Васељенски патријарси као разбијачи Православља

Православни људи не могу више и не смеју затварати очи пред очигледним чињеницама страшне апостазије која је у ХХ веку обузела Васељенску Патријаршију. За боље познаваоце црквене историје није непознато кокетирање Фанара са многим јересима и пре ХХ века, али би се увек нашао неко попут Марка Ефеског који би стао у одбрану Светоотачког Православља од заблуделих првосвештеника са Фанара. Али од момента преласка Фанара на папски календар, ова апостазија добија размере епидемије. У овом огледу укратко ћемо се задржати на три личности, три Васељенска Патриајрха који су својом делатношћу уистину представљали ударне песнице у сатанском пројекту покушаја разбијања Православља. У три наставка биће говора о три главна разбијача православног јединства у ХХ и ХХI веку – о Патријарху Мелетију IV Метаксакису, Атинагори I Спајроуу и актуелном Васељенском Патријарху Вартоломеју I Архондонису.

Патријарх Мелетије IV Метаксакис

Пре преласка на саму личност Патријарха Мелетија IV Метаксакиса, да кажемо неколико речи о календарском питању и том несрећном догађају, преласку на нови календар.

Почетком IV века Александријска Пасхалија је представљала одличан инструмент којим је био усклађен соларни и лунарни астрономски циклус, као и недељни циклус. На основу тога у шестом веку (532. године) састављен је потпуни циклус прославе Васкрса и покретних црквених празника повезаних са Васкрсењем Христовим. Тај циклус је директно повезан са јулијанском календарском годином која износи 365 и 1/4 дана. Тај циклус се распада ако јулијанску заменимо грегоријанском годином и због тога грегоријански васкршњи циклус и не постоји, некакво израчунавање васкршњег циклуса по грегоријанском календару је најобичнија манипулација приликом које се врше веома сложене исправке традиционалне александријске Пасхалије. А Васкршњи богослужбени циклус или Пасхалија – јесте носећи стуб црквеног литургијског календара.

У ХХ веку наступа својеврсни слом светске историје, три моћне империје, Руска православна, католичка Аустро-Угарска и Отоманска исламска империја нестају са мапе света. Секуларне државе под притисцима Запада почињу да прихватају папин календар. Наравно, Бугарска прва попушта под притисцима, познат је бугарски принцип «приклони се јачем» који је у пуној супротности са србским принципом «приклони се Истини». Потом на нови календар прелазе СССР, па Румунија, затим и Југославија итд. Али важно је истаћи да и руска и бугарска и румунска и србска Црква тада остају верне Јулијанском календару. Тада на сцену ступа Васељенска Патријаршија, пошто је масонерија овладала њеном врхушком.

Недуго по паду монархизма «Трећег Рима», у периоду 1919-1920. године Константинопољ је био под окупацијом Антанте и пошто због страшног прогона РПЦ није била пређашњи предводник Православља, то англосаксонска масонерија промовише Грке у Константинопољу да подигну заставу као предводници Православља.

Грчка Православна Црква (ГПЦ) се побунила против избора Мелетија за Васељенског Патријарха али је Венизелос замолио Енглезе да се умешају и на британском ратном броду масон Мелетије долази на устоличење за Васељенског Патријарха, добивши покровитељство тадашњег британског премијера Лојд-Џорџа. Међутим, само што је масонски Патријарх стигао у Константинопољ на енглеском ратном броду, присталице Кемала Ататурка су окупирале град и почиње депортација Грка из Мале Азије. Турци траже прогон свих Грка и самог Патријарха али енглеска дипломатија притиска Турке схватајући значај тога да у Константинопољу имају свог вазала у виду Васељенског Патријарха.

Такозвано општеправославно саветовање 1923. године у Константинопољу завршено је скандалом у коме су Турци претукли Патријарха Мелетија, па од тог момента Васељенски Патријарси постају двоструке слуге – и англосаксонске масонерије и турских власти у Стамболу. Тако при Патријарху Мелетију (Метаксакису) 1922-1923. године, Васељенска Патријаршија доноси две одлуке које представљју тешку издају Православља – признање англиканске хиротоније и увођење новог календара.

