Izvinjenje

Aleksandar Vučić se izvinio za bezočne, ničim potkrepljene, optužbe koje je potpredsednik Glavnog odbora SNS-a i šef poslaničke grupe svoje stranke u vojvođanskom parlamentu, Milenko Jovanov, izrekao na račun Nataše Jeremić, supruge predsedničkog kandidata Vuka Jeremića. Reklo bi se lep, džentlmenski i politički korektan gest. Tim pre što se Nataša ne bavi politikom, ako se izuzme fakat što ima tu sreću, ili možda nesreću, da joj suprug gaji visoke aspiracije u toj oblasti i da je naumio da ih ostvari u Srbiji, koju Aleksandar Vučić očigledno smatra svojom prćijom. No, kod Vučića ništa nije onako kako izgleda, pa ni izvinjenje.

Pre svega, Vučić se nije izvinio njoj koja je napadnuta, već građanima Srbije. I to zato “što je neko morao da čuje takvu glupost koja je došla iz moje stranke“.(1)

Ovakva formulacija svakako nije adekvatna. Ni u čemu. Ovde se nije radilo o gluposti, već gadosti i nitkovluku upućenom na konkretnu adresu. I to nije bilo saopštenje stranke nego je iza njega stao konkretno gospodin Jovanov. A on je prvo ime i prezime, pa onda stranka. Vučićeva! Iskreno, nisam ni znao da Vučić poseduje stranku, mislio sam da je u njoj samo predsednik. A da je vlasnik neko drugi. No, to na stranu.

Da se vratimo izvinjenju, koje to zapravo nije. Možda bi Vučićeva spremnost da se poturi u ime drugih i prošla kao dobra ideja kod birača, da je izrečena konciznim saopštenjem koje bi dalje razvijala njegova medijska kaljuga, ali avaj! Njegovo političko prokletstvo je da želi sam sebe da pojašnjava do iznemoglosti. Tako je i za ovo „izvinjenje“ sazvao konferenciju za medije. I upetljao se. Po običaju.

U jednom trenutku nije se više znalo da li se izvinjava ili kukumavči nad sopstvenom sudbinom, da li iz njega govori lična mržnja ili politički bes. Umesto da nam jednostavno kaže da Jovanov nije govorio u ime stranke i da se od njega ogradi, kako je uobičajeno u takvim situacijama, on je naricao o nekakvoj pristojnoj Srbiji, govorio „To je jedna glupost na njihovih hiljadu“, ali se nije ogradio od Jovanova. To u političkom istupu nosi jasnu poruku.

Ali, kao da su mu politički poruke bile malo, pa je poslao i lične. Njima. Nataši Jeremić. Dosovcima. Žutima. Ko zna kome sve ne?!“

Kao da Srbija ne zna da je dve trećina dosovaca i žutih sada kod njega u stranci i pod direktnom njegovom zaštitom. Čiji je Siniša Mali? ko je vratio Aleksandra Vlahovića? Odakle mu Zorana Mihajlović? Jedini dosovac koga se on odrekao je Velja Ilić.

Postalo je jasno da je izvinjenje samo izgovor, povod za jeftinu medijsku predstavu kakvima je sklon. Taj ko mu savetuje te konferencije na kojima priča o sebi u  nedogled nije mu prijatelj, niti pouzdan partner u kampanji.

Jer, dok je tako sam sebe pojašnjavao, reč po reč,  svima je postalo jasno da njegova namera nije izvinjenje već poruka političkim protivnicima da mu treba ostaviti brata na miru. I da gospođa Jeremić nije žrtva „gluposti“ lokalnog političkog kabadahije, već taoc u koga je „pucano“ da bi se drugoj strani pokazalo kako se ozbiljno misli. 

I odjedanput je sve zamirisalo na ustajale namernice iz kuhinje Bebe Popovića. I izjava gospodina Jovanova, i premijerovo „izvinjenje“ i čitava ova „prljava“ kampanja.

Izvinite ako grešim …

Duža verzija teksta objavljena na FSK

Izvor: Fond Strateške Kulture