Храбро, генерале!

“Све ово је лаж, хашки суд је Комисија НАТО

која покушава да криминализује српски народ који се штитио од агресије”.

Ратко Младић, Хаг 22.11.2017. године (1)

Изнурен дугогодишњим скривањем, болешћу, неадекватним медицинским третманом, убрзаним и неправедним суђењем, ограничавањем права на слободну и адекватну одбрану, седамдесетпетогодишња сенка генерала Војске Републике Српске, хероја отаџбинског рата Ратка Младића, осуђена је данас у Хашком трибуналу да пар преосталих година живота проведе у неком од казамата новог светског поретка.

Данас су о њему говорили и писали многи, добро или лоше, емотивно или цинично, али мало ко искрено и истинито. У свету и времену у коме су страни окупатори и њихови домаћи прокуратори довели Србију, Истина више није важна. Ни потребна. Јер, свако има своју.

Тако је човек који је, не тако давно, називе новосадских и београдских улица прекривао налепницама на којима је писало “Булевар ратка Младића”, данас председник Србије, поручио следеће:

„Данас није дан ни за радост, ни за тугу, већ да видимо какву будућност желимо. Мој позив грађанима Србије је да данас почнемо да гледамо у будућност, да размишљамо где и како ће нам живети деца, како и на који начин чувати мир и стабилност у региону”(2).

То нам каже он, у то време један од ватренијих српских националиста у региону, који је само 11 дана након злочина у Братунцу, а потом и Сребрници, 20.09.1995. са скупштинске говорнице загрмео: „Па ви бомбардујте, убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана, па да видимо сме ли међународна заједница или било ко други да удари на српске положаје, може ли се тако понашати са српским народом?!“(3), не питајући се колико је његова тадашња реторика, а ни садашња политика пренемагања у Сребрници и прихватања очигледне освете као геноцида  допринела израцињу овакве пресуде. Нити колико је његово ономадње клањање тзв.“Мајкама Сребренице” које за сваку своју сузу наплате дневницу, криво за још једну фарсу Хашког  трубунала.

Данас јесте дан за тугу, Домановићев Вођо! Не за твоју, већ за нашу, српску, тугу. И нема данас Србина који има вере, поштења и части, а да није тужан. Баш због будућности. И због те наше деце на коју се бездушно позиваш ТИ који им крадеш детињство психички и физички уништавајући њихове родитеље глађу, најнижим надницама у Европи, стресом, правним неправдама и партијским хаосом који сејеш свуда око себе. Јер, баш због те деце, није свеједно да ли ћемо у будућност ући као народ злочинаца осуђених на близу 20 векова хашких казни, или као народ хероја који је само у једном веку три пута преживео погром од једних истих непријатеља, које ти називаш “пријатељима”. 

А ти, господине Вучићу, најбоље знаш зашто ниси тужан, и какав си, данас док старца од 75 година стражари насилно изводе из суднице, желећи да покажу да легенда никада није ни постојала. Постојала је. И донела је српском народу преко Дрине победу и слободу. 

И запамти – народ без туђих фабрика које му нудиш као будућност може преживети, народ без својих легенди никада! 

А онај други, политички син Алије Изетбеговића, који је многим Србима, рачунајући и генерала Младића, потписао испоруку за Хаг, одакле се њих много вратило у ковчезима, свемоћни председник “Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом” који је, у улози хашког прокуратора за Србију, антисрпски деловао и чињењем и нечињењм, Расим Љајић, данас нам је поручио како је једино важно да не буде етничких нетрпељивости.  „Морамо учинити све да спречимо нови талас етничких нетрпељивости”(4), рекао нам је, очигледно и он загледан у будућност. Вучићеву. Јер у тој будућности има места и за њега. Али, ми памтимо и прошлост и његов потпис на испоруци полицијског генерала Сретена Лукића који је трибуналу испоручен директно из болничког кревета, па испоруку Стојана Жупљанина на основу телефонских консултација владе, потпуно неинтересовање за људска права хашких притвореника све до 2010. године и много тога још.

