Zapadne ulizice – Brozove uzdanice

U borbama oko Staljingrada hrvatska „Vražja divizija“ dokazivala se u svojim nedelima i zverstvima dostojnim naziva koje je nosila. Krećući se ka Staljingradu put je Pojačanu 369. pešačku pukovniju vodio i kroz mnoge druge ruske gradove i sela. Ostajao je usput iza njih krvav trag, bio je to jasno ispisan rukopis hrvatskih legionara. Gde god bi ustaše prošle ostavljali su sliku koju ljudski um ne može ni da zamisli. Uporno su ponavljali sve one zločine koje su činili i u njihovoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U toj od Hitlera odobrenoj nacističkoj tvorevini mirno su pravili logore za decu, klali civile, komadali nejač, ubijali, silovali žene, pljačkali, palili …

Ne sme se zato nikako zanemariti ni ko ih je kroz ta zlodela vodio, ko im je davao komande. Svojim ličnim isticanjem u pokušajima okupacije i osvajanja jednog od bastiona pravih hrišćanskih vrednosti,  ruske države i naroda izdvajao se Marko Mesić. Bivši artiljerijski oficir Kraljevine Jugoslavije, jedan je od onih oficira Hrvata koji su u Nišu spremno dočekali okupaciju da bi se brže bolje presvukli u uniforme novih gospodara. Preobučen u novo ruho bio je spreman da sada na strani Vermahta ponosno služi nacističkom zlu.

Doduše prvi komadant ove ustaške legionarske pukovnije bio je pukovnik Ivan Mrkulj. On se „dugo i hrabro“ držao tog položaja dok situacija na terenu nije prerasla u nešto što nisu očekivali ni nacisti a ni njihove hrvatske sluge. Posle „uspešnog“ prolaska do Staljingrada u samoj bici za grad ih je dočekao pakao. Sovjeti su znali i jasno stavili do znanja da više nema „ni šagu nazad!“ (ni korak nazad !). Što je za neprijatelja koji je taman raširio krila značio neminovan kraj radovanju.

Zlodela su morala prestati, a nacisti sigurno ne bi stali sami. Ruski vojnici i narod krenuli su u konačnu i beskompromisnu borbu i odbranu slobode i Otadžbine. To je ujedno značilo da nacističke snage sa svojim slugama i legionarima više neće moći dalje. Sada su groblja iza neprijateljskih položaja počela da se popunjavaju sve više telima zlikovaca i njihovih saboraca.

Nova slika na ratištu izazvala je ne samo strah i nedisciplinu već i očaj. A samo još do juče su to bili „nepokolebljivi i hrabri“ hrvatski legionari. „Junak“ Ivan Mrkulj zato vešto saopštava a u to uspeva da ubedi i svoje predpostavljene nemačke oficire da se razboleo. Poslavši ga na lečenje izbor za novog komadanta pada na Ivana Pavičića. Bivši potpukovnik Jugoslovenske vojske nije ni shvatio šta ga je snašlo a „vruć krompir“ je već bio u njegovim rukama.

Stanje u jedinici postaje sve gore, a džakovi ordenja i medalja koje im njihov poglavnik Pavelić šalje i deli kapom i šakom ne nalaze svoje dobitnike. Iako na ovaj način pokušava svojim „povijesnim junacima“ da podigne moral, dok nagrade stignu na liniju fronta uglavnom već nema ko da ih primi. Ne samo da ne može da se okači na grudi onih kojima su priznanja namenjena već je teško pronaći i njihove humke, jer se svakodnevno groblje popunjava novim i novim hrvatskim legionarima.

Takva situacija „junaka“ Pavičića tera na bekstvo, ali su ga u tome osujetili Nemci i kao dezertera streljali. Novi komadant tada postaje Marko Mesić. Revnosno obavljajući sve što su nacisti stavljali ispred njega kao zadatak zavredio je mesto komadanta 369. legionarske pukovnije.(1)

Tako su oni koji su svojevremeno ulazeći u novu državu stvorenu na moštima i krvi Srba radosno poneli nove oznake. Brzo zaboravljajući popularnu kokardu koju su u skladu sa svojom verom i karakterom skinuli i zamenili sa novim oznakama koja su im se u tom momentu činila pobedničkim. Dok su nosili stilizovani grb zajedničke države na čojanoj podlozi sanjali su da ponesu i kokardu na srmi, oznaku viših oficira. Nadajući se valjda tada da tako i njihove izgubljene ponizne duše navikle da budu sluganske i poslušničke mogu naprasno da postanu deo nečeg zaista vrednog. Deo one vojske i naroda koje istorija beleži i pamti samo po herojstvu, rodoljublju, veri, istini, pravdoljubivosti i delima dostojnim divljenja.

