Украјина у светлу плана „ОСТ“

3.октобра  је немачки  Bild саопштио да ће немачки војни падобранци, стационирани у бази Зедорф у федералној држави Доња Саксонија, помагати ОЕБС-у у контроли поштовања примирја на истоку Украјине. Представник Министарства одбране СРН је, мада помало незадовољан што се информација појавила пре времена, ту вест потврдио.

Да констатујемо оно најважније: уколико се искључи више различитих   украјинских маневара који су изведени  са алијансом НАТО, нога немачког војника ће на украјинску земљу у том случају ступити први пут од 1944.године (!).

А има их и који ће да се намрште  –  подсећање стварно није умесно. Јер, Црвена армија је била та, која је војску Хитлерове Немачке избацила из Украјине, а сада са миротворним функцијама  у њу долазе војна лица демократске државе која је и одавно, и позитивно, завршила процес денацификације.

Али, заиста није тешко наћи разлоге за  сумњу у управо изговорену тврдњу, чак и када се узме у обзир баш дирљива подршка коју влада Ангеле Меркел указује кијевском режиму. Кијевски режим има све особине неонацистичког режима, а врхунац његових злочиначких поступака представља геноцид руског становништва и становништва које говори руским језиком, а које насељава две новоосноване народне републике – Луганску и Доњецку. Због тога је Главна истражна управа Истражног комитета Русије, на бази важећих норми међународног права, отворила кривични поступак и истрагу у вези с тим.

Истрага је констатовала да су убиства вршена  системима  за   плотунску  ватру  „Град“ и „Ураган“, невођеним авионским ракетама са   касетним предњим делом, тактичким ракетама „Точка-У“ и другим врстама тешког офанзивног оружја са насумичним дејством. Погинуло је бар две и по хиљаде људи. Осим тога, на територији обе новоформиране републике уништено је преко 500 стамбених објеката, комуналних објеката  и других објеката који су неопходни  за нормалан живот, болница, дечјих и образовних установа. Преко 300 хиљада становника је, уплашено за свој живот, било принуђено да напусти места  у којима је живело и да потражи заклон на територији Руске Федерације.

Зар Берлин то не зна? Зна, али у   поступцима кијевског режима не види ништа криминално. Можда је ствар у рефлексима  који   у подсвести немачких политичара постоје још од Трећег рајха? Хтео – не хтео ту се присећаш чланака из британских новина   New Statesman и шпанских El Pais које су Ангелу Меркел упоређивале са Хитлером. Да, да, британски и шпански новинари су се замислили: да ли је баш толико велика дистанца између наређивања  за уништење великих група становништва и политичке, као и финансијске подршке  оних који су та наређења давали?

Немачка, ако се узме у обзир њена тешка нацистичка прошлост, ипак би морала да се понаша скромније.  Хитлеров режим је у историјском сећању   оставио прејак траг код људи који су живели баш на  простору, на који је Берлин одлучио да данас пошаље падобранске војне јединице. Зар стварно  никада нисте размишљали зашто је баш Немачка главни заштитник кијевског режима?

Олакшаћемо вам размишљање у вези са нашим питањем  ако се присетимо са којим су програмом Немци водили на совјетску земљу нацистичке бонзе своје хорде. „Ратује се због пшенице и хлеба… рат за сировине, за гуму, гвожђе и руде…“  – лепо је то Немцима објаснио њихов  министар пропаганде Јозеф Гебелс. – „На непрегледним пољима Истока лелуја се жуто класје, сасвим довољно, и више него довољно, да прехрани не само наш народ, већ и читаву Европу… ето то је прави циљ нашег рата“. Да неће можда исти рецепт да искористи и госпођа федерална канцеларка како би немачку економију сачувала од банкрота, а зону евра од краха.

Ипак да подсетимо какву су судбину Украјини припремале вође нацистичке Немачке. Злочиначки циљеви хитлероваца су се сводили на ликвидацију СССР-а као државе, на одузимање његових природних богатстава и простора ради проширења „простора за живот“, на истребљење политички активног дела становништва  и свих који су повели борбу против агресора. А онима који би остали  било је припремано или протеривање на ону страну Урала, или њихово претварање у робове аријевских домаћина.

