Dan sećanja, Plan Z-4 i zli mit Srebrenice

Posle dve decenije gledanja u zemlju, izvinjavanja svima i za sve, saosećanja za tuđa ali ne i samilosti za svoja stradanja, nacionalni pomen žrtvama zločinačke hrvatske akcije “Oluja”, (prvi od peto-oktobarskog puča 2000. godine) i ustanovljavanje 5. avgusta za nacionalni Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u ratovima 90-tih, naišli su na opšte odobravanje u srpskom nacionalnom korpusu, bez previše kritičkih osvrta na stvarne Vučićeve namere i motive da se u tako nešto upusti. Ali, iskustvo dosadašnje Vučićeve vladavine, zasnovane na odsustvu bilo kakvih moralnih skurpula i spremnosti na manipulacije svih vrsta ljudima i događajima, uči nas da upravo te njegove namere i motive moramo procenjivati sa najvećom pažnjom i opreznošću kako bi sagledali moguće posledice njegovih činjenja i nečinjenja. Zbog toga, smatram da ne bi bilo zgoreg i pomenute događaje pogledati sa izvesne vremenske distance.

Prvo što možemo primetiti jeste da ni ideja manifestacije u Sremskoj Rači, ni zajednički nastup Vučića sa Dodikom, ni istovremeni Dan žalosti u Srbiji i Srpskoj, kao ni sve što uz to ide, nisu izazvali negativne reakcije vodećih zapadnih ambasada koje pretenduju da se pitaju u Srbiji (pre svega SAD, Britanije i Nemačke), kao ni Brisela. Budući da je Srbija dobijala žestoke diplomatske “ćuške” i za demonstriranje mnogo nižeg stepena nacionalne svesti, ovo može značiti samo jedno – da je Zapad Vučiću odobrio, ako ne i osmislio projekat Dana sećanja, zarad nekih viših interesa koje ima na umu.

Vučićeva moćna medijska mašinerija i njeni dežurni “analitičari” , pokušavaju da nas ubede kako Zapad, naravno zahvaljujući Vučiću, napokon počinje da menja svoju balkansku politiku u našu korist. Navodno su tome doprinela događanja oko Srebrenice i novo bujanje hrvatskog nacionalizma. Vučić ih je, navodno, svojom trpeljvošću sve nadmudrio, a posebno je pravi pogodak bio Izetbegovićevo šepurenje po Beogradu uz šah, osmehe i muziku na uvce. Svašta! No, ne treba se obazirati na ove rijaliti teorije, još manje na njihove jeftine tvorce koji za male pare prave veliku štetu.

Pre će biti da Vučićevo dizanje glasa u Sremskoj Rači i spremnost Zapada da to isprati sa filozovskim mirom, znači da nas u skorašnjim pregovorima o Kosmetu očekuju novi, drastični, ustupci šiptarskoj paradržavi, odnosno da je Vučić već pristao da šiptarima omogući telefonski broj i preda Gazivode. Za uzvrat će nam pokazati šarenu-lažu od tzv. “Zajednice srpskih opština” sa otprilike 10% ingerencija od onih koje nam je Vulin najavljivao dok je po Vučićevom nalogu, a protivzakonito, gasio srpske državne institucije po Severu Kosova.

Druga stvar, sada već evidentna, je namera Vučića da teritoriju Srbije praktično „ustupi“ Evropi za smeštaj izbeglica. Njegovo nedavno prenemaganje pred kamerama kada im je poželeo dobrodošlicu i najavio izgradnju prihvatnog centra, nastavak je njegovog opasnog političkog avanturizma koji će ovu zemlju izuzetno skupo koštati u vremenu koje dolazi. Mnogo je manje opasno za srpski narod „ustupati“ teritoriju za smeštaj nuklearnog otpada, nego za prihvat ovog sumnjivog talasa migranata. Ali, kome još nije jasno da je Vučić čovek opasnih namera, njemu svakako nema pomoći ni sa migrantima, ni bez njih.

Svestan političke istrošenosti svog pulena, i činjenice da njegove laži sve kraće traju, Zapad Vučiću jednostavno ubrizgava dozu nacionalnog adrenalina kako bi do kraja iscedio njegovu spremnost da učini svaki ustupak za još koji dan vlasti. To, pored Kosova i trajnog prihvatanja par stotina hiljada migranata, znači da možemo očekivati i blic-krig prodaju Telekoma, dalju rasprodaju životnih resursa, GMO hranu, potpuni otklon od Rusije i druga nepočinstva. A i Dodik bi bilo mudro da pričuva leđa.

Kada smo kod Dodika koga, zbog principijelnosti i čvrstine stavova, mnogi Srbi smatraju jedinim pravim nacionalnim liderom s obe strane Drine, uočljivo je kako je čitav koncept manifestacije i njenog medijskog praćenja bio postavljen tako da u svakom trenutku pokaže Vučićevo prvenstvo u srpskom nacionalnom korpusu. Pred događaje koji predstoje to je važna poruka našem nesvesnom.

