Тесла у загрљају светлости

Вратимо се у средину деветнаестог века, у мало село Смиљани у Лици, тадашњој провинцији моћне Аустроугарске. Ту су године 1856. 10. јула отац Милутин Тесла, српски православни свештеник и мајка Георгина, звана Ђука, из познате породице Мандић, добили четврто по реду дете – Николу.

Све док није напунио осам година, Тесла је био слаб и колебљив. Једноставно није имао снаге и одважности да донесе било какву чврсту одлуку. Осећања су му надолазила наизменично и неконтролисано, у таласима, и мали Никола непрестано је осцилирао између две крајности – одушевљења и туге. „Жеље су ми имале разорну моћ“, сећа се он, „а умножавале су се попут Хидриних глава“.

Био је опседнут размишљањем о болу у животу, о смрти, о верском страху. „Сујеверна убеђења су ме раздирала, живео сам у сталном ужасавању од злог духа, од утвара, од џиновских људождера и осталих сатанских чудовишта мрака. А онда је, одједном, настала коренита промена и целокупно моје бивствовање кренуло је новим током“.

У то доба у њему су се развиле многе чудне наклоности, нетрпељивости и навике, од којих неке могу да се протумаче спољним утисцима и алергијом, а неке остају готово необјашњиве. Било је довољно да угледа бисер па да га спопадне нешто налик на напад. Насупрот томе, опчињавало га је светлуцање кристала, или неких предмета оштрих ивица и равних површина.Добијао је грозницу кад год би угледао брескву, а ако би се делић камфора налазио било где у кући, то је у њему изазивало најмучнију нелагодност. „Још и данас“, пише он шездесет година касније, „осетљив сам на неке од тих непријатних надражаја. Чим спустим четвртасте комадиће хартије у посуду с течношћу, редовно у устима осетим неки необичан и непријатан укус“. (Н.Тесла, Мy инвентионс, Елецтрицал еxпериментер, Н.Y.,1919.)

Књиге је волео више од свега и како је његов отац имао велику библиотеку, мали Тесла је настојао да у њој задовољи своју рано пробуђену читалачку страст. Отац се, међутим, противио томе и спопадао би га бес кад год би га затекао да чита ноћу. Сакривао је од сина свеће јер није желео да квари очи. Али он је добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и из ноћи у ноћ, пошто би запушио кључаоницу и све пукотине, читао је често до зоре.

Теслина породица је забрањивала Николи и да студира политехнику, нарочито отац који је од њега захтевао да учи за свештеника. Осећајући дубоко у себи свој неугасиви животни позив електроинжењера, Никола се тешко разболео. Када је био готово на умору и било је очито да неће преживети, отац је коначно одобрио синовљеву жељу. Као неким чудом, он је убрзо оздравио и сав се предао проналазачким маштањима. Пренапрегнутог ума, почео је да пати од чудног поремећаја „појављивања живих слика које је често било праћено јаким бљесковима светлости”, што је, може се рећи, карактеристично за људе обдарене парапсихичким моћима. Ови јаки светлосни бљескови прекривали су призоре реалних објеката и просто замењивали моје мисли. Те слике ствари и сцена имале су карактер стварности“. Тесла напомиње да их је врло добро разликовао од имагинација. Објашњавајући шта му се догађало, он наводи како би му се слика неког призора који узбуђује нерве, а који је видео преко дана, изненада појавила ноћу као потпуно реална и остајала би таква у простору пред њим чак и кад би покушао да је склони рукама.

Да би се ослободио патње коју је појављивање „чудних реалних слика“ уносило у његову душу, он је покушавао да се у тим тренуцима концентрише на призоре из свакодневног, „обичног“ живота.