Адолф Хитлер је 16. јула 1940. на састанку у свом штабу, коме су присуствовали и Г.Геринг, главни опуномоћеник за извршење четворогодишњег економског плана,  А.Розенберг који је у јулу 1941.г. стао на чело империјалног министарства окупираних источних територија (Источно министарство) и осталих нацистичких руководилаца прогласио да ће после уништења СССР-а територија Трећег рајха бити проширена на исток  бар до Урала. А 31.јула 1940. на састанку високе команде вермахта ,   посвећеном припреми за напад на СССР, Хитлер је директно изговорио: „Украјина, Белорусија и  Прибалтика  су наши“.

Хајнрих Химлер презентује план „ОСТ“ 1942. године

„Теорија раса“ и „теорија животног простора“ је створена у Немачкој много пре доласка нациста на власт, али тек када су се они појавили стекла је статус државне идеологије. Рат против Совјетског Савеза нацистичка врхушка је сматрала најпре за рат против словенских народа. У разговору са председником сената Данцига Х. Раушнингом Хитлер је то објаснио: „Један  од главних задатака немачке државне управе је у томе да на све могуће начине заувек предухитри развој словенских раса. Природни инстинкти свих живих бића нам указују да је не само неопходно да се непријатељи побеђују, већ и да се уништавају“.

Говорећи пред највишим командним саставом вермахта 9. јануара, и 17. и 30. марта 1941.године, Хитлер је изјавио да ће рат против СССР-а представљати „тоталну супротност нормалног рата на Западу и Северу Европе“, он претпоставља „потпуно уништење“, „уништење Русије као државе“. Покушавајући да   те злочиначке идеје подведе под идејну базу, он је објавио да ће предстојећи рат против СССР-а  представљати „борбу две идеологије“ уз „коришћење најжешћег насиља“, и да у тој борби мора да се уништи „не само Црвена армија већ и „механизам управе“ СССР-а, да се униште „команданти и комунистичка интелигенција“,  функционери и да се на тај начин искидају „споне погледа на свет“ руског народа.

Хитлер није само једном изјављивао да су Руси и Украјинци  недостојни било каквог образовања, да не треба да се образују ни за какав умни рад, већ да је њихова судбина да служе искључиво као радна снага док Немци буду освајали Исток: „Биће сасвим довољно да знају да прочитају путне ознаке – немачки учитељ тамо нема шта да тражи. Као слободу Украјинци разумеју дозволу да се оперу једном месечно, а не два пута као до тада, а Немац са својом четкицом за зубе ће само да их нервира“.

У спетембру 1941.године Хитлер је посетио Украјину, после чега су међу хитлеровцима постали познати његови утисци: „У Кијеву је изгорела читава четврт, али у граду живи још увек превише људи. Због њих се добија лош утисак, споља гледано они личе на пролетере и зато би њихов број требало да се смањи за 80 – 90%. Фирер је одмах подржао предлог рајхсфирера (Химлера) да се конфискује стари руски манастир, који се налазио у близини Кијева… „Како не би случајно постао центар обнове православне вере и националног духа“.

И тако, шта ли је чекало становнике Украјине уколико на истоку  победи немачко оружје? Мањини је била већ спремна улога робова, а остали је требало да буду физички уништени и   отправљени у најудаљеније делове Евроазијског копна. То директно произилази из генералног плана  „ОСТ“, који је урађен по налогу врхушке нацистичке Немачке и одобрен за извршење већ ујесен 1941.године.

Разрада Генералног плана „ОСТ“  везана је за име једног од најближих Хитлерових сарадника – рајхсфирера СС Хајнриха Химлера, који је у октобру 1939. године истовремено постављен на дужност рајхскомесара „за јачање немачке расе“ и који је одиграо главну улогу при одређивању судбине,   додељене совјетском становништву. 24. јуна 1941. године он  је дао задатак начелнику планског одељења при рајхскомесару и директору Института за пољопривреду и аграрну политику Берлинског универзитета, оберфиреру СС и  професору К. Мајеру-Хетлингу, да припреми план масовне депортације домаћег становништва Централне и Источне Европе како би се ослободио простор који треба да се насели Немцима.

