Аутор: Драган Милашиновић

Дачић и Осман-ага за сто долара

Насловна / Осврт уредника / Дачић и Осман-ага за сто долара

Категорија: Осврт уредника / Објављено: 13/10/2017, 16:31

Да ми је само знати који се процеси одвијају у Дачићевој глави када се, попут пијаног кума на шаторским свадбама, дочепа микрофона и почне својим фалширањем да малтретира остале госте? Који ли га демони тада поседну, који комплекси из њега пусте глас? И има ли некога да му, најзад, каже да дипломатија подразумева одређени кодекс понашања, који се негује и поштује и који подразумева да оно што сте радили на рођендану свога сина или као приватно лице у кафани, не можете радити на свечаној дипломатској вечери?! Да не зна да пева. Да дипломатски пријеми нису балканске крчме где се долази да би се пило, јело, певало и лумповало, већ места где се заокружују започети разговори, потврђују постигнути договори или превазишле неке разлике ако постоје…

Наравно, говорим о Дачићевом певању „Осман-аге“ на турском језику Реџепу Таипу Ердогану у београдском Дому гарде. Тај последњи случај његовог дипломатског простаклука, који је започео певањем „Миљцке“ у Бриселу, приликом добијања „Датума“ и траје већ годинама, заиста је превршио меру. Може ли тај човек уопште да схвати какву слику шаље о српској држави, дипломатији и култури његово отимање за микрофон у свакој прилици и неприлици? Разуме ли његова корумпирана лобања шта значи то што му је Мустафа Јусуфспахић, том приликом, заденуо сто евра као част, а он их узео?

Не разуме! Да разуме не би новинарима дао следеће објашњење свог понашања:

“Колико сам разумео сви у сали су били одушевљени. И данас је то главна вест у Турској. А шта је требало, да га убијем као Мурата? Само они нек добацују са балкона, а ако се некоме не свиђам, нека ме смене”(1) – рекао је Дачић за „Телеграф“.

Из ове реченице јасно је да Дачић има озбиљан психички проблем да своје понашање усклади са функцијом коју врши и ограничењима која она намеће. Он себе спушта на ниво забављача у сали и сматра да је његово понашање оправдано зато што су присутни били “одушевљени”. Ни на памет му не пада да “они” можда нису били одушевљени због његовог зевања у микрофон, већ због симболике коју оно носи – српски великаш пева турском “Султану”(2) усред Београда. То није гостопримство, то је удвориштво и дипломатска брука.

Наравно да Ердогана није требало убијати као Мурата, Дачићу, па чак ни симболички. Нити то неко очекује од Бранковића који је потписао Бриселски споразум и чију ће издају поколења памтити. Такође, сви знамо да ово није 1389. Али, тим пре, то подразумева цивилизовано и достојанствено понашање какво приличи сваком шефу дипломатије на свету.

Између оног „као Мурата“ и фалшариња „на увце“, уз обигравање око стола, постоји огроман маневарски простор. Ако то, Дачићу, не видиш (музици се увек обраћам са „ти“, а они мени са „господине“), онда треба да то место, кога си се дочепао уценама и спремношћу на издајство, напустиш сам, а не да некога чикаш да те смењује.

Величање турских ага, на турском језику, некоме ко и не крије амбиције да обнавља османлијско царство није добра порука првог човека српске дипломатије и увредљива је за српски народ. Симболично примање бакшиша у доларима за такав чин, све је то на куб.

Ако је неко, ко је водио рачуна о протоколу овог дипломатског скупа, проценио да Ердогану ваља певати народњаке требало је позвати Шекија Турковића, Есада Плавог или Ванесу Шокчић, па да се „туркује“ до ујутру, а не да шеф српске дипломатије обиграва око столова и Турака са виљушкама и ножевима у рукама. Ако Ивица Дачић који се често хвали својим политичким искуством, то не разуме, онда шта разуме?

Још већа је трагедија његово поимање “бакшиша” који му је дао Муфтија Јусуфспахић. О томе Дачић каже:

“Добио сам 100 долара. То је шала, али добро дође!”(3)

То није шала, то је симболика, Дачићу, министре спољних послова! Страшна! И тек да знаш, на било ком виђенијем муслиманском весељу (свадби или сунету) певачима, рецимо Шерифу Коњевићу, чак и тотални анонимуси не “лепе” испод 500 евра. А ова муфтијина сића, пред једним Ердоганом, баш је понижавајућа за „певача“. Ово је, бре, Дачићу, био дипломатски пријем, аман! За аман!

А што се тиче смене, не брини. Нико те неће сменити док год у микрофон певаш туђе песме.