Svetosavlje – narodnjački patriotizam

Srpska narodna zajednica nastala je na raskršćima velikih svetskih civilizacija, ali je identitetski i organski povezana sa hrišćansko-pravoslavnom poimanjem sveta, koji je i njen elemantarni izraz težnji ka materijalnim i duhovnim vrednostima. One su u njenim svetosavskim temeljima i fundamant su njenog egzistiranja. Zbog toga smatramo da je povratak istorijskim temeljima vekovne milenijumske prakse naših predaka, u realnim geopolitičkim okolnostima, važniji od državne obnove, koja bi neminovno usledila kao rezultat povratka našim dokazanim kulturno-duhovnim, svetosavskim vrednostima. Pravoslavno-svetosavska revitalizacija ovih vrednosti vodi sabiranju životnog iskustva te izlečenju i smislenom ostvarenju pojedinaca kao istinski realizovanih ljudi, ali i nacionalne zajednice kao bratstva usmerenog na izgradnji opšteg narodnog blagostanja.

Srpske zablude

Srpski narod je u svojoj istoriji više puta skretao sa dobro utabanih staza duhovno-materijalnog samopotvrđivanja, ali čini se da su današnje devijacije i ovosadašnja zastranjivanja najdramatičnija. Moramo sa žaljenjem konstatovati da predkosovska opsednutost srpskog velikaškog soja materijalnim vrednostima blede pred današnjom moralnom dekadencijom nacionalne elite, čiji primer sve više sledi i sam narod. Upijanjem zapadnoevropskih civilizacijskih vrednosti tokom protekla dva veka srpski građanski stalež je otkidao deo po deo narodnog duha, pa se stoga našao u poziciji da na zapadnoevropskim ideološkim temeljima i stereotipima „izgrađuje“ državu i „prosvećuje“ narod. Zbog toga smo u opasnosti, da pošto smo izgubili elitu a istovremeno državu imamo samo kao simulaciju, u perspektivi izgubimo i narod.

Umesto da, crpeći iz prebogatog svetosavskog iskustva energiju i ideje, intelektualno uobliči istorijske, duhovne i društvene vrednosti i u skladu sa tim kao vođ nacije trasira put u budućnost, elita je kupujući vrednosti i dostignuća tehnološki superiornijih zapadnoevropskih nacija pokušala da Srbima kao imperativ nametne njihova milenijumska iskustva i ideološke paradigme. To je dovelo do intelektualnog i praktičnog nametanja materijalnog uspeha kao suštine vrednosnog sistema u svim društvenim i privatnim oblicima delovanja.

Katolička, a naročito protestantsko-kalvinistička matrijalistička paradigma ostala je i danas suštinski strana srpskim vrednostima i ciljevima. Narodu čija istorijska misija nije materijalistčko-tehnološko usavršavanje nametnut je kulturni obrazac koji su izgradile katoličko-protestantske nacije. Uspeh u ovozemaljskom svetu nema alternativu, odnosno materijalni svet kao jedinu arenu i merilo svih čovekovih delatnosti, napora i stremljenja. Svejedno da li je oličen u sujetnoj ljudskoj slavi, posedovanju novca, moći, kako na krupnom nacionalnom planu tako na privatno pojedinačnom nivou funkcionisanja, materijalni uspeh koji je ostvarljiv samo za retke pojedince izaziva kod velike većine (usled neuspeha, a neretko i kada postoji uspeh) očaj, depresiju i gubitak samopoštovanja, što se odražava na afirmativnu delatnost čitavog narodnog organizma.

Ovakve pojave davno su postale sastavni deo zapadnoevropskih društava. Ali njihov destruktivan učinak naročito je vidljiv na srpskoj narodnoj zajednici. Velika većina Srba posle mladalačkih obećavajućih eksperimenata, koji imaju jedini cilj ovozemaljski uspeh u kasnijim godinama teži povratku izvornim vrednostima porodične harmonije, požrtvovanja za bližnje, podrške i traženja oslonca u nevolji te vraćanju crkvi i vekovnim vrednostima sopstvenog naroda. No povratak je težak, pun iskušenja i stranputica, te naplate računa za zaludno, na jalovim vrednosnim ciljevima provedenu mladost.

U cilju da se ovo ne bi dešavalo kako pojedincu tako i naciji konstatujemo da srpski nacionalizam, te osnov za zdravu naciju i pojedinca leži u, pre svega dobrom i požrtvovanom čoveku, a do takvih ljudi Srbi su najčešće stizali kroz duhovno vrednosni temelj vekovnog narodno-svetosavskih iskustava koje čine izvor životnog energije za sve Srbe oduvek. Drugim rečima kod Srba u istoriji je put ka spasonosnom narodnjačkom rodoljublju uglavnom vodio kroz prvoslavno-svetosavsku narodnu veru.

