Још једна српска смрт у Хагу

Још један честити Србин скончао је у Хашком казамату. Још један српски ратник издахнуо је као заробљеник „наших западних пријатеља“. Још један православац принет је на сатанистички олтар Новог светског поретка. Нови удар глобалистичког бича отворио је још једну болну рану на телу српског националног бића и подсетио нас на „колективну кривицу“ сопственог постојања. МИ, мали Руси и ОНИ, велика апокалиптичка Звер.

На вечни пут отишао је генерал Здравко Толимир, храбри командант и војник великог срца. Кажу изненада. Рачунајући сведока одбране генерала Ратка Младића (сведоци оптужбе нису умирали), Душана Дуњића, ово је 21. Србин који умире у Хагу. Још један. И сваки пут исти сценарио.  Председник анти-српског Суда, Теодор Мерон, наложи истрагу, која увек укаже на природан ток ствари. Онај исти Мерон  „који је у јулу 2013. описао као „доказ“ против Радована Караџића план НДХ за уништење Срба, који је 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак. Само што је, позната, намера да се трећина побије, трећина протера а трећина покрсти – уместо Хрватима, приписана Србима, при чему су БХ-муслимани наводно били жртве.“ (1) Да, баш тај Мерон. И у званичном извештају, увек присутни тајанствени „патолог из Србије“ коме не знамо ни име, ни презиме, ни кога представља у Хагу. Знамо само да његови потписи шминкају лице Хашке звери, да српске смрти у Хагу чине „нормалном“ појавом.

Али, генерал Толимир није био само српски војник. Био је и српски песник, утемељен у вери. Као војник умео је да смрти погледа у очи, као песник да осети њен дах, као православац да је надживи Христом. Зато се, пред свој пут у Живот вечни, кроз Хашку смрт, причестио песмом…

ПРИЧЕШЋЕ

Најлепши је дан кад је причешће,
тада нам срце лупа јаче,
о када би могло бити чешће,
кад га се присјетим, душа ми плаче.

За нас је Причешће слово црвено,
њему се радује душа и тијело,
око без сјаја умирно, снено,
њему се радује биће нам цијело.

И сваки ишчекује тај дан радо,
о њему снива, њему жуди,
кад Господ причешћује своје стадо
и гледа је ли преостало људи.

Искрених вјерника Његове вјере
и да ли посте, да ли се моле,
да ли у животу имају мјере,
да ли га се боје, да ли га воле?!

Даје им крв и тијело своје
опрашта гријехе за живот цео
онима што се кају, што га се боје,
онима што су Господа део.

Сваки се од нас данима спрема,
моли се, пости, метаније прави,
без Бога излаза никоме нема
и сваки од нас Господа слави.

Ову тамницу туге и зла,
у манастир смо претворили православни прави,
уз нас је Свевишњег сила сва,
Господу се молимо, Он се слави!

Данас нам отац Билбија стиже,
даће нам Причешће, молити се с нама,
данас ће нам Господ бити најближе,
из душе и срца нестаће тама.

На нас ће призвати Светога Духа,
да са нама буде и да нас снажи,
даће нам по парче освештаног круха,
од Бога нико није нам дражи.

Отац нас Воја бескрајно воли
и сузе због нас често лије,
за сваког од нас годинама се моли,
за нас би дао очи обадвије.

Спали и гријехе моје огњем својим,
испуни ме радошћу Господе Христе,
јер Тебе јединог се Господе бојим,
и дај ми крви Своје пречисте!

Никад се тако живјело није,
животом узорним, животом Христа,
никад, од кад нас сунце грије,
у нашим душама само Христос блиста!

Генерал Здравко Толимир

 Ови његови стихови порука су свим његовим џелатима почев од оних српских који су га ухапсили у Србији, па одвукли у Братунац да га тамо предају, до оних хашких који су га фалсификовањем и прегласавањем осудили (2) за оно што није, нити би икад учинио, али и свим српским ћутолозима и патолозима, свој од Бога и људи отуђеној власти, свом српском народу верујућем!

… Песма као траг смрти …

Да, још једна српска смрт у Хагу. И још једно срамно ћутање званичне Србије, која прима затворене ковчеге и сумњиве Извештаје без питања, без протеста, без захтева за независном истрагом, чиме постаје не само слуга, већ и саучесник отвореног анти-српског деловања Хашког Трибунала.

И биће тако све док је председник фамозног Националног савета за сарадњу са МТБЈ, политички син Алије Изетбеговића, Расим Љајић. Може ли ико да се присети колико је само српских изручења потписао, на колико хашких неправди нам поручио да „морамо сачувати хладну главу“, а да никада ни прстом није мрднуо да било коме и било када помогне у Хагу.

Толимир, тихи јунак српских ослободилачких ратова 90-тих, вратиће се у тужну српску земљу у затвореном ковчегу. Још једна српска смрт у Хагу, још једна песма у Вечности…

ДОКЛЕ ВИШЕ ВУЧИЋУ?!?

_____________________________________

• – http://www.ceopom-istina.rs/vesti/38495-2/
• – Судија Приска Нијамбе из Замбије гласала је против осуде генерала Толимира. „Имајући у виду све доказе у овом случају, убеђена сам да оптужени није крив ни по једној тачки оптужнице“, изјавила је том приликом!

Извор: Фонд Стратешке Културе