boginji lova.
Zimstrela, Zimstrela, boginja flore.
Znič, Znitsch, bog etra i vatre.[32]
Zlatobaba, Zolotaia baba, baka boga Svetovida.
______________________________________________
Odrednica:
[1] Načalъnaя letopisъ (Početni letopis).
[2] Ibid, strane 105 i 106.
[3] Helmoldi, Chronica Slavorum, knjiga I, glava 84, strane 181 i 182, Frankfurt, 1556.
[4] Ibid, glava 83, strana 182; Posselt, Geschichte der Deutschen, Leiptzig, 1798. Str. 82.
[5] J.W. Thompson, Feudal Germany, 1928.
[6] Büsching, Erdbeschr, tom III, strana 486.
[7] S. Pierchegger, Zum altrussischen Gotternamen Stribog, Zeitschrift fur slavische philologie, 24, 1947.
[8] Ime ovoga božanstva dolazi iz starog indo- iranskog i indijskog *Svarga (nebo, sunčani put).
[9] Titmar, Chronicon, IV, 23, Kurze, Hanovre, 1889.
[10] A.Femicin, Božanstva drevnih Slovena, Sankt Petersburg, 1884.
[11] Rimljani su ovo naselje nazvali Quadrata, posle dobija ime Saroga, Soroga, Sisopa, kasnije Glazophylacium, Zabrag, Zagrabia, Zbreg. V. Sabljar, Miestopisni riečnik kraljevinah Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, Jakić, Zagreb, 1866.
[12] Zuarisci.
[13] Hlinka, str.35.
[14] Zvantevith.
[15] Helmold, Chronica Slavorum, I,52, Mon. Germaniae historica, Pertz 1868. Tom XXI.
[16] Svetovid, bog zemlje Rugijanske, od svih božanstava među svim Slovenima, primat drži; Svetovid je najstariji, proslavljeni bog svih Slovena čiju sliku svejednako obožavaju. Helmoldi, Chronica Slavorum I, 80, Frankfurt, 1556.
[17] Sanctus Vitus.
[18] Saxo Gramatik, Historia Danorum, XIV, 444, Holder, Strassbourg, 1886.
[19] S.Petrović, Srpska mitologija, Sistem srpske mitologije, 176, Prosveta, Niš, 1999.
[20] Grobnice ovako velikog promera zidali su jedino Skiti i Sarmati.
[21] Što implicira da su se ovde vršili obredi spaljivanja tipični za pogrebne svečanosti Srba.
[22] A.Šonje, Svetovidov kult na otoku Pagu, 107- 112, 115- 118, Dometi, 7- 12, V/1995.
[23] Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, XX, 836- 840, JAZU, Zagreb, 1971/72.
[24] Zanimljivo je poređenje, u asocijativnom smislu, sa nekim neslovenskim jezicima. Prema jednom etimološkom tumačenju, koren Wid u starosaksonskom, Wit u staronemačkom, Widhr u staroindijskom, znače: „weit, groβ, stark, kraftig, vorgetrieben, aufgetrieben. B.E. Siebs, Die Personennamen der Germanen, 169, Wohwend, Schaan, Liechtenstein, 1983.
[25] N. Nodilo, Stara vjera u Srba i Hrvata, Platiša, Beograd, 2001.
[26] Widogost, Widogoszez, Widorad, Widoradz, Boguwid, Gosciwid, Lubowid, Malowid, Powid, Snowid, Zawid, Vidhost, Dobrovid, Knovid, Malovidy, Snovid, Zavid, Widogosti.
[27] Ditmar, Chronicon, IV, 24, Kurze, Hannovre, 1889.
[28] Tzerkowny, Slowar, Sankt Peterburhie, 1794. Strana 139.
[29] Sreten Petrović, Mitologija, kultura, civilizacija, IV, str. 312- 446, Beograd, 1995.
[30] Zimarg, onaj koji rga (kida) zimu – otopljava.
[31] B.A. Rybakov, Rusali and the god Simargl- Pereplut, Soviet archeology and antropology, 6, 1968.
[32] Hinka, strane 49 i 50.
