Bombardovanje nekad i sad – od Srbije do Sirije

Sirija je, ipak, bombardovana, iako je Zapad upozoren od Rusije da to nije mudra odluka. Reklo bi se, čak i u inat. Prethodno je Tramp, tviterom, poručio Rusima da se spreme, jer će u Siriju stići mnogo “pametnih” raketa. I stigle su. No, pre njih, kako je i red, stigao je već uhodani medijski scenario o “strašnom dikatoru” koji ubija svoje civile hemijskim oružjem i kome se mora stati na put. Već viđeno u Jugoslaviji, Iraku, Libiji … Ali, sa novinom direktnog uplitanja Rusije, koje je američki predsednik ovako formulisao: „Asadov nedavni napad, i današnji odgovor, direktan su rezultat neispunjenog obećanja Rusije. Rusija mora da odluči da li će nastaviti tim mračnim putem, ili će se pridružiti civilizovanim nacijama kao snaga stabilnosti i mira…”(1)

Ovo guranje Rusije u necivilizovanost i tamnu stranu istorije već je uobičajena šema zapadnih mainstrim medija i ima višenamensku funkciju koja nije tema ovog teksta ,a oni koji bombarduju su, kao što i mi u Srbiji odlično znamo, snage “stabilnosti i mira”. Valjda zato što su im bombe “pametne”. I pomalo uranijumske.

A Trampove tvit-rakete zaista su bile veoma “pametne”. I brze. Čitava priča trajala je 60-tak minuta, a od 103 lansirana projektila sirijska PVO je, sredstvima nabavljenim još u vreme SSSR-a, oborila 71, nije pogođen nijedan gađani vojni cilj, a broj žrtava je iznosio čak tri ranjena.(2) Efektno, nema šta.

Naravno, to nije smetalo Donaldu Trampu da, dok se dim sa nekoliko pogođenih lokacija, nebitnih ni za vojni, ni za civilni potencijal Sirije, nije ni razišao, proglasi veličanstven vojni uspeh, zahvali se saveznicima i objavi kraj intervencije. Razlika između ove Trampove predstave i onih Vučićevih melodrama o Kosovu je taman tolika kolika je i razlika između filma snimljenog u Holivudu i onog koji se snima u studiju na Košutnjaku – u budžetu koji se troši na spoljne efekte kako bi se pokrio loš scenario i traljava gluma, i u nivou propagande. Suština izrečenog besmisla potpuno je ista.

No, davno uspostavljeni mehanizmi deluju. Moćna zapadna medijska mašinerija je nakon Trampove pobedničke objave  u prvi plan stavila činjenicu odsustva ruske vojne reakcije na američke “tomahavke”, naravno zanemarujući racionalne razloge a ističući imaginarne pojmove poput “neispunjena obećanja”, “iznevereno prijateljstvo”, “prazna pretnja” itd. I tako se bacanje bombi na Siriju prevelo u medijski napad na Rusiju, odnosno Putina, a dobar deo te kampanje ide preko društvenih mreža. Svedoci smo toga i na srpskom jezičkom području, gde se odjednom pojavilo previše “zabrinutih” i “razočaranih” u ispoljenu rusku “nemoć” u Siriji.

Ali, ako će im biti lakše, ovom analizom pokazaćemo da je Rusija u Siriji ispoljila veliku moć na svim nivoima – diplomatskom, političkom i vojnom, odnosno da je izvesno kako je, gledano dugoročno, Putin zabeležio još jedan pobednički poen na Bliskom istoku. Kao i svi veliki stratezi učinio je to na takav način da nije ponizio poraženog, koji ipak odlično zna kome duguje to što ima priliku da se za svoje unutar-političke potrebe umesto pohlepnim prostitutkama bavi junačenjem i busanjem u prsa. No, mnogo je bitnije da sve što se dešavalo prethodnih dana pokazuje nepovratno pomeranje stvarnog odnosa snaga u geopolitici savremenog sveta ka multipolarnosti.

Kao prvi argument tome u prilog navešćemo činjenicu da je bombardovanje Srbije (SR Jugoslavije), uz približno istovetnu medijsku pripremu u vidu satanizacije, vršila koalicija od 19. zemalja predvođenih Amerikom, dok je za poslednji napad na Siriju Amerika imala samo dva saveznika, Britaniju i Francusku. Ako pri tome uzmemo u obzir da je Britanija i dalje glava unipolarne globalističke hidre i da se i ova akcija zapravo osmislila u njenim službama i institutima kao nastavak velike antiruske operacije započete slučajem „Skripalj“, pa je njeno partnerstvo sa SAD prirodno, ostaje da je praktično samo Francuska  stala na njihovu stranu u kršenju međunarodnog prava. Ali, i to treba uzeti uslovno, budući da je Makron odluku doneo sam (što mu dozvoljava francuski Ustav), a poznato je da je on zapravo prokurator savremenog globalizma nad francuskim narodom.

