Свет Збигњева Бжежинског

„Истина, као и злато, не добија се њеним растом, него прањем и одстрањивањем свега онога што није злато.“
Лав Толстој

Читалац ме упутио на последњи чланак Збигњева Бжежинског, у којем покушава да игра улогу великог шаховског велемајстора који размишља потез или два унапред у односу на противнике. Али то он више није у стању. Нажалост, Зиги (надимак за Бжежинског; прим. прев.) заостаје; не може да одустане од старих ставова, а покушава да се представи као стари мудрац који преноси своје знање на нас остале, који смо заиста уморни од његових бескрајних сплеткарења.

Његов последњи чланак за The American Interest има типичан зигијевски наслов – Стратешка визија глобалног престројавања. Прва ствар на коју треба обратити пажњу у анализи је Зигијево друштво које се окупља око магазина The American Interest. Реч је о тројици људи: Елиоту Коену (на слици испод), Јошихиру Френсису Фукујами (на другој слици испод десно) и, да не би прошло без ароме старог света, Јозефу Јофеу (на слици на дну), издавачу Die Zeit и старом пријатељу Бжежинског.

Укратко, ради се о банди неокона. Иако се формално Фукујама „дистанцирао“ од те старе банде, то се у суштини никад није догодило. Елиот Коен је саоснивач пројекта Нови амерички век, чеда постхладноратовских академика који су хтели да пруже интелектуалну подлогу пројекту преузимања контроле над планетом. Искрено, судећи према оном што су ова четворица донела свету, могли бисмо их назвати реинкарнацијом четири јахача апокалипсе.

Коен је предводио екипу људи попут Ричарда Перла, која је за време Буша млађег заговарала ратове. Сви долазе из Ајви лиге универзитета (група од осам најстаријих и најелитнијих универзитета на истоку САД; прим. прев.), највише са Харварда, Ренд Корпа и других места на која се шаљу људи који касније бивају прекомандовани да служе војно-индустријском комплексу као „стратешки мислиоци“.

Ови типови су независни колико и моје три мачке које никад не заборављају ко их храни. Кад погледате издавачке акредитиве ових ратнохушкача, видећете да се ради о уобичајеним неоконским мегафонима, који са позиција на које се стиже само уз помоћ специјалних веза стварају вештачки консензус око тога шта поводом неког питања мисле стручњаци. Мора се признати да им такав начин рада функционише, јер у супротном не би у њему истрајавали.

Али важно је истаћи да је организовање театралних „независних“ дебата важан део обавештајних операција, и већина земаља која има капацитет да улаже у ове путујуће врачеве то и чини. Јавно мнење је превише опасна ствар да би било препуштено случају.

Данас сви живимо у времену у коме такозване „демократске“ земље своју јавност третирају као потенцијалног непријатеља владе, па стога та јавност остаје субјекат кога треба усмерити у одговарајућем правцу. Све класичне ратне психолошке операције постале су легитимно средство за увођење овчица у тор.

Зиги воли да пише текстове о томе како он види свет, користећи се методом аритметичког формата, који се користи приликом рада са децом, кад се проверава њихово знање из одређене материје. Зиги говори као кад Бог издаје десет заповести Мојсију, само што у његовом случају преовлађују „основне истине“ или „стварности“, што су термини које нико ко пише на енглеском – изузев можда песника – више не користи.

Почиње са омиљеном темом о „појави прерасподеле глобалне политичке моћи“, која му погодује јер пружа бескрајни материјал за политичке скрибомане. Али потом се у невероватном обрту зауставља на „буђењу политичког насиља на Блиском истоку“, које најављује долазак новог глобалног престројавања.

Он о томе говори као о нечем новом упркос чињеници да су терористички конфликти које данас гледамо настали под Зигијевим патронатом за време мандата Џимија Картера, кад су се САД и Саудијска Арабија ујединиле у идеји да кроз муџахедински покрет из боце пусте дух вехабизма, који је у Авганистану послужио као топовско месо за прављење руског Вијетнама.

Касније, у покољу који је колонијализам донео свету, Бжежински је окривио Русе за милион жртава у Авганистану иако их је била позвала на интервенцију легална авганистанска влада, баш као и приликом интервенције у Сирији у октобру 2015.

Драги Зиги, овај јефтини трик ти је пропао као оловни балон. Твоје име је на споменицима мртвих Авганистанаца, а у својим књигама си се хвалио о томе колико „кул“ је била идеја навести Русе на пораз у земљи која је раније гутала британске армије.

Даље објашњава како Русија, ако одигра довољно добро са картама које има, и даље поседује потенцијал да постане „водећа европска држава“. Кина је, са друге стране, представљена као „евентуални такмац и вероватни ривал“ Америци, што је апсурдна тврдња која избегава одговор на питање како ће Кина, која има само једну војну базу у иностранству, ухватити прикључак са Америком, која их има више од 750. И зашто би Кинези траћили новац на изградњу велике иностране војне инфраструктуре кад могу улагати у Пут свиле, који ће донети немерљиво више користи Кини, Евроазији и свим земљама које се налазе како на копненим тако и на поморским трајекторијама тог пројекта.