После тог саветовања Грчка постаје прва држава у свету у којој је папин календар поред државе прихватила и Црква. У марту 1924. године Константинопољска и Кипарска Православна Црква званично прихватају папин календар. Уследила је ланчана реакција, сви грчки Патријархати прелазе на нови календар.

Најочигледнија чињеница потпуне контроле англосаксонаца над Фанарима огледа се у тужној епизоди Александријске Православне Цркве. Наиме, друга по значају и ауторитету Александријска Црква у време Мелетија имала је за поглавара великог првојерарха Фотија (1900-1925) који се одлучно супротставио његовим реформама. После смрти Фотија на његово место Енглези постављају никог другог него самог Мелетија кога су Турци протерали. Нама добро познати цинизам Енглеза.

Наравно да је отпадник Мелетије одмах и у Александријској Цркви увео папски календар. (Да будемо прецизни, у темеље новог календара није стављен грегоријански календар већ разрађени календар нашег научника Милутина Миланковића јер је грегоријански календар осуђен у XVIII веку од стране Сабора Источних Патријарха и само је Финска Православна Црква у потпуности прихватила Грегоријански календар. Али суштински, то представља велики пад свих Цркви које су прешле на нови календар, Миланковићев календар се до 2800. године у потпуности подудара са Грегоријанским).

Тај исти Мелетије је био одлучен од стране Грчке Православне Цркве!

Наиме, на амерички континент су Православље пренели Руси и Америчка Православна Црква је пре несрећне револуције 1917. године била под омофором РПЦ. Наравно да је њено богатство одмах запало за око масонерији и по нестанку православне Русије са политичке сцене, Грци су приграбили у своје руке руковођење Америчком Православном Црквом. У почетку је ту улогу преузела грчка Православна Црква али је 1918. године масон Мелетије уз помоћ свог пријатеља из масонских редова, грчког премијера Венизелоса, постао првојерарх Грчке Православне Цркве. Међутим, са сменом Венизелоса са власти и Мелетија склањају са његове катедре првојерарха ГПЦ. Он одлази у САД и тамо са својим масонским пријатељима ствара Америчку архиепископију, масони га промовишу у Васељенског Патријарха и он проглашава САД дијецезом Константинопоља. Тако је главна финансијска база ГПЦ отишла Фанарима. Грци су покушали да се томе супротставе, али као и више пута у историји, грчка црквена јерархија сагиње леђа пред световном силом.

Тако је Црквени суд ГПЦ у Атини (заседао од 22 до 29. децембра 1921. године) донео одлуку о лишавању Мелетија Метакскиса архијерејског чина и наложио његово доживотно затварање у једном од грчких манастира. Не треба пуно памети да се схвати да је масонерија јача од Црквеног суда ГПЦ и већ у септембру 1922. године ГПЦ анулира пресуду свог суда. Понижење није на томе завршено, масонерија је Мелетија, као што је изнад истакнуто, прогурала и на место Васељенског Патријарха.

Захваљујући Васељенској Патријаршији и Патријарху Мелетију IV Метаксакису данас имамо страшну поделу у Православљу. Иако све Цркве прате древну Пасхалију, изван Пасхалије имамо сулуду поделу. Тако један део Православних Цркви празнује Божић 25. децембра по грегоријанском календару, а други део празнује Христово Рождество 7. јануара по том календару. Код нас је још уобичајено да прославу 25. децембра називамо католичким Божићем, иако тада Божић прослављају и Грци и Бугари и Румуни и остали који прихватише папин новотарски календар.

На потпуни идиотизам и непотребност преласка на нови календар указује нам следећа парадокслана чињеница – Православне Цркве које су прешле на папски календар непокретне празнике прослављају заједно са папистима, а покретне празнике празнују са Православнима који су остали верни Светоотачком календару.

