Везе Руса и Срба у раној историји (1)

Након сјајног одзива који сте поклонили фељтону Срби у писаним изворима, антрополога Миодрага Милановића, ЦЕОПОМ-Истина почиње објављивање новог Фељтона овог аутора ВЕЗЕ РУСА И СРБА У РАНОЈ ИСТОРИЈИ, кога ће те пратити у три наставка.

Овај материјал настао је као плод примене најновијих антрополошких метода истраживања, заснованих на палеогенетици, савременој дисциплини која у истраживању порекла човека и његовог историјског развоја користи ДНК анализе и остала достигнућа Генетике, што само по себи показује компетентност аутора и закључака које изводи.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс, што га је усмерило у ове области. Осамдесетих година прошлог века учествује у низу мешовитих британско-француских експедиција у Ирану, Ираку, Нубији. Једно време био је уредник у часопису за популаризацију науке „Галаксија“. Написао је више књига („Светска блага, изгубљена и нађена“, „Историјско порекло Срба“, „Српски стари век“, „Мит, магија и религија“,  итд) и обишао фасцинантан број археолошких локалитета у свету. Живи и ради у Београду.

Срби и Руси на палеогенетској карти

Срби и Руси припадају, учешћем од 38 процената, хаплогрупи (1) означеној са И2a1б (M423, Л178). На територији Далмације, Херцеговине, Босне и Херцеговине, Македоније и Србије, некадашње Илирије, ову хаплогрупу има преко 50 процената становништва. Међу онима који се национално изјашњавају као Срби присутна је са 38 одсто. Ова хаплогрупа означавана је до 2007. године као И1б, а са И2а2 од 2008. до 2010.г. Типична је за Балкан и базен Карпата, максимално учестала код Срба, такође присутна приближним процентом у Румунији и Молдавији. У нешто мањем проценту, присутна је у Албанији, северној Грчкој, североисточној Румунији, Бугарској, Словачкој, Украјини, Белорусији и југозападној Русији.

Група И2 се идентификује, по линији очевих потомака, почевши од палеолита, становништво западне, централне и југоисточне Европе, раширеног од северне Шпаније па до Карпата и, од Британије до Балкана. Претпоставља се да је становништво хаплогрупа И2 потекло из централне Европе и Балкана, или западне Азије, пре око 15000 година, развејавши своје гене у шест главних подгрупа / И2а1б1 (М26), И2а1б (М423), И22а (М233), I2а2б, I2б (Л416), I2ц (Л596)/. Поред ове, у Европи је преживела хаплогрупа И1 заузевши север Европе (Скандинавија и обала Балтика), као и група Н1ц1 проширивши се, од истока Финске и балтичких земаља, све до територије Сибира. Хаплогрупа Р1а која је, у два наврата, извршила инвазију на територије палеолитске Европе, нађена је у североисточној Европи, док је група Е1б1б1 учествовала у стварању већинске популације земаља Медитерана.

Филогенетско стабло (2) хаплогрупе И2 (Y-DNA), може се овако приказати: M423, И2а1б (Балкан и евроазијска степа), →Л412 (Динарске алпе), →И2а1б1→Л417.5 →I2а1б1а. Ови заједнички гени заправо прате ширење Кукутени-трипољске културе и њој изузетно блиске, амалгама и настављача, културе Осликане кардијум керамике. Кукутени- трипољска култура настала на територији Румуније и Украјине; обухватала је Карпате до Дњестра и Дњепра, распрострта на територији од 14000 квадратних километара. Имала је неолитско- енеолитски карактер, датирана у период од 4800.г. до 3000. године пре н.е.

Ова култура развила се у речним долинама, поглавито у долинама Прута, Сирета и Дњестра, обухватајући базен Подунавља и Црног мора. Култура осликане керамике односи се на декоративни стил осликавања керамике у доба неолита (5000 до 1500 г. пре наше ере). Керамика овог културног периода, пронађена је од Јадранског мора (Далмације и Албаније), преко југа Медитерана, до атлантских обала Португала. Oва култура настављач је винчанске, поникле у доњем току Дунава (време од 6500.г. до 5000.г. пре наше ере), где се налазе главни њени центри и налазишта Винча, Лепенски вир и Старчево; одавде се она ширила у свим правцима. Чланови ове велике културне групе припадали су седелачком становништву, узгајали су стоку, житарице, живину и бавили се ловом и риболовом. Имали су фетишистичко-тотемски облик религије. Део винчанске била је и тзв. Буг-Дњестар култура где су, на локалитетима Тартарије (Румунија) и Градишњице (Бугарска) откривени, као и у Винчи, трагови касног неолитског прото-писма. На три табле, румунски археолог Никола Власа је 1961.г. открио трагове пиктограма сличних писму Сумера. Градишњичке табле су важно сведочанство винчанског писма насталог око 5000 г. пре н.е.