Тајни документ, назван „Генерални план „ОСТ““  предат је Химлеру 15.07 1941. Осим депортације 80 – 85% становништва Пољске и 5% Чешке, планом је предвиђено да се у следећих 25 -30 година протера 85% становника Литваније, 75%  становништва Белорусије, 65% Западне Украјине и по 50%  Латвије и Естоније. Укупно, од 45 милиона људи који су живели на простору, планираном за немачку колонизацију, требало је да буде депортовано најмање 31 милион људи, „непожељних по расним показатељима“.  Било  је такође  планирано да се одмах после уништења СССР-а   на ослобођеним територијама насели скоро 840 хиљада Немаца. У две-три следеће деценије планирано је да се простор насели и са још два таласа досељеника, од 1,1 и 2,6 милиона људи.

Посебну пажњу нацисти су поклањали руском народу, под њима подразумевајући не само етничке Русе, већ и представнике других источно-словенских народа који су чинили базу становништва Совјетског Савеза. Референт за расна питања у Источном министарству А.Розенберга, доктор Е.Ветцел је у јуну 1942. за Химлера припремио текст примедби  уз прву варијанту  плана  „Ост“, у којима је тврдио да „без тоталног уништења“ или слабљења на било који други начин „биолошке силе“ домаћег  становништва неће моћи да се успостави немачка превласт.

Хитлер је планом „ОСТ“ предвиђао „чишћење“ и до 80 % становништва неких области

Пратећи трагове освајачке армије, средином новембра 1941. су само специјалне казнене јединице, такозване „ајнзацгрупе  армија „Север“, „Центар“ и „Југ“, у Прибалтичким земљама, Белорусији и у Украјини уништили преко 300 хиљада цивила. Они су се масовним убиствима и пљачком бавили све до краја 1942.године. По најблажим проценама на души им је преко 1 милион жртава.

Како би „очистили“ окупирану совјетску територију од „вишка људи“ и у њој установили „нови поредак“ нацисти су створили разгранат  војно-административни и казнени механизам. Власт на територијама уз саму линију фронта  одржавала је немачка војна администрација. На њеном челу се налазио генерал квартирмајстер генерал-штаба сувоземних јединица (тј. генерал, који је у штабу одговоран за снабдевање и смештај – прим.прев.), генерал-потпуковник Е.Вагнер. Начелници  војне администрације   група  армија „Север“, „Центар“ и „Југ“ у њиховим позадинским деловима су били командни генерали сувоземних јединица, а уз њих су били команданти позадинских рејона. Они су се ослањали на многобројне гарнизоне  пољске, сеоске и градске команде. У њиховој надлежности су биле дивизије за заштиту, стражарски и полицијски батаљони, делови пољске жандармерије. Помоћ у „обезбеђивању безбедности територије“ у оперативној позадини команди   указивали су  начелници СС и полиције, којима су припадале и три бригаде СС и низ самосталних полицијских јединица.

Како се вермахт кретао према Истоку, хитлеровци су журили да у окупираним земљама формирају систем цивилне управе. Источном министарству, на чијем је челу био рајхслајтер А.Розенберг,   били  су потчињени рајхскомесаријати  који су оснивани по регионима   којима  су и   управљали. Фактички, Немци су успели да формирају само два рајхскомесаријата – „Остланд“ на челу са гаулајтером Шлезвиг-Холштајна Г.Лозеом (у који су спадале  Прибалтијске републике и део Белорусије) и „Украјина“ (на чијем је челу био гаулајтер Источне Пруске Е.Кох (у коме је био велики део Украјинске ССР). У саставу овог другог су формирани генерални комесаријати (Волињ-Подољски, Кијев, Николајев, Житомир, Дњепропетровск, Таврија).

Била су планирана још два рајхскомесаријата – „Москва“  која је требало да се састоји од територије западних граница Русије све до азијске стране Урала и „Кавказ“, али те планове је омела неповољна по вермахт ситуација на совјетско-немачком фронту.