„У намери да се тако ослободим ја сам непрестано тражио нове слике и тако убрзо исцрпео све призоре које сам знао – призоре из куће и најближе околине. Након што сам више пута применио ове менталне операције, покушавајући да отерам своје визије, приметио сам да „обични живот“ губи битку, а реалност визија постаје све чвршћа. Затим сам инстиктивно почео да вршим екскурзије изван граница малог света у коме сам био, и убрзо видео нове сцене. Оне су биле у почетку врло магловите, нејасне, и бежале кад бих ја покушао да усредсредим пажњу на њих, али ускоро сам успео да их задржим. Оне су добиле на снази и јасноћи и најзад постале конкретне као реалне ствари. Ускоро сам открио да се најбоље осећам кад се опустим и дозволим да ме сама визија носи даље и даље. Све време добијао сам све нове и нове импресије и тако сам почео ментално да путујем. Сваке ноћи и понекад и преко дана, када бих остао сам, полазио сам на та моја путовања, врло често, у нова места, градове и земље, живео тамо, сретао људе, правио пријатељства и познанства, и ма како то изгледало невероватно, чињеница је да су ми они били исто толико драги као и моја породица, и сви ти нови светови нису били мање интензивни у својим манифестацијама.“ (Н.Т., Мy inventions, ЕЕ., Н.Y.,1919.)

На своје задовољство приметио је да може са великом јасноћом и прецизношћу да визуализује своје изуме тако да му нису неопходни експерименти, модели или цртежи. Тако је развио свој нови метод материјализације инвентивних концепција и идеја. Тесла је врло јасно правио разлику између идеја које се дедуктивно инкарнирају у мисао, односно визију, и концепата који се стичу генерализовањем искуства, индуктивно.

„Моменат када неко конструише замишљени апарат носи проблем трансформације сирове идеје у праксу. Зато сваком тако произведеном изуму недостају многи детаљи, и обично је дефектан (…) Мој метод је другачији. Ја не журим да се упустим у материјални рад. Када примим идеју, одмах почињем да је дограђујем у својој имагинацији. Мењам конструкцију, правим побољшања и укључујем апарат у свом уму да ради. Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији. Чак приметим ако нешто смета у правилном раду. (…) На овај начин ја сам у стању да брзо развијем концепцију до перфекције, не дотичући ништа рукама. Кад доспем тако далеко да на свој изум применим свако могуће побољшање и више нигде не видим никакву грешку, тек онда ставим у конкретну форму овај коначни продукт мог мозга. Без изузетка моји су апарати радили увек тачно како сам замислио да треба, и експерименти су се догађали онако како сам планирао. За двадесет година није било никаквог изузетка. (…) Тешко да има научног изума који може бити унапред предвиђен искључиво математички, без визуализирања. (…) Спровођење у праксу недовршених, грубих идеја је траћење енергије и губљење времена.“

Изучавајући механизме свог психичког живота, Тесла је открио да је низ слика из „друге реалности“ увек у вези са догађајима у „правој реалности“ и да ту постоји прилично правилна корелација. Убрзо је стекао способност да схвати каузални однос. Постао је свестан, на своје изненађење, да је свака његова мисао сугерисана спољном импресијом. „Не само мисли, већ и акције изазивају се на исти начин. После извесног времена, било ми је савршено очигледно да сам ја само један аутомат обдарен могућношћу кретања, који одговара на стимулансе сензитивних органа и мисли и ради према томе. Практични резултат овога сазнања било је, много година касније, откриће телеаутоматске контроле чијих закона сам постао најзад свестан, иако сам их од раније носио у себи у облику нејасних и недовршених идеја. „(Н.Т., Мy инвентион, ЕЕ., Н.Y.,1919.)

За разлику од Ајнштајна који је истицао пресудни значај „кинестезије“ и „сагласности са унутрашњим осећајем тачности и потпуности“ неке идеје или теорије, Никола Тесла подвлачи имагинацију изума као психолошки разлог формулисања исказа предвиђања у математичком облику. На пример, за његовог савременика Томаса Едисона се овако нешто не може рећи јер се он, будући без знања математике, превасходно ослањао на дуготрајно и мукотрпно експериментисање.

У списима, Тесла често говори о својој предиспонираности за менталне процесе резонантне са принципима којима се повинује природа. Ова урођена способност, сматра он, јавља се у проналазачу као дифузан психолошки притисак, компулзивна нужда, узрокујући осећање недостајања будућег проналаска, тј. онога чега у проналазачевом претходном искуству никада раније није било. У томе он види не само порекло проналазачког хтења уопште, већ и један доказ више деловања закона ванљудске стварности кроз човека. Укратко, Тесла креативну имагинацију сматра почетком сазнајног акта предвиђања.