Неколико речи и о односу Патријарха Мелетија према Руској Православној Цркви (РПЦ) у то смутно време када су обновљенци подржани троцкистима покушали свргавање Свјатејшег Патријарха Тихона. Константинопољски Патријархат је у његово време званично осудио прогон хришћана у Малој Азији и Русији али он се активно супротстављао утицају РПЦ на Истоку и у време његовог боравка на Константинопољској катедри отргнуто је неколико епархија од РПЦ. Избор новог Варшавског Митрополита од стране Патријарха Тихона Мелетије је назвао самовољом. Мелетије је покушао да искористи смутњу у РПЦ коју су иницирали обновљенци под патронатом Троцког. Бољшевички органи добили су тајну информацију о спремности Мелетија да учествује у смењивању Патријарха Тихона.[1] Почетком 1923. године Мелетије је покушао да мешетари преко посредних контаката са једним од предводника обновљенског раскола тзв. «митрополитом Одеским» Евдокимом (Мешћерским), међутим, када су обновљенци почели такозвано «суђење» Патриајрху Тихону, Синод Константинопољске Патријаршије је издао званично саопштење да одустаје од учешћа на суђењу Патријарху Тихону. Шта је био узрок томе тешко је рећи, могуће да су масони имали информације да не подржавају сви бољшевици линију Троцког по питању свргавања Тихона и довођења обновљенаца на чело РПЦ, па су наредили Мелетију да одустане од подршке обновљенцима.

Мешетарење масона Мелетија проузроковало је много подела и потреса и раскола, поготово у окриљу «грчких Цркви». Жалосна ситуација у којој уместо Православног Сабора англосаксонска масонерија бира Васељенског Патријарха није могла ни донети другачије плодове од настављања отпадништва које је посебно красило Атинагору I и актуелног Васељенског Патријарха Вартоломеја I.

Патријарх Атинагора I

После Мелетија IV на катедри у Фанарима променило се шест Патријарха до доласка велике штеточине и издајника Православља Атинагоре I (Григориј VII, Константин VI, Василиј III, Фотије II, Бенџамин I и Максимус V). Током ратних 40-их година ХХ века контролу над Фанаром од Енглеза преузимају САД. Радило се о својеврсној специјалној операцији америчке специјалне службе. Наиме, ЦИА је пре пет година обелоданила читав комплекс докумената посвећених њеној делатности у Грчкој за време Другог светског рата. Документи својом отвореношћу једноставно запрепашћују иако је цео свет навикао на амерички безобразлук и безобзирност.

Дакле, делатност ЦИЕ је довела до тога да је нацистичку окупацију Грчке сменило крвопролиће у грађанском рату 1946-1949. године између грчке прозападне армије и просовјетских устаника. Крајем 1949. године просовјетске снаге претрпеле су пораз, Грчка и Турска су ступиле у НАТО пакт и САД су постале потпуни господар у водама Егејског мора.

Међутим, наравно да се САД нису задовољиле само тим геополитичким успесима, него су желели и црквени живот у Грчкој да ставе под своју контролу. Са тим циљем спроведена је још једна специјална операција током које је Константинопољски Патријархат као духовни центар Грчког света постао потпуно потчињен америчкој администрацији.

Током грађанског рата у Грчкој првојерарх на Фанарима је био Максимус V познат по својој помирљивој природи и упркос притисцима позивао је на прекид братоубиства које разара грчко друштво и грчку економију не желећи да подржи ни једну страну у сукобу. Наравно да се јенкијима то није допадало, они су желели Патријарха који ће бити њихов слуга и почела је специјална операција зарад смене Васељенског Патријарха. Погађате, кандидат за новог Патријарха по вољи јенкија био је наш «јунак» Атинагора (Спајроу). У поменутим отвореним документима ЦИА налазимо да је Атинагора био члан масонске «Велике ложе Грчке» и према тим документима још у марту 1942. године владика Атинагора је лично изразио жељу да сарађује са ЦИА појаснивши то следећим речима – цитат: «Ја имам три епископа, триста свештеника, велику и раширену организацију. Свако ко је на располагању мени, на располагању је и вама. Ви можете њима командовати због било које услуге која вам затреба. Они вам неће постављати никаква питања и ваши укази ће бити тачно испуњени». Нормалног православног човека не могу да не бриде образи од стида када види овакву бедастоћу од стране архијереја.