Пре распростирања становништва са доминантним групама В12а1а и И2а1б, на територије Илирије, Италије, Сардиније и медитеранских обала Француске и Шпаније, региструјемо долазак људи хаплогрупе E13 и Г2 из Тесалије (Грчка), земљорадника и ловаца. Они шире Терамаре културу датирану у бронзано доба (1500 до 1000 година пре н.е.). Ова култура обухвата део изузетних технолошких знања рекогнистицираних археолошким налазима из централног дела долине реке По у северној Италији, датованој у средње и касно бронзано доба, у период од 1700. до 1150. године п.н.е. Носиоци ове културе су, у два наврата, извршили инвазију на север Италије из централне Европе (Подунавље), с краја каменог и почетка бронзаног доба. Поред градитељског и пољопривредног знања, досељеници доносе и индо-европске језике. Названи су Италицима, њихова култура је вилановска. Вилановска култура следи претходну културу Терамаре, трајући до VII века пре н.е. Била је доминантна у долини реке По и регионима Болоње, Тоскане и Кампаније, позната као цивилизација Етрураца-Расена. (3)

Келто-италски народ хаплогрупе Р1б је, како се сматра, прешао Алпе око 1000.г. пре Христа, освојивши италско полуострво доносећи већину, данас домаћих, гена хаплогрупа И2а1, Г2а и E-В13, нарочито на северној територији. Хаплогрупа И2а2, игром случаја је преживела, како рекосмо, две инвазије Индоевропљана. У северној Немачкој реинтегрисана је, инвазијом германских племена, за време касног романског периода. Данас је хаплогрупа И2а2 присутна још у траговима: популација централне и северне Немачке, Бенелукса и Шведске, поседује 10 до 15 процената, Данска, источна Енглеска и северна Француска од 3 до 10 процената.

Haplogrupa I2

Ширење Индоаријеваца

Хаплогрупа Р1а-З93 припада историјском народу Индо-Аријеваца. Чинила су их племена Меда, Митанаца, Персијанаца, Скита и Сармата. Њено филогенетско стабло овако можемо представити: Р1а(Y- ДНА)-З93 (распростире се од североисточне Европе до Азије), Р1а1а1б2 →З94 Р1а1а1б2а →Л342.2 (Средњи Исток) →Л657 (од Средњег Истока до Индије). Група Р1а се одвојила током последњег леденог доба пре 26500 година. За време последњег леденог глацијалног максимума (период од пре 26500-19000 година), ледена кора прекривала је већи део Северне Америке, северне Европе и Азије. Порекло Р1 зависи од распона генетског диверзитета, пронађеног у овим регионима. Сеобе из Азије у Европу су трајале пет миленијума; приликом сваког доласка новог становништва, стизали су нови варијетети хаплогрупе Р1а. Азија је тада имала знатно већу популацију од свих других насељених делова света; већа популација значи већу генетску разноврсност. Место порекла Р1а је централна Азија, са Иранском висоравни као средиштем, територија јужне Русије и Сибира, где је била доминантна хаплогрупа на северном и источном прото-индоевропском говорном подручју. Одатле је пенетрирала у области данашњег Пакистана, преко Авганистана и Балуџистана, до северозападне Индије и на Балкан, као место сеоба дугих пет миленијума, еволуирајући у индоиранску, трачку, балтичку и словенску језичку групу.

