Васкрс на Светој гори

Врх Свете Горе Атонске је мистично место просветљења на које велики број верујућих људи долази не само на празник Преображења у августу, већ и у данима уочи Васкрса. Преображенски успон тешким чини јака врућина, а васкршњи прате хладноћа, јак ветар, магла, киша, па и снег.

Упркос тим искушењима, или можда баш због њих, од Лазареве суботе до Васкрса, од јутра до мрака, поклоници упорно, као мрави, миле десетак километара дугим стрмим стазама од пристаништа Скита Свете Ане и испосничке пустиње Каруље до врха Метаморфозис (Преображење) на 2.033 метра надморске висине. Забринуто гледају високу купу Атоса, коју обавијају облаци, али настављају пут у нади да ће кад стигну доживети надземаљски тренутак ведрине. Тад се под ногама указује небеско море од облака кроз чије се процепе види пучина Егеја и дуго, танко копно Свете Горе, земље вечне молитве. Најпотреснији призор указује се у свитање, кад први сунчеви зраци боје морску површину у пурпур и Егеј блешти црвено као да је ужарен.

Тад није реткост видети наспрам неба црну силуету монаха самотњака из светогорске пустиње, који стоји крај металног крста на белом мермерном шиљку врха Атоса. Иако се придржавају строгог поста, они се брзо и вешто пењу по клизавим стенама. На самом врху, нa пирамиди од белог мермера, они понављају безгласну Молитву срца загледани у излазеће сунце, држећи се за метални крст усађен у стену да их снажан ветар не одува у понор.

Подвигом успона на Атос, упркос изгладнелости тела, они показују да њихова снага долази из душе и ума.

Oваквих подвижника je мало и ретко се срећу, нарочито у последњој седмици васкршњег поста. Они тад избегавају све контакте с другим људима, нарочито световњацима, мирјанима, осим ако их баш не могу избећи. Управо је такав случај на врху Атоса, који сад походе и бројни поклоници, нарочито Руси.

Успон до врха захтева озбиљан напор, нарочито ове године, јер су оркански ветрови недавно ишчупали из корена хектаре шуме на висини од око 1.000 метара и разбацали огромна борова стабла као да су палидрвца. Већи део уморних пешака остаје да се одмори и преспава у црквици Панагији на 1.500 метара надморске висине, која служи и као одмориште с креветима и огњиштем. Ходочашће настављају пре зоре, јер је тад залеђена огромна маса метрима дебелог снега у планинском усеку куда води уобичајена серпентинска стаза. Одлучнији настављају пут одмах верући се готово вертикално по чистим стенама и прелазећи у два наврата преко снежних препрека, молећи се да не покрену лавину. Кад се погледа унатраг, у застрашујући непрегледни понор, постаје јасна изрека да на пучини, планини и војничком рову нема атеиста. Овде сви бар једном помисле: „Помози Боже“. Тим путем су кренули репортер „Новости“ и двојица грчких ходочасника, који су такође одлучили да присуствују величанственом сутону и преноће на врху Атоса, упркос прогнозираној температури од минус 10 степени и ветру од 40 километара на сат.

Осећај самоће и маленкости пред огромном силом природе од које може да вас заштити само нека виша сила је неописив.

Први следећи поклоник стигао је пред зору. – Снага молитве у време поста је највећа, нарочито на врху Атоса, који је за нас православне други Тавор, гора на којој се Христ приказао у божанској светлости. Био сам у многим манастирима, али нигде нема таквог осећаја блискости Богу као кад се молите на врху Свете Горе Атонске – узбуђено је објашњавао разог свог ходочашћа Сергеј Волков из Москве.

Он је био далеко испред велике групе Руса, који су на стазу по залеђеним стенама и снегу повели и тројицу дечака од око 12 година. Како је који од њих пристизао, прилазио је звонима на трему Храма Преображења, оглашавајући свој долазак и громким „С праздњиком“ честитао празник Лазареве суботе, Врбице, дана који верујуће подсећа на Христову моћ да васкрсава мртве.

Тешко је описати понос младих Грка, Данијела из Салуна и Трандафила из Ставроса, типичних јужњака, којима је ово био не само први успон на врх Атоса, већ и подвиг којим су заслужили поштовање издржљивих северњака.

– Бавим се алпинизмом и био сам на вишим планинама, али Атос је највеличанственији. Пешачење Светом Гором и успон на врх Атоса није спорт. То је нешто много више, што човека преобрази – потресено је говорио Данијел док смо посматрали црвене одсјаје Егеја кроз заталасано море ружичастих облака над којима се дизало црвено око излазећег сунца.

Извор: Вечерње Новости