Српски лет изнад кукавичијег гнезда

Сећате ли се сјајног филма „Лет изнад кукавичијег гнезда“ из 1975, времена када се Холивуд још увек, повремено, сретао са уметношћу и тек упознавао са глобализмом. Ја ћу га увек памтити по једној непоновљивој импресији. Готово два сата публика у препуној дворани биоскопа „Омладина“ у Приштини, смејела се апсурдним ситуацијама и сјајној глуми главних јунака који су себе заиста поистоветили са душевним болесницима. А онда, у последњих 15-так минута, прво је престао гласан смех, затим и осмеси, а онда су се, некако стидљиво, са разних страна, зачули и суздржани јецаји. Када су се светла упалила предамном се указало мноштво расплаканих лица младих и старих, мушких и женских, Срба и Шиптара. Гледао сам у све те људе који су искрено жалили судбину главних јунака и горким сузама спирали грех свог малопређашњег смеха. И чак и ја, петнаестогодишњи дечак, разумео сам да свако од њих заправо плаче за Собом. А тек на излазу, када ме је додирнуо хладан ветар, схватио сам да и мојим лицем путују топле сузе…

Сетио сам се тога, пластично као да је јуче било, гледајући оног уштогљеног несрећника, како нам са наоружаним специјалцима иза леђа чита резултате Вучићевог испитивања на полиграфу као да су делови светог писма. При томе, сасвим је ирелевантно да ли он, у својој много пута показаној недозрелости, схвата шта симболизују ти наоружани људи иза њега, или само ради шта му се каже!

Сетио сам се тога, јер чега би се другог човек сетио, него „Лета изнад кукавичијег гнезда“ гледајући Србију данас, после свих болесних иступа оне сподобе из Информера, хапшења Фајгеља и  Вучићевог повратка из Кине право на полиграф, уз „Данке Дојчланд“.

И сетио сам се тога, јер како другачије одговорити на питање да ли Србија улази у онај драмски тренутак када нема више смеха, већ остају само сузе СВИМА и за СВЕ! Када ће се сви наши Кристијани, Брендони и Змајеви од Шипова, све наше Маце, Рахеле и Душице слити у „Плач матере човекове“. (1)

Јер, колико јуче, у камеру Пинка избечени Драган Ј. Вучићевић, никад подгојенији, урлао је о државном удару, а многи су му се ругали, навлачили му на сликама лудачку кошуљу и цитирали психијатре. Баш на овом месту запитао сам се – а шта ако…? (2)

Одговор су наоружани људи иза министра полиције који даје изјаву о премијеровом самовољном излагању полиграфу (по први пут у светској историји!) и најављује да ће полиција убрзо све рашчистити, министар војске који најављује да ће војска штитити премијера и премијер у специјалном издању „Упитника“…

Верујемо ли још да је Вучићевић викао и шкргутао зубима зато што је луд или зато што је, следећи нечија упутства, спроводио манипулативну технику „Буђења емоција“. И верујемо ли, још увек, да за државни удар оптужује „једне“ зато што је сишао с ума, а не зато да прикрије „друге“, користећи тзв. технику „замене теза“, омиљену Гебелсову манипулативну методу?!

Да, да, државни удар је државни удар…

А лет изнад кукавичијег гнезда, изгледа, НАША судбина …

______________________________________

• – Позната песма српског песника Душана Васиљева
• – http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/glavni-tok/pink-zli-dusi-i-put-za-kinu/

Извор: Фонд Стратешке Културе