Danas je Vidovdan

Vino pije Brankoviću Vuče,
vino pije, gorke suze lije,
teške su ga muke pritisnule:
Evo ima tri godine dana
kako prođe bitka na Kosovu,
prezire ga i staro i mlado,
prezire ga i muško i žensko;
niko njemu Boga ne naziva
niko s’ njime neće piti vino,
ne vole ga ni Srbi, ni Turci.

Al’ to nije ni pola nevolje,
još ga veće muke pritisnule:
kad god sklopi oči izdajničke
vidi mrtve konje i junake
što padoše na polju Kosovu,
Bogom braću još koliko juče
s’ kojom ne bi kada je trebalo
branit svoju zemlju od dušmana.

Vidi silna Boška Jugovića
kako nosi krstaša barjaka,
na alatu, u čistome zlatu,
kako vodi carevu konjicu
i razgoni Turke na buljuke,
nagoni ih u vodu Sitnicu!
Vidi složnu braću Jugoviće,
udaraju na turske mačeve,
dokle god je srce u jednoga
tu brat brata izdati ne šćede!
Vidi krvcu konju do koljena,
u njoj leži Banović Strahinja,
oko njega obilaze Turci!
Vidi diku, vojvodu Miloša
kako zgubi turskog car-Murata
i navali na paše njegove,
na Turaka dvanaest ‘iljada!
Vidi mlogu izginulu vojsku,
kraj šatora kralja čestitoga;
mloga srpska koplja izlomljena
braneć’ glavu svoga gospodara,

gospodara, slavnog car Lazara!
Vidi Vuče silnu srpsku vojsku,
sve junake znane i neznane
i svi viču da se zemlja trese:

“Gde si sada, Brankoviću Vuče?
Gde si sada, kad malakšu ruke;
zalud sablje i zalud junaštvo,
kad se pusta snaga umorila,
sekuć poljem ovolike Turke!
Gde si sada, Brankoviću Vuče
s nam’ si bio kad se zaklinjalo,
s nam’ si bio kad se večeralo,
s nam’ si bio kad se vino pije,
sad, kad treba, tebe nigde nije,
gde si Vuče da te Bog ubije!?
Gde si sada, ostalo ti pusto,
sa svojijeh dvanaest hiljada,
odmorenog, ljutog oklopnika,
kad se proli krvca do koljena,
kad se trese zemlja pod konjima,
kad ti Bogom braća izgiboše,
izgiboše od pusta umora!?”

Vino pije Brankoviću Vuče,
vino pije, gorke suze lije,
teške su ga muke pritisnule!
A kad više izdržat ne mogo
podiže se Brankoviću Vuče,
pa on pođe Samodreži crkvi,
pred Oltarom Boga da zamoli,
da mu uzme dušu izdajničku
ili da mu oprosti izdaju.
Kad je stigo ispred svete crkve
setio se srpskog patrijara
i dvanaest veliki vladika
koji srpsku pričestiše vojsku.
Setio se krsta čestitoga,
svete vode i svetog bosiljka,
setio se vina i tamjana
i svojijeh ljutih oklopnika,
setio se sebe izdajnika
na alatu u teškom oklopu.
Zaplaka se Brankoviću Vuče,
roni suze niz gospodsko lice,
pa dolazi Samodreži crkvi,
na kolena pade pred Oltarom.

Al’ da vidiš čuda neviđena:
Zatrese se crkva Samodreža!
Zapali se plamen na Oltaru!
Zamirisa tamjan i bosiljak!
Iz zidova začuše se glasi,
teški glasi Boga gospodina:
“Bež’ otale Brankoviću Vuče!
Zar si ovde pred moj Oltar došo
da se moliš za svoju izdaju;
za izdaju braće i sestara,
za izdaju vere i naroda,
za izdaju krsta čestitoga,
za izdaju i sebe samoga.
Bež’ otale, crni izdajniče!
Proklet bio i ko te rodio!
Prokleto ti pleme i koljeno!
Tebi bedo, oproštaja nema!”

Preplaši se Brankoviću Vuče,
krv se njemu ledi u žilama,
te on skoči na noge umorne,
poče bežat niz polje Kosovo!
Ali tada zamrači se nebo,
započeše kiša i oluja,
zatutnja mu zemlja pod nogama,
udariše munje iz oblaka!
Zaplaka se Brankoviću Vuče,
zaplaka se, pade na kolena;
tad sa neba začuše se glasi,
teški glasi cara čestitoga:
“Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne došo na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo:
rujno vino ni šenica bela!
Rđom kapo dok mu je kolena!”

Stihovi iz Poeme Dragana Milašinovića „Crveni Božuri“