За ове групе везује се Јамничка култура (око 3300 до 2500 година пре наше ере; култура је касног бакарног и раног бронзаног доба, настала на југоистоку, у речним долинама Буга и Дњестра и региона уралских планина. По карактеру је била номадска са агрокултуром развијаном уз токове река. Одликује је препознатљива градња кургана (могиле, громиле, тулуми) и начин сахране. Јамна култури предходе две: Краљинска и Средње-Стошка. Краљинска се развила око петог миленијума пре наше ере, на реци Волги у области Саратова. Припада неолиту и бакарном добу, са специфичним тумулима (масовним гробницама) пропорција 30 пута 26 метара, прекривеним каменом. Овом кругу припадалe су следеће културе: Дњепро-Доњецка, Катакомбна и Срубна. Дњепродоњецка траје кроз пети и четврти миленијум, по карактеру ловачка, неолитска култура, новог каменог доба, распрострта на изузетно великом ареалу од северног дела Црног и Азовског мора, између Дњепра и Доњецка.

Катакомбна култура траје у рано бронзано доба од 2800 до 2200 година пре наше ере, обухватајући територију данашње Украјине. Погребна пракса обухвата спаљивање покојника уз уобичајену градњу громила/ могила. Овим културама блиска је лужичка, можда неоправдано приписана Словенима будући да, сем посредних веза, нема чврстих доказа да је њима припадала. Развијена је у касно бронзано доба (1800- 1200 г. пре н.е.), обухватајући просторе Црноморског базена, Каспијског мора и Урала. Ово је култура Скита, Сармата и Кимера у првом миленијуму пре Христа.

Лужичка култура настала је у касно бронзано доба (трајање од 1300. до 500 г. пре н.е.) на територији Пољске, Чешке, Словачке, Украјине и источне Немачке, повезана са утицајима са севера (Скандинавија), халштатском и Латенском културом. Спаљивање је доминантан погребни облик, пепео мртваца се одлаже у урне, сахрањивање се вршило у масовне гробнице (поља са урнама). Припадници лужичке културе баве се земљорадњом, сточарством, занатима и ловом. Преко Алпа мигрирали су у северну Италију. Носиоци ове културе били су Срби и Расени (Етрурци). Јержи Неуступни, археолог, доказује у својој књизи Преисторија света немогућност формирања ове културе од стране словенског етноса.

Прапостојбина Срба и Руса

Експанзија ових народа повезана је са вештом израдом бронзаног оруђа и оружја, употребом разних врста кола на точковима и дресуром коња за разне врсте активности. Таква врста друштвеног развоја доводи до стварања војне аристократије и брзих запоседања нових територија. У јужно-степским културама налазимо место богатог асортимана хаплогрупе Р1б1б док, шумско-степским пространствима, доминира Р1а и типична култура пругасте керамике. Трајала је од 2900 до 2350 г. пре нове ере, са почетком у касном неолиту и трајању кроз бакарно и бронзано доба. Назива се још културом борбених секира; оне, поред функције оружја, имају статусни симбол. Гробови су самачки, нема масовних гробница. Миграција Р1б, у централну и западну Европу, оставила је простор популацији са хаплогрупом Р1а, у јужној степи, за време трајања Катакомбне културе; уз културно прожимање, почиње процес језичке сатемизације индоевропских језика. Тако, Балто-словенска и индоиранска група језика користи исте сатемске изоглосе, присутне у Катакомбној култури; реч је о подели на кентум и сатемску групу индоевропских језика. У прву спадају италик, келтски, германски, хеленски и тохарски; сатемска се односи на балтски, словенски, јерменски и индоирански.

Бројна тестирања ДНА потврдила су постојање хаплогрупе Р1а1а у припадајућим узорцима Културе врпчасте керамике у Немачкој (2600 г. пре н.е.), тохарским мумијама (2000 г. пре н.е.) и, бројним узорцима узетих из насеља бронзаног доба насталих у Русији, Сибиру, Монголији и Централној Азији. Данас је Р1а најзаступљенија у европској Русији (45 до 65 одсто), Пољској (55 одсто), Бенелуксу (49 одсто), Украјини (43 одсто), Словачкој (42), Латвији (40), Литванији (38), Чешкој (34), Мађарској (32), Хрватској (29), Норвешкој (27), Аустрији (26), северноисточној Немачкој (23) и Шведској 19 одсто. Током времена, формирани су индо- европски народи чије стабло је подељено на германску, балтичку, словенску и индо-иранску грану.