Svetosavski duh

Kada se suočimo sa pokušajem definisanja pravoslavno-svetosavskog duha, prvo što se mora konstatovati je nemogućnost uobličenja pravoslavno-svetosavskog pogleda na život u bilo koji model ili stereotip poznat bilo na istoku bilo na zapadu. On je prostorno između istoka i zapada što je po našem mišljenju samo simbolika za njegovu misiju koja objedinjuje sve najbolje iz svih civilizacija, ali prečišćeno, preobraženo, i usled toga kvalitativno novo pri čemu svi konkretni civilizacijski modeli dobijaju svoj suštinski smisao.
Svetosavlje nije nacionalna vera, ono je pravoslavlje u srpskoj redakciji kako je rekao Otac Justin. Dakle ono je srpski pravoslavni, istinski doživljaj hrišćanstva iz kog sledi doživljaj vaseljene, nacije, bratstva, porodice i samog pojedinca. Nikada Srbi nisu imali niti će imati tako celovit program narodnog duhovnog, kulturnog i identitetskog ostvarenja mimo svetosavlja.

Svi programi iz nesrpskih glava, kojima Srbi uglavnom razmišljaju poslednja dva veka, sitnili su i delili nacionalni korpus. Posle svih eksperimenata usvojenih od Evrope srpska narodna zajednica mora hrabro da se vrati ovom jedinom spasavajućem životnom izvoru. Svetosavlje bi takođe moglo da se definiše i kao srpstvo sa dušom. Takvom doživljaju nacionalnog identiteta je po samoj prirodi stvari stran bilo kakav šovinizam, ali isto tako i isključivi nacionalizam koji nam pripisuju zapadni narodi projektujući svoje ideologije i mane na našu zajednicu. Isto tako ovakvom poimanju sveta i čoveka takođe je strana svaka ksenofobičnost, izolacionizam i sektaštvo. Naime društvo utemeljeno na ovakvim duhovnom vrednostima je otvoreno za sve civilizacijsko-kulturološke vrednosti svih naroda, grupa i pojedinaca.

Percepcija svetosavskog pravoslavlja je, ne individua nego ostvarena i po značaju neponovljiva ličnost. Zbir ovakvih ličnosti čini narodni organizam sposoban da asimiluje vrednosti svih individualnih i nacionalnih identiteta utemeljenih na vrednostima drugih duhovno-civilizacijskih obrazaca. Dakle moć pravoslavlja, samim tim i svetosavlja, je aktivno prožimanje i afirmacija najboljih dostignuća svih kultura za razliku od katoličko-protestantskog zapada koji svet vidi u sukobu (Hantington), usled želje za ovladavanjem i potčinjavanjem te stavljanjem u zavistan položaj ostalih kulturnih grupacija. Za ovo imamo primere u istoriji od papskih zemaljskih pretenzija preko stvaranja evropskih kolonijalnih carstava, Napoleona i Hitlera kao produkata vekovne zapadne volje za moć, do današnje dominacije Amerike i EU, te njihovog nametanja obezduhovljene i obezličene potrošačke civilizacije.

Svetosavski put znači afirmaciju (jer ono kada prestane da afirmiše prestaje esencijalno da bude ono što jeste) Srba kao istorijskog naroda. No ono znači usavršavanje svih pojedinaca i njihovu realizaciju prvenstveno kao ljudi. Otuda istinska svetosavska percepcija i doživljaj prihvataju svakog ma kojoj kulturnoj i religijskoj matrici pripadao. Istinski čovek je cilj svetosavskog životnog opredeljenja.

Spočitavati svtosavskom duhu (a samim tim i crkvi) krivicu za otpadništvo katoličkog i muslimanskog dela srpskog naciona, što se često čuje od strane intelektualno-nacinalne elite, je taman tako kao kada bi u savremenom svetu samom Bogu sudili za pojavu masovnog ateizma. Štaviše čini se da je do otpada upravo i dolazilo delimično i zbog slabljenja narodne duhovnosti utemeljene u vekovnom svetosavskom iskustvu, a zbog velikih pritisaka kojima je kroz istoriju bio izložen srpski narod. Kada ovo kažemo ne odbacujemo i ostale istorijske i svake druge razloge koje objašnjavaju pojavu konvertitstva u srpskom nacionalnom biću. Hoćemo samo da naglasimo jedno. Ako bi hipotetički pretpostavili moguć povratak katolika i muslimana u srpski nacionalni korpus (što je u domenu fantazije i sa čim ne treba mnogo da se opterećujemo) on bi jedino bio ostvarljiv kada bi se Srbi vratili afirmativnom, nacionalno-integralnom svetosavskom duhu.

Usled svega toga mora se konstatovati da srpski patriotizam prožet svetosavskim duhom, čiji je izvor pravoslavlje, mora biti pokretač svih delatnosti Srba, kako na nacionalnom tako i na pojedinačnom planu. Samo je na svetosavlju zasnovan patriotizam istinski pozitivan i stvaralački produktivan. Samo on gradi a ne ruši, samo on sabira a ne deli. Kako pojedinca tako i ceo narod.

Izvor: Vidovdan