Valja obratiti pažnju i na Vučićev govor u Sremskoj Rači. Bez obzira na uobičajenu dozu patetike koja stvara privid nekakve nacionalne odgovornosti, Vučićeve reči ukazuju da na zločinačke posledice “Oluje” njegova Srbija gleda kao na svršenu stvar. On ističe: „Danas Srbija konačno ima snage da kaže šta je bila Oluja – najveća etnička promena sastava stanovništa posle Drugog svetskog rata…“ ali i dodaje “…sa Hrvatskom imamo mir, čuvaćemo ga i želeti najbolje odnose u budućnosti … nadam se da ćemo uskoro biti i dobri prijatelji u zajedničkoj EU kući”. (1)

Između snage da se kaže i nade u prijateljstvo pod okriljem EU, Vučić ne pominje da se zločin mora kazniti, da prognani imaju pravo da se vrate na svoja ognjišta ili budu obeštećeni, da hrvatska država i danas krši ljudska i građanska prava kako prognanih Srba, tako i onih koji su ostali (otimanje zemlje i nekretnina, podizanje lažnih optužnica, ukidanje ćiriličnog pisma i sl.).

I kreščendo njegovog govora “Dobrodošli naši Srbi, naši Krajišnici, braćo, sestre, dobrodošli svojoj kući. Stigli ste u vašu Srbiju u vašu kuću i našu večnu Srbiju” (2) ukazuje da Vučić etničko čišćenje u “Oluji” prihvata kao konačnu stvar i da, iako govori o zločinu, ne spori legalitet te akcije. Zagledan u besmislenu viziju “evropske budućnosti” gde ćemo se svi voleti u istoj kući, Vučić zaboravlja da Srbi Krajišnici nisu svoja ognjišta nikom oteli, da ih je Carevina naselila kao borce protiv otomanske imperije i da su tapije na svoja imanja vekovima otplaćivali krvlju. Oni nisu ni četnici, ni agresori, već ljudi koji su živeli svoj na svome i niko nema pravo da njihov progon posmatra kao svršen čin. Posebno ne Aleksandar Vučić. I zbog onog što je bio, i zbog onog što je danas.

Dakle, ako malo zagrebemo ispod površine sagledaćemo da Vučićeve poruke nemaju onu nacionalnu dimenziju koja im se pridaje, kao i da ne znače nikakvu promenu politike bezslovnog srljanja u raspadajuću EU. Uprkos tome, predstavnicima druge Srbije, kao udarnoj pesnici evro-atlantizma, nije se dopalo Vučićevo koketiranje sa nacionalnim pa su, po omiljenoj formuli proglašavanja žrtve za zločinca, udarili po krajiškim Srbima, kao krivcima za sopsteni pogrom, zbog navodnog neprihvatanja plana “Z-4”. No, kako je to već ofucana priča, dodali su tome i neumitnu Srebrenicu. Ovo povezivanje Srebrenice i “Oluje” dvadeset godina posle, inspiraciju pronalazi u pisanju Pitera Galbrajta, američkog ambasadora u Hrvatskoj za vreme “Oluje”, čoveka koji je za tadašnje stradanje Srba odgovoran isto koliko i Tuđman, ako ne i više. On je, u nedavnom autorskom tekstu za hrvatsku štampu (3), kao jedan od aktera dešavanja od pre 20 godina, pored ostalog, plasirao i tezu da Amerika možda ne bi dala dozvolu za “Oluju” da se nije dogodio zločin u Srebrenici. Tekst je inače prepun nedoslednosti i otvorenog cinizma prema krajiškim Srbima, ali to nije smetalo drugosrbijancima da tu tezu elaboriraju i krivicu za “Oluju” sa krajiških prošire i na bosanske Srbe.

Otuda MI, koji smo na drugoj strani istorije i sudbine, imamo obavezu da argumentima ukažemo na neodrživost i zlonamernost ovakvih teza, kako zarad istine i istorije, tako i zarad nevino prolivene krvi, krajiške braće i sestara.

LAŽNI PLAN Z-4 I ZLI MIT SREBRENICE

Plan “Z-4” naziv je predloga mirovnog sporazuma sačinjenog radi okončanja rata u Hrvatskoj, koji je predviđao reintegraciju Republike Srpske Krajine u Tuđmanovu državu uz davanje auronomije većini srpskih oblasti koje su je sačinjavale (dakle, RSK ne bi bila jedinstvena autonomna oblast!). Plan je sačinila grupa “Zagreb – 4” (otuda naziv plana), poznata i kao mini-kontakt grupa, koju su sačinjavale SAD, Rusija, i Nemačka i Francuska, kao predstavnice EU. (Rusiju je u to vreme Zapad uključivao u svoje projektena Balkanu budući da je rusku diplomatiju vodio Andrej Kozirjev, neskriveni zapadni igrač, čovek koji je gotovo bez ustezanja trgovao najvitalnijim ruskim interesima).