Осврнимо се и на дело генетичара Анатолија Алексејевича Кљосева (4); свој обиман рад посветио је тражењу индоевропске прадомовине: „Одговор на питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК генеалогија. Помоћу ње, могуће је пратити кретања народа, следећи маркере у нашим ДНК. Ове маркере не могу асимиловати или прогутати други језици, културе или народи, како се то дешава хиљадама година, у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије… Чланови рода Р1а1 су са Балкана, настањивали су Полуострво пре 12000 година; после 200 и нешто покољења су избили на источноевропску равницу где се, пре 4500 година, појавио предак савремених Словена рода Р1а1, укључујући и аутора овога чланка.

Пет стотина година касније, пре 4000 година, они – Прасловени, стигли су до јужног Урала а, 400 година касније, су кренули у Индију, где сада живи око 100 милиона њихових потомака, чланови истрог тог рода Р1а1, рода Аријеваца. Аријеваца, зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Праславена и њихових најближих сродника. (У њих Кљосев убраја Ските, Сармате и Србе.) Никакве асимилације хаплогрупе Р1а1 нити је било нити има, а малтене истоветни хаплотипови се лако откривају – идентични су словенским. Још један талас Аријеваца, с истим хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем хиљадулећу пре наше ере и, постали су ирански Аријевци.

Најзад, још један талас представника рода Р1а1 кренуо је на југ, допревши до полуострва Арабије, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт, УАР… Тамношњи Арапи, добивши резултате тестирања ДНК, запрепаштено гледају сертификат тестирања са хаплотипом и хаплогрупом Р1а1 – аријевском, прасловенском, индоевропском – назовите како хоћете, суштина остаје иста. Ови сертификати одређују границе ареала похода древних Аријеваца. Прорачуни указују на време тих похода – пре 4000 година. Дакле, реч је о Словенима. У даљем истраживању ћемо имати у виду источне Словене, људе из рода Р1а1, у терминима ДНК генеалогије. Наука, све донедавно, није знала како да их, у научним терминима, означи. Који их објективан, мерљив параметар објашњава? Заправо, питање и није тако постављано. На основу огромне масе података, што их је прикупила лингвистика, упоредна анализа језика – то су извесни Индоевропљани, Аријевци, дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им бреза, јасен, буква, знају за вукове, медведе, употребу коња. Сада је постало познато да су то људи управо рода Р1а1 коме припада до 70 процената становништва савремене Русије. Даље, на запад, према Атлантику, удео аријевског рода Р1а1 стално опада и, код житеља Британских острва, износи свега 2 до 4 процента. То смо питање расправили. А Индоевропљани, ко су онда, они?

Сеобе крећу са Балкана

Из горе наведеног, неминовно следи да су Индоевропљани – то и јесте древни род Р1а1 – Аријевци. Онда све или, у сваком случају много тога, долази на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, те ширења људи истог рода по читавој Европи, а одатле и појављивање индоевропске групе језика, пошто је то заправо њихов, аријевски језик, или његова наречја и појављивање иранских језика индоевропске групе, пошто то и јесу аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, ирански језици појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – онда не после, већ су постали резултат доласка Аријеваца у другом миленијуму пре наше ере.

Прикупио сам хаплотипове 25 маркера (6) рода Р1а1 из свих земаља Европе и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације и време када је тај предак живео. Испоставило се да је, у готово читавој Европи, од Исланда на северу, до Грчке на југу, заједнички предак био исти. Другим речима, потомци су своје хаплотипове, као штафету, преносили сопственим потомцима, по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине Индоевропљана и прапостојбине Аријеваца – испоставиће се да је то територија Балкана. И то не просто Балкан већ, конкретније: Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал распростирања најстаријих хаплотипова рода Р1а1, доба када је живео наш прапредак – на њега указују најстарији, највише мутирани хаплотипови од пре 12000 година. Тачније, пре 12200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности, у толикој давнини“.

Прото-ирански језик припада народу Аријеваца, поменутог у рукописима Ригведе и Авести. Ригведа је настала у касно бронзано доба (1700- 1100 година п.н.е.) и представља колекцију химни. Писана је санскритом, најстаријем индоевропским језиком, организована у десет поглавља названих мандалама. Ригведа је повезана са културама Андроново и Синашита-Петровац (2200 – 1600 г. п.н.е.) Била је прва култура бронзаног доба Индоевропљана насељених на западу Урала. Они су успели, захваљујући примени борних и транспортних кола, утабати пут до пространих равница Централне Азије и њених пустиња, освојивши рудама богате планине Алтаја.

