Да не заборавимо 24. март…

„Србе можемо спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити!“
Џејми Шеј – портпарол НАТО-а

На данашњи дан пре 21 годину НАТО алијанса започела је злочиначко бомбардовање СРЈ, чији је суштински циљ био окупација ових простора у оквиру успостављања Новог светског поретка. Нису успели. Време је показало да су, бахати и осиони какви јесу, овим чином у геостратешком игеополитичком смислу изгубили много више него што су добили.  Пре свега изгубили су Русију, коју су под Борисом Јељцином држали чврсто у својим канџама, а ничим изазвано бомбардовање амбасаде Републике Кине у Београду заувек их је удаљило од било каквих добрих односа са овом земљом и довело до стратешког савезништва Кина-Русија које данас ломи кичму њиховог концепта униполарног света. Чињеница да Србију нису сломили за 7 дана како су најавили, већ да су са Слободаном Милошевићем после 78. дана беспомучног бомбардовања, не само војних већ и цивиљних циљева, морали да потпишу мир била је јасан војни пораз њихове агресивне политике, а цинизам који су користили коментаришући злочине над цивилним објектима и становништвом претворио се у њихову срамоту коју време никада неће опрати.

Но, за нас, овај дан је много више од њихове срамоте и морамо га заувек памтити. Овај дан је доказ да смо мали а ВЕЛИКИ, да смо убијани а ЖИВИ, да смо смртни али ВЕЧНИ…

И зато, увек морамо почети од циничних речи порпарола злочина Џеми Шеја са почетка текста.

Да ли смо заиста људи без снаге за своја сећања, како они мисле? Јесмо ли заиста згажена маса без достојанства и морала, како они верују? Да ли смо, уистину, народ без поноса, неспособан, лењ и зао, како нас је још колико јуче наша садашња власт приказивала њима, али и нама самима?

Ако јесмо, како смо онда успели да опстанемо упркос свим најездама моћних освајача, како смо ипак преживели све познате и непознате планове затирања нашег народа и вере? Како смо, тог давног Видовдана, откључали капије Царства небеског и како смо још увек ту, на земљи коју тако пожудно желе наши, увек исти, непријатељи?

Ако нисмо, зашто нам се све ово дешава? Зашто допуштамо најгорима међу нама да нас, увек изнова, гурају у живо блато и одвајају од Бога на небу и браће на земљи? Како то да још увек туђим причама верујемо више него својој крви…?

И зашто? … ЗАШТО?

Узалуд се труде да нам промене свест, да нам избришу сећање, да нас ресетују. Залуд им Тависток методологија и квислиншке власти, џаба им сви наши Бебе Поповићи и њихови Алистери Кембели. Џаба им Јелена Милић, коју се годинама труде да улепшају. Узалуд. Живи мала Милица Ракић. И не могу је опет убити режимски сатрапи, измештајући њен споменик док табла Аћиф-ефендије још увек прети из срца Старе Србије. Узалуд им труд. Само себи и свом породу навлаче презир људи и проклетство Бога. Милица живи јер је умрла да би ЖИВЕЛА! Као симбол и опомена. И не могу је избрисати јер она није сећање, већ примални бол једног народа.

А сећање је нешто друго. Део у свести који чува оно што ОНИ покушавају да сакрију. На пример изјаву Медлин Олбрајт – Намерно смо дигли праг захтева у Рамбујеу како Милошевић не би могао да их прихвати. А то „дизање прага“ било је управо оно што су Вучићеви пиони Братислав Гашић и Ивица Дачић потписали јануара 2015. у Бриселу прихватајући ИПАП (предавање територије и државе НАТО-у на услугу).

Наше сећање живи и на:

– Прву офанзивну операцију НАТО-а као војске Новог светског поретка, која дејствује без одлуке Савета Безбедности ОУН, кршећи основне принципе међународног права.
– Прву употребу немачке оружане силе за интервенцију ван својих граница након другог светског рата, чиме је практично избрисано последње ограничење које је Немачкој наметала капитулација из 1945. године.
– 19. здружених земаља које су кренуле у десетодневни интервенционистички излет на војску без оружја и морала, а задржали се 78 дана, бесно бомбардујући бројне цивилне циљеве како би у народу сломиле прокључали бунт против силе и неправде.
– превремени одлазак истрошеног Бориса Јељцина и долазак Владимира Путина који је прекинуо погубан загрљај са евро-атлантизмом и отпочео препород Русије.

А ваља запамтити и следеће:

Коначна политичка одлука за напад на тадашњу СР Југославију донета је на састанку Билдерберг групе за 1998. годину, које се одржало од 14 до 17. маја, у шкотском градићу Ершир (хотел Турнбери). Том састанку, као гости, присуствовали су, са бивших југословенских простора, словеначки банкар Марк Вољч и косовски публициста Ветон Сурои, син дипломате нестале СФРЈ. (Билделберг сесији за 2019. присуствовала је и српски премијер Ана Брнабић)

Такође у својству гостију (чија имена не остају у архивама) том Билдербергу 2018. присуствовали су и бивши председник Бугарске Петар Стојанов, и бивши Министар иностраних послова Румуније Мугура Исареску. Обе ове земље, током бомбардовања 1999. године, дале су пуну логистику НАТО-у, а заузврат, исте те године, добиле статус кандидата за чланство у ЕУ, иако ни издалека нису задовољавале неопходне стандарде. И данас су, европски, грађани петог реда. Време је показало да је овим чином започела политизација ЕУ на уштрб њених темељних принципа, која је за 20 година довела до потпуног урушавања ове организације, која изласком Британије не постоји више ни на папиру.