Из схватања да научни принципи егзистирају и ван области људског сазнања следи и посебност Теслиног односа непристајања на усвојена и огледима верификована научна знања, као и на тзв. универзитетску науку. Космос је за Теслу, као и за астронома Џемса Џинса – ум, а као и за философа Лајбница – жив у свим својим деловима.

По Теслиним речима, у њему се одређени закон појављивао увек спонтано и у облику геометријске слике. Следе затим разумевање принципа и физичко интерпретирање као касније фазе процеса откривања. Тек тада долази до аритметизације законитости и до изражавања техничких особина материјала најпогоднијих за неометани рад закона у конструисаном физичком моделу. Сходно личном искуству своје инвентивности Тесла је држао да рад врше природни закони, а не материјалне структуре. Под радом на открићу он пре свега подразумева борбу за ментално прочишћење, тј. апстраховање од секундарних мисли и чулних садржаја оптерећених детаљима који замрачују јасност слике принципа и отежавају увид у праву природу релација геометријских елемената.

Теслин поступак схватања принципа завршен је, а принцип спреман за примену онда када је постигнута унивокна коресподенција математичких и физичких елемената. Откриће је, дакле, досегнуто у моменту постизања идентичности независних чланова математичког алгоритма и њихових физичких интерпрета, тако да се у самом алгоритму препознаје физички закон који влада стварним светом. Идеја се, према томе, код Тесле ексклузивно појављује као акт креативне имагинације чије математизирање води коначно до физичког модела.

Индуктивно предвиђање у Теслином раду је веома ретко, ако га уопште и има, и карактер таквог предвиђања строго је подстицајан, тј. утиче само на промену мишљења у дедуктивно. Њему је својствен специјалан тип дедуктивног предвиђања који почиње сликом, наставља се увидом у геометријски принцип, из кога се, дакле, тек у трећем кораку образује тзв. општи став изражен математички, тј. неком релацијом бројева. Даљи ток је уобичајен хипотетички став који се односи на непознату чињеницу, на пример, параметре рада конкретног апарата и следи из општег става као његова последица. Та последица јесте конструкција индукционог мотора, модела обртног магнетног поља, итд.

Тешко је добро разумети чињенице на коме Тесла одлучно инсистира у описима начина којим је вршио изуме, а то је да јасна слика изума претходи чак и самом схватању принципа као и свим доцнијим претпоставкама које га воде до његове реализације у конкретном материјалу. И како сам каже, он је методу мисаоног експериментисања временом до те мере усавршио да је био у могућности да обави све корекције своје замисли у уму, без и једне једине физичке пробе, што свакако осветљава донекле и енигму квалитета његовог рада чији обим, обзиром на научне или бар техничке новине многих сегмената, управо запањује.

У настојању да себи објасни тајну прецизне имагинације применљивог изума пре увиђања самих принципа рада, Тесла је поставио и теорију о искључиво спољашњем стимулансу човековог мишљења и памћења, а ослањајући се делом на Рене Декарта закључује о космичком аутоматизму свих људских субјективних делатности као и људске егзистенције уопште. Али како исход аутоматског рада мозга управо по Теслином сопственом искуству може бити стваралачки (тј. производња до тада непознатих визуелних садржаја) то он ради кохеренције развија и додатну претпоставку о повратном дејству видних центара мозга на ретину и у томе види узрок појаве еидетских слика својих проналазака. Тако људски мозак, и ако изазван на рад споља, ипак може непрестано да продукује нове садржаје, мисли и слике, јер је број надражаја из околине неограничен.

Најзад, за Теслу су, мишљење, памћење, кретање итд. само повратни (feed – back) процеси, па се може приметити да је у напору да домисли сопствени дар проналазаштва уједно утемељио панкосмички, тј. идеалан став кибернетике.