Ни Љајић није био тужан. А и зашто би?! За њега је генерал Младић, пре свега, био главни противник његовог политичког оца Алије Изетбеговића чије се платформе никада није званично одрекао. И зато је, готово злурадо, приметио како је пресуда Младићу очекивана будући да су на доживотне казне пред Хашким трибуналом већ осуђени Вујадин Поповић, Љубиша Беара и Здравко Толимир, у чијим се предметима Младић спомиње као део удруженог злочиначког подухвата.(5) А није нам, рецимо, никада рекао да је за потребе тих пресуда једнократно преиначена дефиниција “геноцида”, тако да је не признаје највећи светски центар за питања злочина геноцида “Симон Визентал”, нити је због тога иницирао било какву примедбу оцима трибунала.

Морамо се запитати да ли је Љајић своју мисију председника “Националног савета за сарадњу са МТБЈ” обављао на прави начин и у чијем интересу,  односно какав би однос Хага према Младићу и горе именованима био да је на месту Љајића седела проф.др Смиља Аврамов, или проф.др Коста Чавошки, рецимо?

И зато је пресуда генералу Младићу и начин на који нам је сервирају још једна мрља на лицу српске политичке “елите” саткане од себичности, паразитизма, лажи, одсуства националне визије и грамзивости која једе сопствену историју, сопствене хероје и будућност свих нас.

И зато храбро, генерале. Данас су о теби говорили многи, али углавном нико достојан твоје борбе и мученичке жртве. Чак ни они који су те најгласније славили. Говорили су о теби углавном из неког рачуна, можда и из неке врсте разумевања, али нико из срца. Јер, они срце и немају, само интерес. Они су реал-политичари. Ни Милорад Додик, који се јуче одрекао српског Косова а данас те славио као хероја, ни онај енглески агент Палма који је патриотизам дефинисао као “нешто што се не може сипати у тракторе”, ни издајник Вучић који белом марамицом брише сузе пред “Мајкама Сребренице” – да се боље виде, а онда бежи по обронцима од оних истих пред којима је плакао.

„Ја сам увек био обичан српски православни војник, који је морао да живи у немирна времена и који је, заједно са својим народом и војницима, морао да одбија западну агресију, тежњу Запада ка туђим територијама и новој колонизацији“(6) – рекао си 5. фебруара 2013. и то је довољно твом народу и твојој отаџбини, генерале.

И зато, храбро! Главу горе! Твоја војничка част не зависи си од тога да ли си, или ниси, наредио напад на Сребреницу, да ли си или ниси наредио коришћење холандских војника  као штит од НАТО бомбардовања српских циљева, већ од тога да си тада био на својој земљи, да си бранио свој народ и да си својим деловањем спасио многе српске цивиле и војнике муџахединске каме и радиоактивних бомби. И зато си ти частан војник, генерале! 

А како рече велики српски Владика и песник – Свак је рођен да једном умре, ЧАСТ И БРУКА ЖИВЕ ДОВЈЕКА!

_______________________________

1. www.politika.rs/scc/clanak/393033/Mladicu-dozivotni-zatvor-zbog-genocida-u-Srebrenici-i-drugih-ratnih-zlocina
2. www.ceopom-istina.rs/vesti/nova-hashka-farsa-mladi-u-dozhivotni-zatvor/
3. www.kurir.rs/vesti/politika/2861333/biografija-iz-varikine-sta-je-sve-aleksandar-vucic-izostavio-iz-zvanicnog-zivotopisa
4. www.ceopom-istina.rs/vesti/nova-hashka-farsa-mladi-u-dozhivotni-zatvor/
5. Исто
6. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/poslednji-heroj-otpora-novom-svetskom-poretku/

Извор: Фонд Стратешке Културе