Свети текстови зороастеризма своје корене имају у Синташта-Петровка култури (2100- 1750.г. п.н.е.), Простирала се од реке Волге и Самаре, све до севера данашњег Казахстана и западних делова Оренбурга. Припада раном и средњем бронзаном добу, са свим карактеристикама Јамна и Катакомба културе. Њен јужни крак претрпео је утицај Мајкопа распростртог од горњег тока река Дона и Волге, Урала и територије Полтавка културе, све до Сирије. Арапски путописац и историчар Ал Масуди, помиње планину Ел Ариј, између Меке и Медине, као део планинског масива Сирије. Аријевци су, за релативно кратко време, овладали Централном Азијом, од Каспијског мора до Сибира и Тиан Шана у Кини, организујући велике миграције, пљачкашке нападе, развијајући, успут, трговину. Ширили су се брзо, захваљујући употреби неколико врста кола на точковима (од борбених до транспортних), савршеном оружју и стратешко- тактички вођеним ратовима. Заузели су рударски регион Бактрије-Маргијане, простора на граници Туркменистана, Авганистана, Узбекистана и Таџикистана.

Бакар је интензивно експлоатисан на Уралу, прото Индоиранци Синашта-Петровка културе, извозили су га, у огромним количинама, на Средњи Исток, Сумер и Месопотамију. Највећа налазишта и ресурси су били у долини реке Сарваш (Сарабшан), где су прве рударске колоније основане још у Тугају око 1900.г. пре н.е. где је вађен коситар у рудницима Карнаба и Мушистан. Коситар је био изузетно цењен током касног бронзаног доба јер је од њега прављено разноврсно оруђе и оружје, много квалитетније од дотадашњег, начињеног од арсенске бронзе.

Први насељеници

У XVII веку пре н.е. Аријевци су населили доњи ток реке Аму Дарје. Биле су то комуне фармера; ради бољих приноса, наводњавали су поља. У XVI веку пре Христа, древни утврђени градови Маргијана-Бактрије су напуштени, преплављени мигрантима са севера. Индо-иранске миграције напредовале су ка Хиндукушу, Пакистану и Балоџистану (југозападни део Пакистана). Век касније, настаниће се на индијском потконтиненту, на северозападу Индије. Ове сеобе потврђене су не само генетским истраживањем већ и бројним археолошким доказима, артефактима и писаним изворима. Услов без кога се не може, услов свих територијалних запоседања, биле су борне кочије, изврсно оружје и војна аристократија. Она ће основати потоње моћне државе и велике градове, попут хититске државе Митан у северној Сирији и југоисточној Анадолији, или субарску Асирију. У том времену, развијају се централно азијске култура, под доминантним утицајем Индо-иранаца знаних као Андоново видокруг. Трајаће до 800.г. пре не. Култура Андоново видокруга, била је у пуној расцветалости између 1800-1400 године пре Христа на просторима западне Азије и Сибира, захватајући и околни простор, у извесној мери. Подразумевала је две поткултуре: Алакул (1800. – 1400.г. п.н.е.) и Федорово (1700. – 1300.г. п.н.е.); ове културе одликује изузетно развијена металургија, израда оруђа, оружја и бројних уметничких предмета. Карактеристични су погребни обичаји и сахране у дрвеним гробовима (подземне просторије таваница подупртих гредама), честих у степи јужно од реке Пањ (Oксус).

Меди, Парћани и Персијанци, баштиници андроновске културе, преселиће се на Ирански плато око 800.г. пре н.е. Они, који су остали у Централној Азији, биће запамћени у историји као Скити, док су потомци Јамна културе, насељени у понтско- каспијској степи, остали записани, у грчким и римским писаним изворима, као Сармати. Једно од сарматских племена носи српско име. Индоиранске миграције резултирале су високом учесталошћу хаплогрупе Р1а у јужној Азији, Ирану и индијском потконтиненту. Најчешћа фрекфенција, око 65 одсто, пронађена је у кластерима из Киргистана, Таџикистана и северног Авганистана. У Индији и Пакистану, Р1а се креће, у популацији, између 15 и 50 посто, зависно од етничке групе, региона и касте; присутнија је на северозападу, док је занемарива на југу, дравидском говорном подручју. Преко 70 процената браманске популације (највиша каста хиндуизма) поседује ову хаплогрупу.