Верујући да је сва васиона жива и да су људи аутомати који се владају по космичким законима, Тесла је изградио и оригиналну теорију меморије. Сматрао је да људски мозак нема особину да памти онако како се то обично сматра (тј. биохемијски, односно биофизички) већ да је меморија само реакција људског мозга на поновљени спољашњи стимуланс. Заиста је необично да човек познат по ретко добром памћењу (говорио је седам-осам језка), који је уз то имао и способност еидетског представљања мисаоних слика, сматра да не постоји људска меморија. Још значајније је, наравно, да неко са више стотина научних проналазака не приписује инвентивност у заслугу себи, него експлицитно изјављује да врши улогу спроводника идеја из света науке у свет људске праксе. Све ово не делује више тако контрадикторно, ако се има у виду да је Тесла, син православног свештеника, на питање које је вероисповести, одговорио да он верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи Будизму. Касније, Тесла се Будизму све више приближавао, чак и практично: вежбао је јогу, пазио на исхрану у филозофском смислу те речи, упражњавао медитацију, а у последњим годинама пред смрт у сред Њујорка живео је изузетно аскетски, готово као индијски гуру или православни светац.

Тесла је био стар дванаест година када је успео да вољно контролише конкретне визије испред својих очију и замењује их другачијим сликама, али како сам напомиње, никада није успео да под контролу стави изненадне бљескове светлости. Они су се обично појављивали приликом неких опасних ситуација или кад је је био јако узбуђен.

„У неким моментима виђао сам сав ваздух око себе испуњен језицима живог пламена. Њихов интензитет, уместо да се смањује, повећавао се са временом и достигао је максимум када сам имао двадесет пет година. У једној прилици, дословно сведочи научник, „имао сам осећај да ми се мозак запалио и да ми мало Сунце сија у глави“. (Н.Т., МY Inventions, ЕЕ. Н.Y., 1919.)

„Ови светлосни феномени“, пише Тесла у својој 65-ој години, „још увек се манифестују с времена на време, нарочито кад ми нека нова идеја отвори до тада неслућене могућности, али су релативно малог интензитета“.

У стањима релаксације, пре него што би западао у сан, Тесла је такође имао занимљиве визије. „Када затворим очи, увек прво приметим тамну и једноличну плаву позадину, сличну небу у ведрој ноћи без звезда. За неколико секунди ово се поље испуњава безбројним зеленим пегама које осцилују, уређеним у неколико слојева који ми се приближавају. Затим се са десна појављује дивна шара од два система паралелних линија, међусобно врло блиских и под правим углом. Ова слика прелива се у свим бојама, али доминирају жуто-зелена и златна. Одмах затим линије постају светлије и цео призор бива густо прекривен тачкама жмиркајућег светла. Читава ова слика лагано пролази пољем визије и нестаје у лево, остављајући за собом позадину непријатног и непокретног сивила, које убрзо бива замењено морем облака за које је очигледно да покушавају да се уобличе у живе ликове. Чудно је да ја не могу да пројектујем било какву форму у сиву позадину пре него што сцена уђе у другу фазу.“

“ Сваки пут пре спавања“, прича Тесла, слике људи и објеката пролазе испред мојих очију. Кад их видим, знам да ћу убрзо изгубити свест. Ако су одсутни и одбијају да дођу, то увек за мене значи ноћ без сна“.

Дуго време Тесла је посветио решавању енигме смрти и пазио на било коју њену индикацију у реалном животу. „Само једанпут у својој досадашњој егзистенцији“, каже он, „имао сам искуство које је оставило на мене утисак натприродног. Било је у то време смрти моје мајке. Био сам болестан и исцрпљен грозницом: лежао сам у кревету. Одједном, помислио сам да, ако моја мајка умре док сам далеко од ње, сигурно је да ће ми дати неки знак. Два или три месеца после тога био сам у Лондону са мојим покојним пријатељем, енглеским научником сер Вилијемом Круксом, где се дискутовало о спиритуализму, и био сам под пуним утиском ових мисли. Можда не бих обратио пажњу на другог човека који би исто то говорио, али сам био подложан његовим аргументима, сећајући се његовог епохалног рада о „радиант маттер“ (зрачећој материји) који сам читао као студент и који је учинио да заволим каријеру електроинжењера. Помислио сам да су услови да се погледа „иза“ врло добри, јер је моја мајка била жена посебно обдарена моћи интуиције. Читаве ноћи свако влакно мог мозга било је напето у ишчекивању, али ништа се није десило до раног јутра, када сам заспао, или можда задремао, и видео облак како носи анђеоске фигуре божанске лепоте. Једна од њих погледала је према мени са љубављу и ја постепено препознах своју мајку. Приказање је полако пловило кроз собу и ишчезло, и ја сам нагло био пробуђен неописиво слатким песмама многих гласова. У том моменту, сигурност коју никакве речи не могу описати, испунила ме је и био сам уверен да ми је мајка управо умрла. И то је била истина.“ (М. Cheney, Tesla, Man out of time, N.Y., 1984.)