План и циљеви напада на СРЈ били су дефинисани током септембра 1998. године, што показује да је ова опција била у игри и раније (приликом бомбардовања српских положаја у Босни), а сем ваздушних удара предвиђали су и варијанту копнене агресије.

Непосредни повод за напад био је тзв. “Случај Рачак” за који се касније доказало да је класично подметање налик ономе које је Хитлер учинио пре напада на Пољску, а хашки трибунал га је избацио као тачку оптужнице против Слободана Милошевића и припадника српских војних и безбедносних снага, који су у Хагу одговарали.

Али, никада нико није покренуо поступак против оних који су исценирали ову причу (Вилијам Вокер, ОЕБС и Хелена Ранте) и тиме починили тежак злочин против мира! Хелена Ранте је касније признала да је свој „Извештај“ писала под притиском Вилијама Вокера и министарства спољних послова своје земље (Финске).

Иако коначних званичних података нема, сматра се да је током бомбардовања погинуло преко 2.500 грађана СР Југославије, од чега су њих преко половине били цивили, а више од 12.000 људи је рањено. Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.

Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

На територију Србије лансирано је 1.300 крстарећих пројектила и бачено 37.000, женевском конвенцијом забрањених, касетних бомби на 219 локација и површини већој од 23000 км, а за гађање цивилних циљева коришћена је и муниција са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система. (1)

Званична материјална штета није утврђена, а процене од 30 милијарди долара које највише фигурирају на Западу дала је Група Г-17 (коју је тада водили Лабус и Динкић) без образложења методологије коју је користила, док су државна тела која су се тиме бавила оперисала податком од око 100 милијарди, са јасно датом методологијом. Званично утврђивање нанете ратне штете прекинуто је након рушења Слободана Милошевића и успостављања квислиншке власти.

Током трајања бомбардовања званично су покушане две копнене инвазије из правца Албаније. Прва, на Велики Петак, 9. априла 1999 године, позната као Битка на Кошарама, и друга, “Операција Стрела” отпочета 26. маја са намером да се део територије Космета заузме пре почетка разговора о миру. Ова друга трајала је до званичног окончања агресије 10. Јуна 2000-те, али као и прва доживела је неуспех, па је Србија у преговоре ушла као земља очуваног суверенитета и територијалног интегритета, што је и омогућило усвајање Резолуције 1244. у облику који јој тај суверенитет и гарантује.

Нажалост, квислиншке српске власти потпуно занемарују Резолуцију 1244. у разговорима око коначног статуса Косова, иако она нуди правни оквир за очување Космета у саставу Србије, а такође званично не помињу покушај копнене агресије НАТО-а на СРЈ. Отуда се истина о тим догађајима споро пробија кроз српски таблоидни муљ, углавном кроз сведочење непосредних актера на локалним и нережимским медијима.

Али, зато смо доживели да је један од првих потеза Александра Вучића након избијања у први политички план,  било именовање за свог специјалног саветника Тонија Блера, главног идеолога бомбардовања Србије и човека чији је кабинет водио најпрљавији медијски рат против српског народа. Његове речи: „Рат против Срба није више само војни сукоб! То је битка између добра и зла, између цивилзације и варварства“ – остаће пример ничим изазване геноцидне мржње према једном народу.

Његово  шеткање по Београду и размењивање топлих осмеха са Вучићем, а кафе-пауза са Зораном Михајловић, будило је у нормалном човеку дубоки презир и гађење према садашњим српским властодржцима.

Истине ради треба рећи да је сарадња с њим званично прекинута, но да се његов утицај у званичној српској политици и даље осећа, посебно у односу према питању Косова и Албанији где је и даље саветник њеног премијера Едија Раме.  

Данас, овај 24. Март дочекујемо у ванредном стању, баш као и онај 1999-те. И непријатељ је, показаће време, суштински исти. Само што сада нисмо мета само ми, мали, пркосни, народ на раскршћу путева светске моћи, већ Човек као планетарно биће. А чудном иронијом судбине земља са које је било највише налета на Србију данас је најстрадалнија земља у Европи, док су наше комшије који су током бомбардовања НАТО авионима над Србијом, у својим информативним емисијама, желели добру видљивост и лепо време, доживеле страхотан земљотрес.

И зато, увек када дође тај тужни, али велики историјски дан, 24. Март, треба се подсетити. На Нас и на Њих. На зле жртве и добре убице. На „Милосрдног анђела“ и малу Милицу која би данас имала 24 године. На хероје Кошара и Братислава Гашића, на насмешеног Тонија Блера у Београду и смушеног Вучића у Бриселу.

Да, данас је 24. март. Да не заборавимо …

Римејк текста из 2016. године

---

Извор: ЦЕОПОМ Истина