Наравно, почела је сарадња и тадашња Управа стратешких служби из које је настала ЦИА, у једном од тих извештаја пред завршетак Другог светског рата, са којих је скинута тајност, владику Атинагору назива једним од кључних контаката међу високим духовенством Грчке Православне Цркве. У преписци коју је обелоданила ЦИА, могу се наћи тако одвратни пасуси тако карактеристични за поданички најамнички дух, за духовну смердјаковштину. Цитат: «Спреман сам да на себе преузмем било какву обавезу и поднесем све могуће жртве зарад наше вољене земље, која се бори за свеопшту слободу и праведност и за долазећи нови дан». Да напоменемо да је од 1930 до 1949. године Атинагора као грчки архиепископ живео у САД.

Тако је услед великих притисака од стране грчке и турске власти (наравно да су обе потчињене власти САД) на Патријарха Максима, овај био приморан на превремено пензионисање. Тачно два месеца пре него што је Патријарх Максим дао изјаву о одласку у пензију, у поменутим откривеним документима ЦИА наилазимо на ове редове: «Напори да се замени остарели Максим са места Васељенског патријарха Грчке православне цркве коначно су уродили плодом. Више од годину дана, митрополити Светог синода покушавају да га уклоне из Патријаршије која представља православне Грке широм света… Сада Патријарх чека одлуку о свом будућем месту боравка». Патријарх Максим је пребачен у Швајцарску где је у кућном притвору живео све до 1972. године. Сви који су у том периоду успели да се са њим сусретну, сведоче да није био душевно болестан и да је одлазак са престола одбијао да коментарише.

Пошто су архијереји Константинопољске Патријаршије под спољашњим притиском прихватили пензионисање Патријарха Максима V, свакако је међу њима било заинтересованих да дођу на његово место. Међутим, САД су имале свог кандидата, баш њих брига за мишљење архијереја Константинопољске Патријаршије! Патријарх ће бити онај кога одреде САД! Наравно да претпостављате, тај кандидат је архиепископ Атинагора! Појавио се ненадани проблем, Атинагора није имао држављанство Турске, што је био уставни услов те државе. Али када САД притисну неку државу (уколико то није Русија), онда могу све – Архиепископ Атинагора је изабран за Патријарха иако није био присутан на Сабору, касније је решено питање његовог турског држављанства. Избори у одсуству Патријарха који је изабран одржани су у новембру 1948. године, а већ у јануару 1949. новоизабрани Патријарх је буквално десантом спуштен у Истанбул личним авионом америчког председника Харија Трумана!

Верујем да ће бити оних који ће помислити да се ја шалим, али не шалим се, то је горка истина – авион америчког председника Трумана којим је Атинагора десантом стигао у Константинопољ на интронизацију, звао се „Света крава“. Одмах по слетању „Свете краве“ на аеродром у Стамболу, Атинагора добија турски пасош и већ следећег дана у духовном центру Константинопољског Патријархата, у храму Светог Ђорђа на Фанару одржана је интронизација новог Васељенског Патријарха.

Овде ваља истаћи још један занимљив детаљ. У специјалној операцији ЦИА (ако хоћемо да дамо машти на вољу, можемо је назвати „Операција Атинагора“ или можда „Операција Света крава“) као главни финансијер учествовао је један од најбогатијих људи у Америци, грчки бизнисмен Спирос Скурас. Он је од тада постао покровитељ из сенке Фанара и до краја живота се није могао ослободити чувене америчке финансијске игле.

Да не буде забуне, никада на Фанару нису били гадљиви према финансијској подршци споља, међутим, до несрећне револуције у Русији, Руска Империја и РПЦ су финансијски подржавали Фанар практично бесплатно, не тражећи никакву противуслугу, док је од краја 40-их година финансијска помоћ коју САД даје Фанару претворила исти у обичног америчког сателита.

