Инаугурација

Збуњен сам. Је ли то онај исти човек који је не тако давно смањио ионако кукавне пензије и плате да држава не би банкротирала? Је ли ово иста земља? Да ли је ово држава у којој је зимус двоцифрен број људи умро од смрзавања и глади? Да ли је ово лидер земље у којој је дечији додатак 20 евра месечно, јер држава мора да штеди? 

Ако јесте, откуд, онда, овај гламур? Откуд бљештавило од кога би се ослепети могло? Можда из оних двомесечних или тромесечних суфицита који се волшебним методологијама, на крају, претворе у годишњи дефицит? Или из примарне емисије? Донација? …

… Ко зна како се и одакле, наједном, заимало?

Али, пензије нису враћене. Ни плате. А дечији додатак је исти већ пета година. 

А прави се гламурозна прослава, невиђени спој науљених тела у скупим таолетама и сјаја мртвих душа. Ко зна по ком кључу увезани Брајан Хојт Ли и Харис Џиновић, Колинда Грабар Китаровић и Неда Украден, Виктор Орбан и Драган Ј.Вучићевић, Нада Мацура и Бакир Изетбеговић. Углађени дипломате и водитељке с Пинка избачених сиса, промичу поред блиставог инаугуранта и ужурбаних камермана и фоторепортера. Да види народ. За сваког по неко, свакоме по нешто.  Ако неко не зна ко је Младен Иванић, зна ко је Миломир Марић. Ако му Марић није важан Харис, вала јесте, са својим шеширом.

А Дачић пева ли пева, анимира и дипломате и оне сисе с Пинка. Променио је репертоар па уместо Миљацке, фалшира  „О, соле мио…“.

А све о државном трошку, о мој Боже! Или је и овај кич платио принц Зајед, као и ангажовање Тонија Блера. Шта је за њега та сића, да би видео Дачића како пева оперу и Неду Украден како још увек игра, као и пре 20-30 година, када је била сан свих арапских племића.

Да види народ и да чује, докле је дошла Србија, по први пут у историји. Да види и чује инаугуранта, да ослушне објаву његову. И проба да схвати његова сећања на будућност…

И шта се то у грудима Србије, данас, родило? Нови Тито? Милош Велики? Или, добри Господар Вучић? Нова Југославија или она Тарабићева Србија за под шљиву? А можда и нека Велика Албанија, зашто да не?

Можда се дух Вебера пробудио у земљи десетерца? Или је Маркс, без браде, дошао да нам пружи још једну шансу? Ко би то, више, знао?

Са Њим је све могуће, али ништа није сигурно. Са Њим је и извесност неизвесна, али је неизвесност увек извесна. Зна Он, добро, шта то значи! 

А тек речи и визије. Спознаја суштине.

„Србија, у коју сте данас, дошли, престала је да се нада смрти и почела је да жели живот…” 

“Прошли смо све, а да нисмо, још, стигли нигде… Увек смо спремни да узмемо од других, не схватајући да откидамо, од себе. Своју несрећу волимо толико дубоко, да срећу, често не желимо ни да тражимо…” 

„Можемо да померимо планине, али да се у свакој равници уплашимо и не мрдамо. Често нам је онај са другог краја света највећи пријатељ, а комшија, наш сусед, највећи непријатељ … Верујемо у Небо, а не верујемо у себе и у сопствену земљу, и лакше за ту земљу умиремо, него што за њу живимо…“(1)

Да, тако је говорио ОН, погледа загледаног у будућност, а слушали ОНИ спремајући черупање за садашњост. Испред српске заставе у чијем су се подножју појавили окренути троуглови. По први пут у историји.

Да ли су се разумели ОН и ОНИ? Јесу!

Они сада знају – појавио се лидер са главом у облацима и стопалима у паклу, а Србија заборавља Косово, Рашку, Прешевску долину … !! 

А да ли смо га МИ разумели? Нисмо. И даље мислимо да је све то ријалити. И даље живимо као да је Косово наше, као да се у Новом Пазару свира српска химна, у по Прешеву не шета албански председник као по свом дворишту…

И би инаугурација. И слика Патријарха српског поред геј председнице будуће српске владе… 

 Дужа верзија текста објављеног на Фонду Стратешке Културе 24.06.2017.

_________________________

1. www.ceopom-istina.rs/vesti/vuchi-eva-inaguratsija/

Извор: Фонд Стратешке Културе