Кад говоримо о Балкану, ниједан део Европе није доживео толико инвазија као он. Први Р1а насељеници појавили су се око 3200.г. пре н.е. и припадали су култури врпчасте керамике. Они су протерали из Подунавља припаднике Винча културе. Потом, у два века (XVI и XV столећу пре наше ере) долазе Микењани па Скити и Трачани. Око 1200.г. пре н.е. на Балкану су Сигини и Илири. Сармати продиру, у неколико таласа, од првог века пре н.е. до четвртог века нове ере мешајући се са домородим становништвом. У питању су племена Јазига, Анта, Алана и Роксолана. Након њих долазе Срби, Хуни, Авари и Бугари (око 600.г.) и, најпосле, Мађари. Мада, Срби долазе раније, номиновани као Илири и делови народа Сармата. Такође и са ранијим придошлицама, Сигинима, имају рођачке везе. Сви ови народи потичу из разних делова евроазијске степе, између источне Европе и централне Азије, те је томе узрок висока стопа СТР диверзитета пронађена у балканској хаплогрупи Р1а. Због тога није могуће, са сигурношћу, пронаћи етничко порекло сваког Р1а варијетета јер је, било који варијитет те хаплогрупе, повезан са неким од бројних племена из евроазијске степе, у једном одређеном историјском моменту. Поготово се то односи на Србе прво номиноване као Сурбе, Сурфе, Сорабе, Сармате, Споре (расејане) и, најпосле – Србе.

Регија Бористена у данашњој Русији захвата огроман простор на коме је легендарни скитски краљ Колаксај, заједно са својим синовима, организовао своју владавину. Од старине, позната су два Бористена, према Птолемејевој Географији. Херодот, отац историје, овај предео описује крајње негостољубивим, пустим, хладним и необично тешким за живот. Ово је територија где су се потомци древног скитског краља населили и широко распрострли у VII веку пре Христа, како пише Јорнанд, готски историчар. Њихов први долазак пада у годину 1514. пре наше ере, како бележи Херодот.

________________________________

Одреднице:

(1) – У молекулској еволуцији, хаплогрупа (од грч. απλούς, хаплоûс, „једнострук, сам, једноставан“) је група сличних хаплотипа који имају заједничко порекло на шта указују исти једнонуклеотидни полиморфизами (СНП) у оба хаплотипа. Пошто се хаплогрупе састоје од сличних хаплотипова, могуће је предвидети хаплогрупу из хаплотипа. СНП тест се користи за потврђивање хаплогрупе. Оне се означавају словима алфабета. Ознаке подгрупа имају додатне алфанумеричке комбинације, на пример Р1б1. Хаплогрупе Y-хромозома и митохондријске ДНК имају различите ознаке.
У људској генетици, најчешће се изучавају Y-хромозомске (Y-ДНК) хаплогрупе и митохондријске ДНК (мтДНА) хаплогрупе. Оне се могу користити за дефинисање генетичких популација. Y-ДНК се преноси искључиво са оца на сина, док се мтДНА преноси мајчином линијом, са мајке на потомке оба пола. Ни једна од њих није подложна рекомбинији, тако да се Y-ДНК и мтДНК мењају једино услед случајних мутација у свакој генерацији, без комбиновања родитељског генетичког материјала.

(2) – Филогенетска стабла данас се граде углавном на анализи сегмената гена појединих врста. При томе се израчунавају дужине појединих сегмената истог гена (или евентуално истих гена) одређене врсте и користе се сличности и разлике за изградњу стабла.

(3) – Култура терамаре (terremare) добила је назив по црној боји земље насипа њихових насеобина које су служиле за пољопривреду, док је вилановска култура донела обраду метала на Апенинско полуострву, као и кремирање мртвих и њихово чување у земљаним посудама (урнама)

(4) – Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардског универзитета.  У СССР је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Данас живи у Њутону, Масачусетс

(5) – Маркери су дефинисани сегменти ДНК са познатим генетским особинама

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

5 Коментара на Везе Руса и Срба у раној историји (1)