Srpski let iznad kukavičijeg gnezda

Sećate li se sjajnog filma „Let iznad kukavičijeg gnezda“ iz 1975, vremena kada se Holivud još uvek, povremeno, sretao sa umetnošću i tek upoznavao sa globalizmom. Ja ću ga uvek pamtiti po jednoj neponovljivoj impresiji. Gotovo dva sata publika u prepunoj dvorani bioskopa „Omladina“ u Prištini, smejela se apsurdnim situacijama i sjajnoj glumi glavnih junaka koji su sebe zaista poistovetili sa duševnim bolesnicima. A onda, u poslednjih 15-tak minuta, prvo je prestao glasan smeh, zatim i osmesi, a onda su se, nekako stidljivo, sa raznih strana, začuli i suzdržani jecaji. Kada su se svetla upalila predamnom se ukazalo mnoštvo rasplakanih lica mladih i starih, muških i ženskih, Srba i Šiptara. Gledao sam u sve te ljude koji su iskreno žalili sudbinu glavnih junaka i gorkim suzama spirali greh svog malopređašnjeg smeha. I čak i ja, petnaestogodišnji dečak, razumeo sam da svako od njih zapravo plače za Sobom. A tek na izlazu, kada me je dodirnuo hladan vetar, shvatio sam da i mojim licem putuju tople suze…

Setio sam se toga, plastično kao da je juče bilo, gledajući onog uštogljenog nesrećnika, kako nam sa naoružanim specijalcima iza leđa čita rezultate Vučićevog ispitivanja na poligrafu kao da su delovi svetog pisma. Pri tome, sasvim je irelevantno da li on, u svojoj mnogo puta pokazanoj nedozrelosti, shvata šta simbolizuju ti naoružani ljudi iza njega, ili samo radi šta mu se kaže!

Setio sam se toga, jer čega bi se drugog čovek setio, nego „Leta iznad kukavičijeg gnezda“ gledajući Srbiju danas, posle svih bolesnih istupa one spodobe iz Informera, hapšenja Fajgelja i  Vučićevog povratka iz Kine pravo na poligraf, uz „Danke Dojčland“.

I setio sam se toga, jer kako drugačije odgovoriti na pitanje da li Srbija ulazi u onaj dramski trenutak kada nema više smeha, već ostaju samo suze SVIMA i za SVE! Kada će se svi naši Kristijani, Brendoni i Zmajevi od Šipova, sve naše Mace, Rahele i Dušice sliti u „Plač matere čovekove“. (1)

Jer, koliko juče, u kameru Pinka izbečeni Dragan J. Vučićević, nikad podgojeniji, urlao je o državnom udaru, a mnogi su mu se rugali, navlačili mu na slikama ludačku košulju i citirali psihijatre. Baš na ovom mestu zapitao sam se – a šta ako…? (2)

Odgovor su naoružani ljudi iza ministra policije koji daje izjavu o premijerovom samovoljnom izlaganju poligrafu (po prvi put u svetskoj istoriji!) i najavljuje da će policija ubrzo sve raščistiti, ministar vojske koji najavljuje da će vojska štititi premijera i premijer u specijalnom izdanju „Upitnika“…

Verujemo li još da je Vučićević vikao i škrgutao zubima zato što je lud ili zato što je, sledeći nečija uputstva, sprovodio manipulativnu tehniku „Buđenja emocija“. I verujemo li, još uvek, da za državni udar optužuje „jedne“ zato što je sišao s uma, a ne zato da prikrije „druge“, koristeći tzv. tehniku „zamene teza“, omiljenu Gebelsovu manipulativnu metodu?!

Da, da, državni udar je državni udar…

A let iznad kukavičijeg gnezda, izgleda, NAŠA sudbina …

______________________________________

• – Poznata pesma srpskog pesnika Dušana Vasiljeva
• – http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/glavni-tok/pink-zli-dusi-i-put-za-kinu/

Izvor: Fond Strateške Kulture