Истога дана Тесла је послао писмо Круксу, под утиском визије и још увек болестан. Ова два научника годинама су се дописивали, али Теслина писма Круксу нису доступна јавности јер су склоњена заједно са читавом Круксовом заоставштином 1918. године. Огроман Круксов научни материјал садржавао је бројне белешке са строго научно-експериментално водјених спиритуалистичких сеанси и на стотине успелих фотографија материјализованих духова из различитих историјских епоха. У Музеју Николе Тесле у Београду сачувано је Круксово писмо Тесли из 1893 године у коме му се Крукс захваљује за послату специјалну електромагнетску завојницу која еманира поље у коме се боље оцртавају материјализована тела духова, а истовремено благотворно утиче на нерве медијума, што све заједно олакшава експериментисање.

У исто време када је Крукс у Лондону отпочео са научним проучавањем спиритуалних феномена, исто то је у Петрограду отпочео и Мендељејев, седамдесетих година прошлога века. Основана је у Петрограду комисија стручњака, која је након краћег истраживања, одржавши десетак сеанси, одустала од даљег рада, уз закључак да је реч празноверју. Од тада у Енглеској и Русији наука се практично дели на тајну, то јест праву, у коју на пример, спада Теслина етарска физика, и на јавну, универзитетску, тј. корисну науку комерцијалног значаја, у коју, на пример, спадају нуклеарна физика и теорија релативности.

Колико год да се слабо интересовао за људе, који су му у току живота нанели много „космичког бола“, како је Тесла називао своје осећање туђих неприличних радњи и намера, толико се са необичном пажњом бавио голубовима, бринући се о њиховој исхрани и болестима.

О једном белом голубу и Теслином присном односу с њим причају Теслини пријатељи О’Нил и Вилијам Лоренс, научни новинар Њујорк Тајмса. Они су забележили несвакидашњу Теслину исповест док су сва тројица седели у предворју хотела Њујоркер. Џон ОНил, члан многих окултних друштава, приметио је неке мистичне симболе у пегама Теслиног белог голуба. Тесла им је тада исповедио нешто што ће Лоренс и други касније назвати “ једином љубавном причом из Теслиног живота“.

„Хранио сам голубове, на хиљаде њих, већ годинама“, рекао је, „Хиљаде њих, јер ко би их све запамтио. Међутим, био је један голуб, дивна птица, чисто бео са светлосивим пегама на крилима; он је био нешто друго. Била је то женка. Могао сам је препознати било где. И она је мене могла да пронадје на сваком месту.Требало је само да помислим на њу, да је позовем и она би долетела. Ја сам њу разумео и она је разумела мене. Заволео сам ту птицу. Да, волео сам ту голубицу као што мушкарац воли жену, и она је волела мене. Када је била болесна, осећао сам то; дошла би у моју собу и ја бих бдео над њом данима. Неговао сам је док не оздрави. Тај голуб је био радост мог живота. Ако сам јој био потребан, ништа друго није било важно. Док сам њу имао, имао сам и свој животни циљ. А онда, једне ноћи док сам у мраку лежао на кревету и као и обично решавао неке проблеме, улетела је кроз отворен прозор и слетела на мој сто. Знао сам да сам јој потребан, хтела је да ми саопшти нешто важно па сам устао и пришао јој. Гледао сам је и знао да жели да ми каже – да ће умрети. А онда, када сам то схватио, видео сам светлост како избија из њених очију – снажан сноп светлости.“

Тесла је застао, и затим, као да је очекивао питање, наставио. „Да, била је то стварна светлост, снажна, бљештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораторији. Када је тај голуб умро, нешто је нестало из мог живота. До тада сам био сасвим сигуран да ћу завршити све своје замисли, и ако сам имао амбициозан програм, али када је голубица нестала, знао сам да је моје животно дело окончано. Да, годинама сам хранио голубове, и даље их храним, на хиљаде њих, јер коначно, ко зна…“(Ј. О’Neill, Prodigal Genious, п. 309-10)

Извор: Трагови