„Ako“ preživiš Dačića bićeš Čovek, sine moj …

Evo, ušli smo u šestu nedelju postojanja CEOPOM-Istine, a nikako da u nedeljnim osvrtima napišem nešto o Miškoviću i njegovom tamnovanju čija dužina uveliko prevazilazi ono što mu se zvanično stavlja na teret. Kažem zvanično, jer njegovo petljanje sa putarstvom je bilo na nivou puštanja neozbiljnog sina da se bavi ozbiljnim poslom i to onim čije konce povlači Mrkonjić, i više je nego sigurno da bi se moglo pronaći mnogo težih i zakulisnijih radnji koje je tokom stvaranja svog golemog carstva stari Mišković napravio. Ali, to niko ne spominje, a ne puštaju ga iz apsane.

Divna tema priznaćete, posebno kad se naslućuje ono iza. A već se dobrano naslućuje! No, kada god se mašim tastature i krenem prema Miškoviću, dogodi se nešto što mi se učini značajnije i po nas, Srbe, opasnije u datom trenutku.

Ovoga puta bio je to zakasneli Dačićev poriv da piše autorske članke uglednim medijima, a da onda sopstvene reči promoviše i dojašnjava po gledanim televizijama. Može mu se, šta ćete?! 

Nakon onog članka u NIN-u gde je predstavio svoje real-političko gledanje na Istoriju srpskog naroda i države, koje se, gle li čuda, podudara sa onim što nam već godinama serviraju iz NVO sektora i specijalizovanih globalističkih centara za manipulacije svešću pokorenih naroda, Dačić se ovaj put oglasio u vikend broju dnevnog lista „Danas“, koji je uz „Politiku“ ostao jedina prava novina u Srbiji.

Oglasio se patetičnim, polu-lirskim tonom, navodno inspirisanim čuvenom Kiplingovom pesmom „Ako“, ali sa izuzetno opasnom, otvoreno pretećom, porukom ogromnoj većini Srbije koja više ne želi u tamnicu poznatu po imenu Evropska Unija, posebno ne kada zbog toga mora da se odrekne dela svoje teritorije i čak stanovništva.

Inače, sama ideja obraćanja biračkom telu putem autorskih tekstova nije ništa novo i koristili su je povremeno mnogi političari koji su istovremeno bili i pisci, ali kao deo organizovane kampanje u orbitu ju je izbacio Vladimir Putin u svojoj poslednjoj furioznoj predsedničkoj kampanji, obrađujući u svojim autorskim tekstovima najvažnije teme ruske stvarnosti.

Naravno, Dačić nije Putin, ali je sigurno da su Dačićevi zapadni nalogodavci pažljivo izučili efekte Putinovih autorskih tekstova i da će ih uvrstiti u svoje instrumente psihološkog delovanja na mase. A evo, već dve decenije, nema zapadu boljeg poligona za isprobavanje svih vidova klasičnog, medicinskog, hemijskog i psihološkog oružja od Srba i Srbije.  Tako se Dačić, koji kao real-političar mora biti otvoren za nove ideje, nakon što je relativno uspešno odradio čipovanje ličnih karata, briselsku manipulaciju, prikrivanje HAARPA i druge misije, sada dohvatio pisanja.

Nakon što se u  NIN-u obračunao sa avetima srpske Istorije i objasnio nam da je i naš Ustav prevara jer prisvaja ono što odavno nije naše  (Kosovo i Metohiju), Dačić je rešio da nam u „Danasu“ da ono što je naše (Evropu i njene uzvišene vrednosti).

Počeo je nostalgično, vraćanjem iz Beča, gde je u avionu ne gubeći vreme „po ko zna koji put“ čitao  Kiplingovu pesmu „Ako“, iz koje je naveo par citata kako bi dobio na verodostojnosti.

I onda je, naglo, kako menja i svoje izjave i političke stavove,  krenuo na decu. Kipling je „Ako“ posvetio sinu, otkriva nam, pa bi on, svestan da svojoj deci neće ostaviti pesme, mogao da im  ostavi Evropu. Eto, baš tako kaže!

Pa se opet vraća na Kiplinga i sistem vrednosti koji on otkriva i to na samo njemu znan način povezuje sa evropskim vrednostima, čime pokazuje da niti razume Kiplinga, niti Evropu, već da ispunjava plaćenički zadatak.

Pre svega, malo je nezgodno kad čovek u njegovim godinama „otkriva“ Kiplinga, mada je davno rečeno da nikad nije kasno.  „Ako“ se obično čita dok ste mlađi, dok tražite put, pa ili vam se ureže i naučite ga skoro napamet, ili ga zaboravite. Ako vam se „urezao“ više ga ne čitate nego ga se ponekad prisećate i recitujete ga u Sebi da se osetite kao Čovek!  Istina, može i na putovanju!