Кина се, баш као и Русија, кад се ради о војној моћи, фокусирана на одбрану. То је оно што обе земље могу себи да приуште ако желе да истовремено финансирају изградњу цивилне инфраструктуре и економске безбедности за своје грађане. То је разлог због кога Путин непрекидно понавља да Русија неће бити увучена у нову трку у наоружању.

Првих пет „истина“ Бжежинског нису ништа друго до припрема тла за кључни аргумент: „САД морају преузети вођство у обликовању светске архитектуре моћи тако да насиље које се шири и изван Блиског Истока… на друге делове Трећег света… буде могуће обуздати без уништења глобалног поретка“.

Ово је невероватна изјава, будући да поуздано знам да Зиги учествује на неким састанцима где се износе високоповерљиве информације. Он мора знати да су америчка, британска, француска, израелска, турска, немачка, саудијска и обавештајне службе неких других заливских земаља биле главни спонзори тероризма у региону, што је пракса из Хладног рата, који је амерички министар одбране са најдужим стажом у историји Роберт Макнамара једном описао као рат који је био „све само не хладан“.

Боко харам годинама вршља по Африци, користећи мотороле које дефинитивно није лако прибавити кад си терориста, а још је теже кад купујеш услугу од сателитског провајдера који те може лако идентификовати. Шта може бити лакше од прислушкивања телефона људи за које се поуздано зна да су чланови Боко харама и који лако могу да се идентификују преко Џи-Пи-еС локатора? Све сателитске комуникације прислушкује NSA.

Запад је чланове Боко харама који користе мотороле могао дроновима да претвори у фронцле само да их је лоцирао и изабрао добар тајминг, рецимо пре упада у неко од оближњих села у којима врше покоље и отмице. Али то није учињено јер не иде у прилог онима који имају могућност то да ураде. Њима хаос због нечега одговара.

Један од разлога зашто је Африка изабрана за мету је и то што је свемирска технологија одавно открила да континент плута на океану соли, па светским нафтним силама одговара да влада хаос који ће онемогућавати било какву врсту развоја. Али Бжежински је последњи који ће вам саопштити било шта од овога, будући да се ради о поверљивим информацијама.

Тврдњом да Американци не могу ефикасно да се носе са тренутним насиљем које влада на Блиском истоку ако не уђу у коалицију са Русијом и Кином, Бжежински почиње да открива шта је циљ његовог спиновања. Зиги заборавља да напише да је Путин позивао на свеобухватни међународни обрачун са тероризмом, што је суштински игнорисано у Америци, која је чак одбила и да координише антитерористичке акције у Сирији.

Још једним од ниских удараца Бжежински покушава да оклевета Русију коришћењем отрцане тврдње да би имала више времена да се посвети борби против тероризма ако би престала да врши инвазије на Украјину, Грузију, Крим, чак и балтичке државе. Он тако одвлачи пажњу са огромних успеха Русије у борби против тероризма у Сирији, који су раскринкали лажне напоре америчке коалиције.

Усуђује се да Кину дипломатски прекори јер се није војно укључила у борбу против тероризма у другим земљама иако та земља већ дуго негује традицију немешања – изузев економски – у домаће послове страних држава. Такође предлаже да се Кина придружи Америци у борби против глобалног тероризма, али, наравно, као млађи партнер.

Али зашто би се Кина удружила са једном од држава које спонзоришу тероризам? Да би јој обезбедиле политичко покриће? Русија би могла бити заинтересована за то – чак и ако САД донекле наставе са подршком терористима – јер жели да се сузбије раст малигних терористичких групација над којима нико нема контролу.

Један део терoристичког хаоса који данас влада изродио се из ранијих пројеката Бжежинског, повезаних са исласким тероризмом, као што је рецимо случај са Чеченима, који још увек користе америчке базе за обуку у клисури Панкиси у Грузији, што представља прилично отворену сарадњу са терористима на руским границама, да и не говоримо о лабораторији за биолошко оружје у Тбилсију.

Нови геоплитички оквир који Бжежински заговара већ постоји и Запад креће у рат против њега, користећи се експанзијом НАТО, Обаминим „заокретом ка Азији“, ремилитаризацијом Јапана и трговинским ратовима. Тај мултиполарни оквир не подразумева западноцентричну групну хијерархију, у којој САД имају улогу власника плантаже, док неколицини већих европских држава припада улога надзорника.

Запад не жели стварање светског оквира у којем неће моћи политички да доминира и спреман је да користи војна и економска средства како би то обезбедио. Отуда људи попут Зигија и магазини попут The American Interest излазе у први план са циљем да обаве свој задатак и наговесте одређеним државама која би требало да буде њихова улога.

Западњачки патернализам није лидерство. Свет га одбацује, баш као и западна јавност. Они желе нови светски поредак без западног лидерства у садашњем облику. Оба америчка председничка кандидата имају врло високе негативне рејтинге. Ни руководство ЕУ не стоји боље. Њима свет не верује, и нико, Зиги, не жели твој нови светски поредак у којем би учествовали они, или ти и твоји пријатељи неокони.

Аутор је главни уредник магазина „Veterans Today“ и продуцент телевизије Heritage из Атланте

Превод – Александар Вујовић

Извор: Нови Стандард