Nije ih dugo držala ta želja, nadvladao ju je karakter hijene koji je neprekidno tinjao u njima i samo na trenutak bio suzbijen. Teško je bilo, odnosno za većinu potpuno nemoguće odreći se svog lešinarskog karaktera. Potajno su snili šahovnicu, obeležje koje ih je „krasilo“ i za vreme svih njihovih ranijih zločina. O njoj su slušali na tajnim ustaškim kružocima, u gradovima gde su službovali. Prikrivajući svoju antidržavnu delatnost nalazili su se i družili u sportskim Križarskim društvima.

Dočekali su tako svojih novih pet minuta, radosno strgnuvši jugoslovensku kokardu već u aprilu 1941. Nije im trebalo puno vremena da nataknu šahovnicu koju su spremno poneli u džepu polazeći u rat. Sad su mogli mirno noseći ustaške oznake da nastave ono što im je upisano u genetski kod – zverstva. Naravno u početku su još uvek nosili jugoslovenske uniforme koje im je Srbija obezbedila jer druge nisu imali. A koje bi i mogli da imaju? Možda neke stare austro-ugarske od svojih dida. Hrvatske svakako nisu mogli da imaju jer nikad nisu ni postojale. Tako su čim im se ukazala prilika prešli u svoju prirodnu sredinu, onu nacističku.

Pokazali su još jednom uzaludnost pokušaja da se kod njih nešto promeni na bolje, da u njima proradi nešto ljudsko. Nije vredelo ni uspelo ni to što su barabar sa srpskim pitomcima gazili vojnim poligonom uz zvuke „Marširala kralja Petra garda“. Nije im to pomoglo, nisu uspeli da shvate šta znači ponos. Nisu našli u sebi nikad onu pravu potrebnu ljubav za Otadžbinu i poklonjenu slobodu, koju iako ne zaslužuju srpski vojnik im je doneo.

Kralj Aleksandar ih je posebno „mazio i pazio“, nagrađujući ih i unapređujući. Naivno je verovao da i oni mogu biti deo temelja jugoslovenske vojske. U teškim poratnim vremenima i u vremenima teške svetske ekonomske krize koja je neminovno pogodila i Jugoslaviju uzdizao ih je nezasluženo do pijadestola. Vratili su onako kako samo i umeju, izdajom.

Prihvatajući odmah komandu okupatora deo njih biva izabran da pohađa intezivnu doobuku u austrijskom gradu Štokerauu. Tu su se nekako osećali potpuno prirodno i svoji. Valjda je to bila posledica toga što su im tu ranije bili i didovi. Doduše oni su tu svoje vreme provodili kao konjušari svojim gospodarima. Sada su u Austriju došli njihovi unuci da uče, ovog puta ne kako se timare konji već nemačke vojne komande. Vermahtu i Nemačkoj je bilo potrebno „živo meso“ na istočnom ratištu, a konje su mogli da timare i logoraši.

Prolazili su obuku o ustrojstvu nemačke vojske i načinu sadejstva. Spremani su za Istočni front, sada pod novim oznakama i u novim uniformama. Dobijene nemačke uniforme Vermahta „krasiće“ na levom rukavu hrvatska šahovnica. To im je bila valjda nagrada za zlodela a njihovim ispranim glavama i izgubljenim dušama dokaz da su u društvu „izabranih“. Našli su se tako među ostalim narodima takozvane „napredne i nove Evrope“! Stigli su tamo baš kao i danas u Evropsku uniju preko srpskih grobova ali bez Srba i Srbije. Pravoslavnoj srpskoj duši nikad i nije bilo mesto u tako „naprednom i odabranom“  društvu.

