Гашић у театру апсурда

„Не дам Гашића…“ претећи је узвикнуо премијер Вучић новинарима који су се усудили да помену питање одговорности министра одбране на  једној од  Конференција за штампу након пада војног хликоптера у коме је живот изгубило седам особа. И не само да га није дао, већ је познатом агресивношћу, коју примењује када нема аргументе, и дрском заменом теза од њега направио жртву некакве кампање коју воде аналитичари „који мрзе оне који су успели“  и који се током поплава, замислите, „нису прихватили ни једног весла“. (1)

А Гашић је веслао, истоваривао ћебад, дизао вреће… И све то бележиле су камере, које су држали људи. Сниматељи. Нико им није замерао што не држе весло. Нормално, радили су свој посао, извршавали своје радне задатке. У ванредним ситуацијама то је од круцијалне важности. Да свако ради свој посао. Само што посао министра одбране није да весла или држи лопату. Нити да се слика по киши у италијанским ципелама. Зато и данас не знамо шта се заправо догодило у Обреновцу, ко је крив за толике жртве, зашто је град толико дуго био херметички затворен? Али, знамо да је Гашић веслао…

… И превеслао Обреновац, надлетео хеликоптер, надживео све своје злоупотребе и глупости, јер премијеру одговарају такви као што је он. Братислав Гашић, Бата. Симбол Вучићеве Србије. Привредник, како му пише у биографији. Има факултет, али нико жив не зна у којој је години дипломирао. Пре или после Николића. Један од оснивача Српске напредне странке. Човек који је у приближавању НАТО-у потписао све оно што други нису хтели, без питања и размишљања. Без страха од савести, историје, или суда сопственог народа. Бескрајно понизан Вођи, бестидно надмен према онима испод. Али увек прост. Човек који није умео, нити данас то уме,  да срочи пар политички смислених реченица. Да упути политичку поруку.

Али, због нечега (погодите због чега), Вучићу толико битан да је разбио сваки покушај утврђивања персоналне одговорности за пад хеликоптера у коме је страдало седам невиних људи и читав правни систем своје земље извргао руглу изјавивши „Не дам Гашића!“, као и оно још чувеније „ако вам треба кривац, ево, ја сам крив“…

И ту је био крај сваке српске савремене политичке приче о одговорности. Јер, овај премијер може бити крив, али не може бити одговоран. Коме? Лево Селаковић и метла, десно Фактор плус и рејтинг. Горе Скупштина без опозиције, доле Кирби и западни пријатељи.

А онда се тај министар „који добро ради свој посао“, тај верник који верује да се Вучићевим чамцем на весла може сустићи европска јахта, насукао на медије. Сви знају да простота коју је изрекао новинарки Б-92 свакако није ни прва, ни највећа у његовој краткој министарској каријери. Наслушало се особље у министарству много маснијих и простачкијих речиница. Али, сада је све снимила камера утицајног медија. А медији креирају рејтинг. Посебно Вучићев! И тако је Гашић остао сам, као новина на киши.

Нестале су речи хвале, пресахнуле фразе подршке, а онај ко је Гашића слагао да ће му пренемагање и „искрено кајање“ на друштвеним мрежама помоћи да политички преживи слагао га је. Вучић више неће рећи „Не дам Гашића“, већ ће му очитати опело …

Збогом саборче и пријатељу! Због оснивачу странке, збогом ђутљиви НАТО-потписивачу! Збогом министре који добро радиш свој посао, мада ни не разумеш шта то заправо значи! Ко те је терао да се играш медијским ватрама? Зато, нестани, да бих ја остао!“

Но, шта када тај Гашић нестане?! Остају питања. Да ли је требало чекати да камера нешто сними да би мирис јефтиноће који Гашић шири око себе, упркос скупим оделима и покислим италијанским ципелама, био скрајнут са српске политичке сцене. Да ли би ове реакције било да је испред Гашића клечала жена кја није новинар?

И оно најважније од свих питања, а шта после Гашића са оваквим Вучићем? И није ли тај Гашић, такав какав је, заправо само лице Вучићевог театра апсурда у коме ништа није тамо где би требало да буде. Министри поготово!

Извор: Фонд Стратешке Културе