За један од најстрашнијих и најтрагичнијих догађаја у историји Православља одговоран је управо Патријарх Атинагора. О светоотачком одговору Митрополита РПЦЗ Филарета Вазнесенског на овај чин издаје Православља од стране Патријарха Атинагоре, писали смо ОВДЕ. У децембру месецу текуће године навршиће се пуних 60 година од скидања анатеме са јеретичког Рима.

Наиме, 7. децембра 1965. године Патријарх Атинагора и Римски папа Павле V прогласили су „укидање анатеме“ из 1054. године (као што је познато, 1054. године папа Лав IX прогласио је анатему на православне, а са своје стране Константинопољски Патријарх Михаил I (Керулариј) (1043-1059) и његов Свети Синод предали су паписте анатеми).

Јасан светоотачки став поводом овог срамног самовољног издајничког акта Патријарха Атинагоре V, изразио је блаженопочивши Патријарх све Русије Алексеј I. Архиепископ Хризостом II послао је из Атине у 7 часова увече 6. децембра 1965. године телеграм Патријарху Московском и све Русије Алексеју I, питајући за «позицију Ваше часне Цркве» у вези са скидањем анатеме из 1054. године.

Брзо је стигао одговор из Москве, већ 28. децембра 1965. године Свјатејшиј Патријарх Алексеј I (Симански) послао је у Стамбул телеграм следеће садржине:

«Добили смо телеграм Ваше Светости, у коме Ви пишете о одлуци да се укине анатема из 1054. године. Очекујемо Ваша писма. Можемо Вас унапред обавестити да одлуку Ваше Светости и Светог Синода Цариградске Цркве сматрамо делом које се тиче Ваше Помесне Часне Цркве, упућеним Римској Цркви. По нашем мишљењу, овај чин нема богословски значај за целокупну Пуноћу Свете Православне Цркве. Братски грлим Вашу Светост и срдачно Вам желим све најбоље. С љубављу у Господу Патријарх Алексеј» (одговор Патријарха Алексеја штампан је у «Журналу Московске Патријаршије», 1966, № 2, с. 4.).

У телеграму првојерарху Грчке Цркве Архиепископу Хризостому, послатом истог дана, Патријарх Московски и све Русије Алексеј I је писао: «…богословског значаја нема, јер је подела Цркве Католичке и Православне дубока и за њено превладавање у овом тренутку нема одговарајуће основе» (штампано у истом ЖМП). Добро би било да ове мудре речи Свјатејшег Патријарха Алексеја I запамте и поједине србске владике које самовољно и без одлуке Сабора СПЦ саслужују са римским јеретицима. Одлуке масона и најамника ЦИА Васељенског Патријарха Атинагоре I немају никакво значење за верујуће православне Србе, па ни за наше архијереје.

Да истакнемо да је при Патријарху Атинагори основан модернистички и екуменистички Центар Константинопољске Патријаршије у Шамбезију (1966) и Институт за патристичка истраживања у Солуну (1968). Остаће упамћен и по антиканонском мешању у послове аутокефалних православних Цркава, између осталог мешао се у област јурисдикције РПЦ у Финској, Руској и Српској Православној Цркви – у Пољској, Чешкој, САД, Западној Европи. Познат је и по прогону монаштва негрчког порекла на Светој Гори.

Уредбом од 22. новембра 1965. године Патријарх Атинагора је укинуо западноевропски „руски“ егзархат. Дана 22. јануара 1971. године, бивши „егзархат“ је потпуно апсорбован под грчку јурисдикцију. Управо он је подстицао контакте са антиканонском „Украјинском православном црквом у САД“ што је његов наследник Вартоломеј довео до највећег раскола у историји Православља од 1054. године.

Да закључимо, документи које је ЦИА обелоданила (без имало стида) пре пет година, сведоче одакле потиче расколничко деловање Фанара. Либерална црквена политика Фанара последњих деценија, екуменизам и папофилство које прелази границу доброг укуса, толико су деструктивни да су изазвали у нашим данима највећи раскол у Православљу од 1054. године.

Имајући у виду да је Атинагора рукоположио актуелног Васељенског Патријарха Вартоломеја, свакако да је и овај наследио то тешко бреме свог штићеника.