U tom evropskom konglameratu najveće ratne mašine posle Napoleonove Velike armade, nisu se nikako mogli ni uklopiti ni uterati Srbi. U toj ideji zla svakako nema mesta za pravoslavne duše. Ova nacistička armada je upravo kao nekad ona Napoleonova pompezno krenula u neizvesnost, nesvesna šta je čeka. Legionari „nove Evrope“ ili nisu čitali istoriju ili u nju nisu dovoljno verovali. Možda to i nije tako čudno kada vidimo da toj armadi pripadaju i oni koji su se odrekli kako svoje vere tako i svog porekla. Pa šta onda u odnosu na to predstavljaju nekakvi papiri sa istorijskim podacima.

„Dične“ hrvatske sokolove, pratiće kako novinari tako i filmska ekipa. Oni će vešto raditi „rijaliti“ tog vremena, šaljući redovne priloge za hrvatsko čitalaštvo u domovini. Po novinskim člancima i „slikopisnim zapisima“ mogao se steći lažni utisak njihove nepobedivosti. Bilo je vidljivo da dok ustaški legionari na nacističkim poligonima dobijaju vojnu obuku, dotle hrvatski izveštači uče školu propagande od svog ideologa Gebelsa. Danas se upravo ta propaganda koju je osmislio i širio dr. Paul Jozef Gebels smatra za pionirski primer masovnog širenja kontrolisanih informacija elektronskim medijima.

Zato ako vam se danas negde učini kako novine, knjige, filmovi, elektronski mediji se vešto usmeravaju, to nije novost. Ako primetite da ministarstva vrše cenzuru, usmeravanje i odobravanje informacija ili spinovanje istih, znajte da nisu oni nikakvi inovatori, već samo bledi i loši sledbenici naciste Gebelsa. Hrvatski novinari sa početka Drugog svetskog rata fotografijom i rečju pratili su svog ideologa i pisali priloge sa ratnog pohoda posebno naglašavajući „hrvatsko zrakoplovno jato“ podpukovnika Franje Džala.

          „…tako je 8. studenog  stigla slijedeća vijest iz Berlina:

            „Hrvatski zrakoplovci neobično su se brzo prilagodili svim preduvjetima zrakoplovnih poduhvata na Iztoku, te su uspješno sudjelovali u zračnim borbama. Osobito su uspješno sudjelovali u zračnim borbama. Osobito su uspješno sudjelovali pri obaranju deset sovjetskih zrakoplova 2. o. mj. u suradnji s njemačkim lovačkim zrakoplovima“.

        U daljoj će se borbi čitavo vrijeme izticati vijesti i izvještaji o ovom najmlađem oružju koje je hrvatskim dobrovoljcima kao prirođeno. Sasvim jasno, hrvatskim letačima su nedostajala ratna iskustva, koja su imali njihovi njemački drugovi. Međutim uz najslavnije zrakoplovce svijeta, hrvatski su se dobrovoljci brzo navikli na zračni rat, te ih sama narav borbe otežčana i teškim vremenskim nepogodama, koje je trebalo svladavati nadljudskim naporima, nije spriječila da uništavaju neprijatelje u zraku, kako su ga uništavali njihovi drugovi na zemlji. Kao što su se pješaci u borbama prsa u prsa s nožem u zubima i granatom u ruci izticali i poztizavali uspjehe, te svakoga uvjerili da nema ni jednog živog boljševika u području – kuda su Hrvati prošli, tako su zrakoplovci gospodarili neprijateljskim nebom, a ostaci zapaljenih i razmrskanih sovjetskih zrakoplova govorili su o susretu s hrvatskim junacima neba. Njihov borbeni duh mogao se je mjeriti s najboljim njemačkim pukovnijama. Tajna njihovih uspjeha je u riječi: naprijed! …“(2)

Ovo je samo primer kako su hrvatski časopisi „Nova Hrvatska“, „Hrvatski list“, „Spremnost“ i drugi izveštavali o svom viđenju toka rata. Ponosno ističući kako su išli samo „naprijed“ na neprijateljskoj zemlji i nebu. Ta neprijateljska zemlja i nebo bilo je do njihovog pohoda slobodno i Rusko, a tako će i ostati i pored njihovih fantazija. Legionarskom hrvatskom divizijom koju s ponosom opisuju ustaške i fašističke novine komandovao je kako smo već napomenuli Marko Mesić. Slučajnost ili ne on je stric poslednjeg predsednika predsedništva SFRJ. Predsednika poznatog po rečenici: „Ja sam svoj posao obavio, Jugoslavije više nema“, Stjepana Mesića. Za zapad danas popularnog EU–antifašiste. Mada nije to ništa čudno, pa i preci su mu brzo menjali uniforme kao i on odela.