Ali, ako vam tada, dok ste mladi, promakne onda mu se obično više ne vraćate.  No, hajde da mu poverujemo da je on prvi čovek koji uvek iznova čita „Ako“ a da ga ne zapamti. Možda je to i istina. Opterećen je, napet, nije mu lako.  Teška je muka spojiti Kosovsku Mitrovicu i Brisel, Vučića i Dinkića, Mišu Bananu i Kiplinga.

No, zaista mi nije jasno, kojim  je mentalnim operacijama povezao stihove ove izuzetno duhovne pesme sa evropskim vrednostima?!? 

Imam prava da to pitam, jer spadam u one koji „Ako“ znaju napamet od četvrtog gimnazije, a danas u računaru imam devet srpskih i dva hrvatska prevoda ove pesme. Takođe, nisu mi strane ni evropske vrednosti. Mislim, one izvorne, prave, pre nego su ih deformisali globalistički gospodari.  Dakle, voleo bih da je nabrojao bar tri evropske „vrednosti“ na koje mu je ukazala Kiplingova pesma, ali on to, naravno, nije učinio. On je nabrojao sledeće –  „Evropa je rad. Evropa je sistem. Evropa su pravila, institucije, poredak, pravo, pravda, zakoni…“

Eto, na šta njega inspiriše „Ako“. Jadni Kipling, jadna Evropa, jadni mi. Ili je možda Kiplinga pomešao s Kafkom, sve je kod njega moguće.

Na stranu pitanje šta je on, koji je više od pola svog života proveo u vlasti, uradio da bar nešto od onog što je naveo stvori i bez Evrope i kako smo to mi, kao narod, živeli sve ove vekove bez tih osnovnih postulata svakog organizovanog društva od plemenske zajednice do danas?!

Ali, hajde da i to prihvatimo, i pretpostavimo da „Ako“ u njegovom duhovnom biću izaziva baš ono što je napisao i da on zna šta znači to što je napisao. Sve je moguće, umetnost je to. Neka mu bude.

Ali, onda dolazimo do suštine ove providne lirske „uznesenosti“ našeg premijera. „To uvođenje Evrope u svaku poru srpskog društva, u svaki njegov organ, svaku kost i u svaku misao, najveći je i najvažniji politički projekat ove vlade“ napisa nam Dačić inspirisan duhovnom pesmom.

Kako ovo protumačiti nego kao otvorenu pretnju i najavu diktature režima za „uterivanje Evrope“ svima koji misle da to danas nije pravi put, put prosperiteta, već uvođenje naroda i države u opasnu avanturu. Jer, nije Evropa samo red i zakon, ima tu još koje čega.

Na koje muke će biti stavljen srpski seljak kad bude hteo da kao seme koristi sopstveni kukuruz, ili ne prihvati da mora tržiti specijalnu dozvolu da zakolje prase za slavu ili Božić?!

U koji će nam organ uterati obavezu „gej-parade“ u našim gradovima, a u koje kosti obavezu da im govorimo „gej“ a ne „peder“, što gospodu vređa?!

Kojom silom će mi u misao ubaciti da mi je Rusija večni neprijatelj, a Nemačka vekovni prijatelj, ili da Kosovo nije srpska zemlja?!

Pisana izjava da je „uterivanje Evrope“ najvažniji politički projekat ove Vlade (!!) strahotna je pretnja režima sopstvenom narodu i najava totalnog napada na sve što ima predznak nacionalnog u ovoj zemlji.

Da ovo pisanije premijera nije neodmerenost iz njegovog uobičajenog arsenala, već stvarno određenje srpske vrhuške potvrdio nam je i Tomislav Nikolić u Trebinju rekavši da će svako ko stane pred evropsku lokomotivu biti pregažen, a već znamo da je Aleksandar Vučić prihvatio famoznu tačku 6. zahteva nemačkog parlamenta o potrebi menjanja svesti srpskog naroda.

I ma kako izjave srpskih vlastodržaca koje najavljuju njihov dalji politički angažman bile strahotne, običnom čoveku još jezivije deluje sablasno ćutanje Srpske Crkve, SANU i drugih nacionalnih institucija, na ovakvu retoriku vlasti.

Hoćemo li se zaista Sebe odreći, sada kada je Dačić „spoznao“ Kiplinga?!  I šta da ja poručim mom sinu, dok nam on uteruje Evropu u svaki organ i u svaku kost …?

Ah, znam!

„Ako“ preživiš Dačića, bićeš Čovek, sine moj … !!

Izvor: CEOPOM - Istina