Рајхскомесари су руководили „свим сферама цивилне управе у својим  областима“. Командантима окупационих јединица, међу њима и генералу К.Критцингеру („Украјина“)  био је дат налог  да помажу рајхскомесарима и у политичком раду, и у раду на управљању, као и да обезбеђују унутрашњу војну безбедност. Њима су докомандовани руководиоци СС и полиције – у „Украјини“ обергрупенфирер СС Г.Притцман. Уз окружне генералне комесаре радили су и руководиоци СС и полиције.

Рајхскомесаријати су још били у процесу стварања  када је рад на рушењу територијалне целовитости и прекрајању граница окупираних совјетских република кренуо пуном паром. 1.августа је Западна Украјина (Галиција)  укључена у састав „генерал-губернаторства Германске империје“  које је основано у октобру 1939.године у источном делу освојене пољске територије. 3.августа је Немачка својој савезници Румунији предала украјинску територију између Дњестра и Буга (део окупиране Виницке, Одеске и Николајевске области) и Молдавију, и тај део је назван  Транснистрија. 1.септембра је у рајхскомесаријат  „Украјина“  укључена и територија између Пинска, Бреста, Камењец-Подољска и Могиљова,  а 2.октобра су се у њему нашле и области Винице, Первомајска, Черкаса, Кијева и Житомира, и 15.новембра – и Николајева, Херсона, Никопоља и Дњепропетровска.

Контраофанзива Црвене  армије код Москве натерало је нацисте да унеколико смире своје пљачкашке апетите, али су се у пролеће  1942. године, уз преузимање стратешке иницијативе, пред њима, изгледало је, отворили нови хоризонти. Берлин је почео да усавршава генерални план „ОСТ“. Референт за расна питања у Источном министарству Е. Ветцел је искритиковао варијанту плана коју је припремио К. Мајер. Своје мишљење је изложио у документу   „Примедбе и предлози Источног министарства о генералном плану „ОСТ“ рајхсфирера јединица СС“.

Подржавајући идеју  колонизације  Централне и Источне Европе Ветцел истовремено критикује Мајеров план зато што је у њему битно смањена бројност становника у земљама које је Немачка већ освојила – Пољске, Чешке, Прибалтике и Украјине. Њих у ствари није било 45, већ 60 – 65 милиона, а број оних који је требало да буду депортовани у Сибир или  уништени није износио 31, већ 46 – 51 милион. Недостатак Мајеровог плана Венцел је видео и у томе што нису предложене практичне мере за депортацију домаћег становништва и за насељавање места која су Немци ослободили од тог становништва. Ветцел је закључио да „без тоталног уништења“ или слабљења биолошке силе руског народа  на све могуће начине, немачка превласт у Европи неће бити могућа.

По Химлеровом наређењу Мајлер је наставио рад на програму проширења немачког животног простора на Истоку (углавном преко руске територије). У јуну 1942.године припремљен је меморандум „Генерални план „ОСТ“: правне, територијалне и економске основе за потпуну припремљеност насељавања на Истоку“. У том документу се радило не толико о депортовању локалног становништва са источних територија које је вермахт освојио (судбина тог становништва је у случају победе Трећег рајха унапред била одлучена), колико о насељавању Немаца и других народа који спадају у германску расу).

После уништења СССР-а било је предвиђено да се „у најкраћем року“ формирају и населе три империјална округа: Ингерманландија (Лењинградска, Псковска и Новгородска област), Готенгау (Крим и Херсонска област) и Мемељ – Нарев (Белостокска област  и западна Литванија). Како би се обезбедиле везе Немачке са Ингерманландијом и Готенгауом било је предвиђено да се саграде два аутопута, сваки дужине  до 2 хиљаде километара. Један би водио до Лењинграда, а други  до Кримског полуострва. По Мајеровим прорачунима у изградњи та два аутопута, смештај у три округа 4,85 милиона Немаца и њихову инфраструктуру  било је потребно 25 година и приближно 67 милијарди рајхс-марака.

Извор: Фонд Стратешке Културе