Očito je da Hrvati vrlo revnosno obavljaju svoje prljave zadatke dobijene od zapadnih gazda. Tužno je kada vidimo da ih u tome sem hrvatskog naroda koji misli da je služenje gospodarima zla nešto herojski podržava i Evropa. Ne shvataju nažalost dubinu ponora u koji upadaju svakim svojim sledećim takvim činjenjem. Poneseni tim svojim „junačkim“ delima 1943. godine misleći da je poginuo u bitkama oko Staljingrada, a nedovodeći uopšte u pitanje šta će on tamo oni „posmrtno“ odlikuju Marka Mesića. Dodeljena su mu dva priznanja kako dolikuje „junaku“ , Hrvatski Vojnički orden železnog trolista i nemački Železni krst prvog reda.

Čudno ili ne ispostaviće se da njihov mnogohvaljeni junak nije poginuo, već se samo „hrabro“ predao i pao u sovjetsko zarobljeništvo. Naravno odmah spreman da promeni zastavu, oznake, uniformu, zakletvu  i nastavi da „junački“ služi drugom i pod drugom komandom. Valjda sad na odjednom prijateljskoj zemlji i nebu. Nastavljajući tako slavne hrvatske tekovine sluganstva i služenja.

Zato danas nije iznenađenje što NATO, Sjedinjene Američke Države i EU ponovo računaju na hrvatsku poniznost i revnost u ispunjavanju prljavih poslova. Znaju oni dobro kako su Hrvati služili crno-žutoj koaliciji Hazburškog dvora i Hitlerovoj fašističkoj Nemačkoj. Poznato im je da su oni idealni za one najprljavije zapadne ideje.

Upravo onako kako je nacistička nemačka naoružavala hrvatsku Pavelićevu vojsku to danas ponovo čine NATO i EU. Nekada su na odanost ustaša računali Musolini i Hitler dok su spremali udare na Istok. Danas to čine Vašington i Brisel kao neki nazovi novi stvaraoci „modernog i naprednog“ svetskog poretka. Hrvate su za tu ulogu preporučili ostavljeni viševekovni krvavi tragovi počinjeni nad civilima u kojima su se svakako isticali oni nad pravoslavnim Srbima i Rusima.

Nasuprot njima njihovim nedelima i tim „naprednim i modernim“ idejama novog svetskog poretka stajali su uvek pravoslavni Rusi i Srbi. Oni za koje je francuski istoričar Ernest Deni zapisao:

                     „Srbi imaju jednu dostojnu divljenja vrlinu, koja je uostalom sasvim česta kod Slovena, oni veruju u snagu razloga i prava, prema rečima Apostola oni se nadaju protivno svim nadama.“  

Pokazali su pravoslavni hrišćani kroz istoriju da možda neke ideje jesu protivne svim nadama ali ne i volji Božjoj. Onaj koji hrabro stoji i opstaje na pozicijama vere, pravde i istine uvek biva nagrađen za svoju istrajnost. To je ono što moraju da imaju na umu i oni koji su u ulogama srpskih i ruskih vođa. Narod to svakako nosi duboko u svojim genima zato je i istrajavao kroz vreme odolevajući i najtežim olujama. Zato jeste stradao ali i bio dostojno nagrađivan.

Upravo to naše pretke odvaja od ostalih. Zato su njihova junaštva i dela epska. To nisu nikakvi mitovi, to su činjenice. Da nije bilo tako odavno ne bi bili svoji, ne bi se mogli zvati narodom. Da je bilo drugačije odavno se ne bi zvali Rusima i Srbima već bi nam nadenuli neko drugo ime po oprobanom Vatikanskom receptu. 

_____________________________________

1. https://sr.wikipedia.org/wiki/Marko_Mesić_(vojnik)
2. „Hrvatski junaci na Iztoku“ – M. Zvonimirović (nakladna knjižara Velebit Zagreb 1942.)

Izvor: Analitički forum