Bez obzira na retoriku podrške niko se više nije pridružio nelegalnim udarima u Siriji, što jasno pokazuje koliko se svet  od Srbije do Sirije promenio. Ta promena nije nastala kao moralno sazrevanje evro-atlantista i njihovih političkih pudlica, već je posledica svesti o jačanju Rusije kao političke, vojne i ekonomske sile koja ima svoje interese i van svojih granica.

Druga stvar koju primećujemo je retorika napadača, koja ovoga puta ne da nije potencirala intervenciju do smene “diktatorskog režima”, kako je to činila u Srbiji, Iraku, Libiji, pa i samoj Siriji do pre nešto više od godinu dana, već je izričito stavila do znanja da se radi o ograničenoj akciji koja nema za cilj promenu vlasti. Da li bi tako bilo da Rusije nema u Siriji? 

Naravno, tu je i vreme delovanja “saveznika”, od otprilike jedan sat, koje samo po sebi isključuje ozbiljnost samog koncepta operacije, lišava je svake ambicioznosti i svodi na predstavu “spašavanja obraza” velike sile na zalasku. Nečim se mora “opravdati” dovlačenje nosača aviona i prateće svite u region. 

Svakako je zanimljivo da NATO, kao organizacija, nije bio deo dejstava u Siriji, za razliku od prethodnih intervencija ovog tipa (Srbija, Irak, Libija…). I to Vam neće biti teško da pogodite zašto?

Zato, oni koji postavljaju pitanje ruskog nereagovanja na lansiranje zapadnih raketa, prethodno se moraju zapitati zašto ni jedna od tih raketa nije povredila prostor koji u Siriji kontrolišu savremeni sistemi ruske vojske, iako ih je Tramp u svojoj tviter-diplomatiji najavio. Prosto, Rusija ničim nije bila ugrožena i mogla je džentlmenski odigrati svoj deo igre koji je podrazumevao da se zapravo ništa bitno neće desiti.

Gledano vojno, Zapad bi moralo da zabrine obaranje 70 odsto njegovih “pametnih” projektila sirijskim  PVO kupljenim još od SSSR-a (“kub”, “neva” i SA-5 tamon”) , bez obzira što se može pretpostaviti da su oni na neki način osavremenjeni u odnosu na vreme nabavke, kao i da u ostvarenom rocentu nije bez udela i ruska instruktaža. No, i prilikom bombardovanja Srbije procenat obaranja zapadnih projektila ruskim sistemima “neva” bio je respektibilan sve dok je Srbija imala rakete na zalihama. Kako bi zapadni projektili prošli u okršaju sa savremenim ruskim protiv-vazdušnim sistemima izgleda da niko nije bio voljan da ispituje u praksi. Ni Zapad, ni Rusija, pa čak ni Asad budući da Sirija raspolaže znatno savremenijim ruskim sistemima od onih koje je sada upotrebila za odbranu (poseduje „Buk 1“ i „Pancir“).

Kad pominjemo vojsku mora se naglasiti da su neposredno nakon ispaljivanja projektila na Siriju Asadove snage  umarširale u Gutu nakon što su ekstremisti napustili grad Dumu, oko koga je sve i počelo. Toliko o Trampovom vojnom “uspehu”.

UMESTO ZAKLJUČKA

Svrha ovog teksta nije dubinska analiza uzroka i posledica napada na Siriju, gde bismo neosporno došli do toga da je primarni cilj ove intervencije bio u funkciji daljeg satanizovanja Rusije, već prevashodno ukazivanje na činjenicu da je samo postojanje Putinove Rusije kao savremene geopolitičke sile i njeno prisustvo u Siriji sprečilo Zapad da svoje interese u tom regionu ostvari vojnim putem, kako je to činio u slučaju Srbije, Iraka, Libije i drugih svetskih žarišta.

Čak i vojno ćutanje Rusije u Siriji pokazalo je da svet u kome je Zapad tako nešto mogao više ne postoji. Zato čekanje Rusije na nekoj geopolitičkoj krivini, pogodnoj za zasedu i dalje ostaje primarni cilj anglo-saksonske politike. Njihova nevolja je jedino u tome što Putin gazi samo pravo…!

Izvor: Analitički forum