Demantovanje Patrijarha

Aleksandar Vučić govori da je «dijalog» potreban. Međutim, on je potreban samo njemu. Zato što je upravo on, kršeći Rezoluciju № 1244 i sopstveni Ustav, potpisao takozvani Briselski sporazum

Anja Filimonova, intervju za EADaily

Vučićev predlog za “unutrašnji dijalog” dobija sve veći broj “pristalica”. I polako dobija formu precizno razrađenog manipulativnog plana. Već se može nazreti mehanizam plasiranja željenih ideja. I obračuna sa neistomišljenicima.

Ispočetka, glasno su ga podržali samo Šiptari – Hašim Tači, Azem Vlasi, Bedžet Pacoli i sva ostala svita. Naravno i njegov prijatelj Edi Rama, koji je njegov “autorski tekst” preneo na svoju fejsbuk stranicu i proglasio ga za “priču dana”. Dopala im se ideja. Ali, zašto bi se Šiptarima dopadao srpsko-srpski “dijalog” o Kosovu, ako već ne znaju da će ishod biti u njihovu korist? Uz Šiptare Vučićev predlog podržali su i glasnogovornici njegove stranke, ali to mu dođe isto. Ljudi tipa Drecuna, Đurića, Martinovića, Maje Gojković i ostalih, biće, ako bude trebalo, i veći Šiptari od Šiptara. Sve je to već viđeno. Oglasili su se i  Rasim Ljajić, Tibor Varadi, Čedomir Jovanović… A klimnula je i Jelena Milić. 

I svi pozdravljaju ideju o „unutrašnjem dijalogu“, i svi slave Vučićevu „mudrost“ i „državničku hrabrost“. Ali i svi o srpskom Kosovu govore u prošlom licu. Divno saglasje kome melodijsku liniju daje Pink, a basove Hepi TV i Informer.

A onda, desila se jedna čudna stvar. Jako čudna. U jeku tih oda Vođinoj besmislenoj ideji, začuo se i jedan drugačiji ton. Patrijarh srpski, gospodin Irinej, najblaže što je mogao,  upozorio je vlasti da ne bi smeli pokloniti Kosovo. 

„Apelujemo na naše državnike da ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje KiM, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, ono što se pokloni nekome, to je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti“ –  izjavio je on.(1)

Mediji su, nemajući kud, preneli ovu vest. Čak i oni prljavi Vučićevi tabloidi. U vreme Miloševića, kome se spočitavala medijska diktatura, to bi se smatralo normalnim, ali danas …

… Svaki verujući Srbin, svaki iskreni patriota, obradovao se ovoj izjavi, mada je očekivano više oštrine za nameravanu izdaju. Ali, ma kako delovale stidljivo, gotovo snishodljivo, ipak su reči Patrijarha budile neku nadu, da će se bar Crkva, u tom „dijalogu“, svojim autoritetom i Kosovskim zavetom suprotstaviti nameri režima da nas učini saučesnikom svoje besramne izdaje.Jer drugu ulogu taj „dijalog“ i nema.

U suštini Patrijarh je izrekao ono što misli svaki Srbin koji ne zavisi od Vučićeve bezumne politike ili stranih donacija. Nije tu bilo ničeg ultimativnog, ničeg osuđujućeg ili zahtevnog prema režimu. Ali, čak i taj blagi apel vlastima da se urazume očigledno je zasmetao tiraniji planiranog jednoumlja.

I zato je usledilo demantovanje Patrijarha!! Po već viđenoj formuli navodno, iz patrijarhovog “Kabineta”  stiglo nam je sledeće saopštenje:

“Zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve povodom javnog poziva predsednika Aleksandra Vučića na unutrašnji dijalog o budućnosti Kosova i Metohije odrediće Sveti arhijerejski sinod. Sinod je jedino merodavno telo koje taj stav može doneti, ali tek kada u sedište SPC bude stigao zvanični poziv za učesće u dijalogu. Tek tada bi se o tome izjašnjavale vladike i utvrdio zvanični stav Srpske pravoslavne crkve.” – rečeno je iz tog “Kabineta”.(2) 

Ovakva reakcija „Kabineta“ nezamisliva je čak i za iole organizovaniju političku partiju. Zamislite šta bi se desilo da Vučića demantuje njegov kabinet ili glavni odbor SNS-a. Da neko od njih napiše kako, recimo za iniciranje “unutrašnjeg dijaloga”, nije nadležan on već telo iznad. Ili da se neko iz Ljajićeve partije izjasni na njegovu juče iznetu viziju Vučićevog predloga. To je nezamislivo čak ni za Vulinove “socijaliste”.

Ali, Patrijarhu se desilo. I to ne prvi put. Ta priča o “Kabinetu” već je poznata iz Patrijarhove posete Rusiji, 2013. godine. I tada se povodom jedne izjave Patrijarha oglasio “Kabinet”.  A taj “kabinet” je, zna se, Irinej Bački, crkveni Beba Popović (ako grešim greh na moju dušu), koji je na žalost i sramotu Crkve, potpuno uzurpirao funkciju Njenog portparola. I samovoljno, često se i lažno predstavljajući (kao i u ovom slučaju) koriguje sve što nije na papističkoj ili briselskoj liniji. Jednostavno odrađuje svoju ulogu koju mu je ne Papa, već Papinstvo davno namenilo. Njegov papski prsten, ekumenistička i proevropska opredeljenja poznata su još iz vremena kada je Vučić po zidovima lepio table sa natpisom “Ulica generala Ratka Mladića”. A to je davno bilo.

No, ovde je suština, šta se zapravo dešava unutar SPC? Odakle bilo kome pravo da reaguje na lični apel srpskog Patrijarha? On nigde nije ni rekao da iznosi stav Crkve. Da se ovako nešto desilo unutar neke političke stranke bilo bi jasno da je neka frakcija pokušala puč i da će se to završiti u najmanju ruku cepanjem stranke.

Ali, šta sa Crkvom?! I šta sa Kosovskim zavetom?

Šira verzija teksta objavljenog na Fondu Strateške Kulture 31.07.2017.

_____________________________________

1. www.blic.rs/vesti/politika/patrijarh-irinej-ono-sto-se-pokloni-zauvek-je-izgubljeno-zato-ne-smemo-pokloniti/wlwpsk7
2. www.nspm.rs/hronika/kabinet-patrijarha-irinineja-zvanican-stav-spc-o-dijalogu-o-kim-utvrdice-sinod-kad-dobije-poziv.html

Izvor: Fond Strateške Kulture