Патријарх Вартоломеј I

Актуелни Патријарх са Фанара рођен је 1940. године и после службе у Турској армији, у периоду од 1963-1969. године студирао је сукцесивно на Папском оријенталном институту на Грегоријанском универзитету у Риму, затим на Екуменском институту у Босеу у Швајцарској и на Универзитету у Минхену.

Није на одмет истаћи да је папски Грегоријански универзитет основао у Риму 1551. године сам Игњације Лојола, поглавар језуитског реда. Као што није на одмет истаћи и да је будући поглавар Православне цркве студирао само међу следбеницима Игнација Лојоле! Екуменски институт Боси је невладина верска образовна институција коју је основао генерални секретар Централног комитета Светског савета цркава, Виљем Висер-Хофт, у октобру 1946. године на имању Боси, које је купљено средствима Џона Рокфелера млађег. То место се сматра главним седиштем Светске владе. И после се православни људи чуде како је могуће да првојерарх катедре Константинопољске каже да су „Свети канони зидови срама које морамо срушити“. Шта друго очекивати од питомца паписта и најжешћих непријатеља светог Православља?

Данашњи Патријарх Вартоломеј наставио је са заједничким пољупцима и заједничким службама са јеретиком-понтификом, које је започео његов духовни отац, масон Атинагора. Али најстрашније његово дело јесте раскол и братоубилачки рат у Украјини за који не може избећи одговорност. Ево шта о тој одговорности каже Митрополит Нежински и Прилушки УПЦ МП Климент :

– На патријарху Вартоломеју, на њему лично, лежи огроман грех за сву хулу учињену над украјинским светињама и за све сузе и страдања украјинских православаца. Гледајући његов цинизам, стиче се утисак да се на њему испунило указање Светог апостола Павла – лицемерје и кривоверство печат су греха који спаљује човекову савест. Његове лицемерне проповеди сведочиће против њега на Страшном суду. Јер Бог неће заборавити ниједну невину сузу оних који страдају за име Христово и Цркву Његову.

Када погледамо жалосну слику и последице политике Васељенског Патријарха Вартоломеја, можемо рећи да кривица за то пада и на све оне који су ућуткивали и трудили се да запуше уста сваком ко је указивао на његова непочинства. Као да је на делу тенденција да се свештеноначалије идентификује са Црквом, као да остали клир црквени и верни народ нису исто тако удови Цркве Христове као и њено свештеноначалије. Истински православан је само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. Још пре тринаест година (2012) превео сам и издао књигу «Завера папизма против хришћанства» познате руске научнице, Олге Николајевне Четверикове.

У тој књизи је наведен «Закон о заштити Васељенског Патријарха» од стране Конгреса САД. Паметном доста! Поред тога, у тој књизи је изузетно прецизно указано на његов будући разбијачки рад на јединству Православља и његово слепо служење геополитичким интересима САД и светске антихришћанске закулисе. Олга је у тој књизи прецизно предвидела његово разбијачко деловање на канонској територији РПЦ у Украјини и Белорусији и прибалтичким земљама.

Није ми намера да се у овом тексту бавим лицемерном недоследношћу и пљувању по сопственим речима Патријарха Вартоломеја по питању рехабилитације анатемисаног растрига Филарета Денисенка. Са свим тим одлукама Константинопољски Патријарх Вартоломеј се тада сагласио (писмо Патријарху Алексеју II од 7. априла 1997. године). Наивни су они који се питају како је то могуће кад поменути Денисенко има жену и троје деце, немају они појма шта се све учи у језуитским школама. Када се изуче те високе језуитске школе, тада је могућно и присвајање овакве титуле какву сам себи додели Патријарх Вартоломеј (пазите да не паднете са столице када прочитате титулу): „Његова Божанска Светост Васељенски (Екуменски) Патријарх Вартоломеј“.