Plan je predat krajiškim Srbima u januaru 1995. godine, nakon što ga je, prethodno, Franjo Tuđman prihvatio kao osnovu za pregovore! Ipak, do pregovora nikada nije došlo kako zbog podeljenosti krajiških Srba oko suštine predloga (Martić-Babić) tako i zbog akcije “Oluja” koja je otpočela 04. avgusta iste godine.

Od samog početka bilo je prilično jasno da plan “Z-4” nije pravljen da bi zaista doneo mir, već da bi Hrvatskoj kupio vreme za neophodnu vojnu konsolidaciju. Tokom septembra 1994. godine Hrvatska vlada je uz odobrenje Stejt deparmenta , potpisala ugovor, pod imenom „Demokratski tranzicioni program“, s američkom vojno-konsultantskom kompanijom MPRI (MPRI – Military Professional Resources Incorporated). Prema ovom sporazumu, službenici ove firme, koje je predvodio penzionisani američki general Karl Vuono, su intenzivno radili na obuci hrvatske vojske i oficira u vojnom učilištu „Petar Zrinjski“ u zapadnom delu Zagreba, kao i u drugim garnizonima. (4) Takođe su pojačane pošiljke naoružanja u Hrvatsku. Dakle, jasno je da Tuđmanu, krajem 1994 i početkom 1995. godine mir nije bio ni u primislima. U tom smislu ponovo valja podvući da je on Plan “Z-4” prihvatio samo kao osnivu za pregovore i ništa više. Najobičnija je laž evro-atlantističkih plaćenika u Srbiji da je Hrvatska prihvatila ovaj plan. Ona je samo dala neobavezujuću saglasnost da o njemu razgovara, dok se užurbano pripremala za svoju “vojno-redarstvenu” operaciju. Uostalom, zna se da se operacije poput “Oluje” pripremaju mesecima unapred.

Drugi cilj plana “Z-4” bio je da unese dodatni raskol u podeljeno srpsko vođstvo u trenutku kada je Zapad u svojim kandžama već imao korumpiranog Milana Babića. I u tome su, nažalost, uspeli. Iz toga proizilazi i treći manipulativni cilj, a to je upravo prebacivanje krivice za neuspeh plana na srpsku stranu, što su ostvarili lako, punom kontrolom medijskog prostora, i insajderima u srpskim redovima. Setite se samo koliko je Vuk Drašković, u narodu tada još neotkriven kao evro-atlantski agent, lobirao za “Z-4”.

Dakle, Plan “Z-4” nikada i nije bio stvarna mirovna inicijativa, već političko-obaveštajna operacija sa ciljem davanja političke logistike “Oluji”, čije su pripreme bile u punom jeku kada je plan dat Srbima na uvid.

Izvesno je da bilo šta što bi Srbi uradili ne bi promenilo sled događaja i zločinački nalet “Oluje”. To je posebno jasno sa vremenske distance od dvadeset godina koju sada imamo. Metodologija zloupotrebe međunarodnih institucija i jednostranog tumačenja potpisanih dokumenata, iza kojih stoji gola sila, u međuvremenu je potpuno demaskirana i razotkrivena. Zapad i njegovi puleni jednostavno se drže onoga što su potpisali samo dok im to odgovara. Primera ima bezbroj. Pogledajte odnos prema Rezoluciji 1244, prema dejtonskoj Bosni, setite se manipulacije Rezolucijom prilikom bombardovanja Libije, protokola nakon koga je u Kijevu izvršen puč itd.

Ne, nema krivice krajiških Srba što su postali žrtve zverskog progona i etničkog čišćenja, baš kao što je nije bilo ni u Jasenovcu.

Što se tiče povezivanja Srebrenice i “Oluje” ono samo na prvi pogled deluje lukavo i mudro. Ustvari, pokazuje svu potrošenost i bezidejnost evro-atlantizma u uslovima multipolarnosti. Srebrenica pa Srebrenica! Zapadni mit o zlim Srbima, koga godine i istina već nagrizaju. Zato je, pomenuta teza Pitera Galbrajta da je Amerika praktično odobrila “Oluju” kako bi sprečila pad “Bihaća” i mogućnost da se ponovi “srebrenički scenario” zvučala prilično otrcano kada ju je sa kninske tvrđave iznosila Kolinda Grabar Kitarović. A sveža je priča.

Naravno, lako ih je demantovati. Oboje. Dovoljno je potsetiti ih da su pripreme za “Oluju” otpočele mnogo pre Srebrnice. Ali, zašto bi to činili? Mnogo je zanimljivije pitati ih – gde ste sa tom pričom bili 20 godina?!

____________________________________________
U p u t n i c e :

(1) – http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=192740
(2) – Isto
(3) – http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/tsinichna-priznan-a-pitera-galbrajta/
(4) https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9E%D0%BB%D1%83%D1%98%D0%B0

Izvor: CEOPOM-Istina