Извињење

Александар Вучић се извинио за безочне, ничим поткрепљене, оптужбе које је потпредседник Главног одбора СНС-а и шеф посланичке групе своје странке у војвођанском парламенту, Миленко Јованов, изрекао на рачун Наташе Јеремић, супруге председничког кандидата Вука Јеремића. Рекло би се леп, џентлменски и политички коректан гест. Тим пре што се Наташа не бави политиком, ако се изузме факат што има ту срећу, или можда несрећу, да јој супруг гаји високе аспирације у тој области и да је наумио да их оствари у Србији, коју Александар Вучић очигледно сматра својом прћијом. Но, код Вучића ништа није онако како изгледа, па ни извињење.

Пре свега, Вучић се није извинио њој која је нападнута, већ грађанима Србије. И то зато “што је неко морао да чује такву глупост која је дошла из моје странке“.(1)

Оваква формулација свакако није адекватна. Ни у чему. Овде се није радило о глупости, већ гадости и нитковлуку упућеном на конкретну адресу. И то није било саопштење странке него је иза њега стао конкретно господин Јованов. А он је прво име и презиме, па онда странка. Вучићева! Искрено, нисам ни знао да Вучић поседује странку, мислио сам да је у њој само председник. А да је власник неко други. Но, то на страну.

Да се вратимо извињењу, које то заправо није. Можда би Вучићева спремност да се потури у име других и прошла као добра идеја код бирача, да је изречена концизним саопштењем које би даље развијала његова медијска каљуга, али авај! Његово политичко проклетство је да жели сам себе да појашњава до изнемоглости. Тако је и за ово „извињење“ сазвао конференцију за медије. И упетљао се. По обичају.

У једном тренутку није се више знало да ли се извињава или кукумавчи над сопственом судбином, да ли из њега говори лична мржња или политички бес. Уместо да нам једноставно каже да Јованов није говорио у име странке и да се од њега огради, како је уобичајено у таквим ситуацијама, он је нарицао о некаквој пристојној Србији, говорио „То је једна глупост на њихових хиљаду“, али се није оградио од Јованова. То у политичком иступу носи јасну поруку.

Али, као да су му политички поруке биле мало, па је послао и личне. Њима. Наташи Јеремић. Досовцима. Жутима. Ко зна коме све не?!“

Као да Србија не зна да је две трећина досоваца и жутих сада код њега у странци и под директном његовом заштитом. Чији је Синиша Мали? ко је вратио Александра Влаховића? Одакле му Зорана Михајловић? Једини досовац кога се он одрекао је Веља Илић.

Постало је јасно да је извињење само изговор, повод за јефтину медијску представу каквима је склон. Тај ко му саветује те конференције на којима прича о себи у  недоглед није му пријатељ, нити поуздан партнер у кампањи.

Јер, док је тако сам себе појашњавао, реч по реч,  свима је постало јасно да његова намера није извињење већ порука политичким противницима да му треба оставити брата на миру. И да госпођа Јеремић није жртва „глупости“ локалног политичког кабадахије, већ таоц у кога је „пуцано“ да би се другој страни показало како се озбиљно мисли. 

И одједанпут је све замирисало на устајале намернице из кухиње Бебе Поповића. И изјава господина Јованова, и премијерово „извињење“ и читава ова „прљава“ кампања.

Извините ако грешим …

Дужа верзија текста објављена на ФСК

Извор: Фонд Стратешке Културе