Језуитски ученик такође је променио мишљење у вези са Томосом из 1686. године, којим је Руској Цркви додељена пуна аутокефалност. Фанарски епископи су ћутали триста година и ето Вартоломеј је на захтев председника Порошенка, љутог непријатеља Русије, изненада прогледао и променио мишљење. По том питању за нас православне верујуће људе веома је важна одлука Синода РПЦ донета у Минску 2018 године поводом безакоња Фанара које изводи Цариградску Патријаршију ван канонског поља. У тој одлуци се јасно истиче да нам то безакоње „онемогућава да наставимо евхаристијско заједништво“. Цитирамо веома важан пасус из поменуте одлуке Синода РПЦ: „Од сада па надаље и док Цариградска Патријаршија не одустане од антиканонских одлука које је донела, немогуће је да било који свештеник Руске Православне Цркве служи са свештенством Цариградске Цркве, нити да лаици учествују у тајнама које се обављају у њеним црквама.“

Велику победу Православља представљао је пораз Вартоломејевог кандидата на изборима за Патријарха Бугарске. То нам показује да се све може уз помози Боже! Охрабрује и једна врста ограђивања од стране Светог Кинота Свете Горе Атонске од бандитизма Патријарха Вартоломеја: „Света Гора се у административном односу не потчињава Константинопољском Патријарху који није владајући архијереј Атонске аутономије, него само њен духовни отац“. На жалост, најамнички дух, занемаривање Предања и кокетирање са јеретичким учењима самог Вартоломеја и његових „Зизија“ нанели су много штете васељенском Православљу, па су многе штетне новотарије грчки ђаци пренели и у нашу Цркву.

Наводимо неколико тешких канонских прекршаја Патријарха Вартоломеја.

– Дозвола другог брака духовенству представља потирање неизмењивих канона. То представљање у суштини хулу на Духа Светога јер представља одрицање богодуховности Светог Предања.

– Евхаристијска еклисиологија замућује традиционално патристичко учење о границама Цркве, потврђује лажну идеју о могућности евхаристијског јединства без обавезног јединства у догматима и канонима Цркве. То у суштини доводи до профанисања саме Свете Тајне Евхаристије. Замена јединства у вери култом „заједништва у љубави“ је очигледно антихришћанска тенденција, која припрема терен за кобне уступке духу „овог света“.

– У документе „Критског сабора“ Патријарх Вартоломеј је успео да прогура својеврсни агностицизам, то јест лажно учење да ми не знамо да ли се спасавају и они који нису за време свог земаљског живота веровали у Исуса Христа.

– Патријарх Вартоломеј не назива јеретицима оне чију су јерес осудили сабори. Не постоји никаква „делимична“ благодат и црквеност, нити некакве „међуфазе“ између јеретика и хришћана. За православног човека је неприхватљиво његово називање јеретика и јеретичких заједница „хришћанима“, или „црквама“.

– Свакако да осуду заслужују и заједничка ‘богослужења’ фанариота са јеретицима, која су у основи у супротности са светим канонима. На жалост, ту болесну праксу фанариота прихватили су и поједини архијереји СПЦ.

Сва ова побројана непочинства (о „источном папизму“ је доста писано и у нашим медијима, да не замарамо читаоце и том темом), уз календарско питање и остала непочинства претходника Патријарха Вартоломеја о којима смо више писали, указује нам да постоје јасни разлози да се Патријарх Вартоломеј осуди за јерес и анатемише. Али о томе може да одлучи једино сабор 14 помесних Православних Цркава. То питање се покретало, један број помесних Цркви се сложио за сазив Свеправославног сабора али Вашингтон, на жалост, још увек има јаке полуге утицаја на многе помесне Цркве. Нама преостаје само да се надамо у Бога да ће жалостан пример Константинопољске катедре послужити као опомена јерархији осталих помесних Цркава и да у будућности неће дозволити да Вашингтон или неки други центар световне моћи бира православне првојерархе…

_________________________________________________________________________

[1] Видети ОВДЕ (Иванов С. Н. Хронология обновленческого «переворота» в Рус. Церкви по новым архивным док-там // Вестн. ПСТГУ. Сер. 2: История. История РПЦ. 2014. Вып. 3(58). С. 58-59).

---

Извор: Саборник Србско-Руски