Kacinova datumska „ćuška“

Nekoliko značajnih političkih događaja smeštenih u vremenski okvir od samo 24 sata ne samo da pokazuju vrelinu srpskog političkog leta već i izuzetnu kompleksnost naše političke stvarnosti, koju srpski vlastodršci, upornošću koja prelazi u silovanje zdrave pameti, pokušavaju da predstave kao rastuću liniju nekakvog, samo njima vidljivog, uspeha.

Prvo je, na sebi svojstven način, uz podrugljivost koja prelazi u sarkazam, Jelko Kacin usred Beograda otvoreno rekao građanima Srbije, da naša zemlja nije dobila nikakav datum, već samo zeleno svetlo koje, možda, može biti upaljeno i pre navedenih rokova ali to, kao i do sada, zavisi samo od Srbije i njene spremnosti da „napreduje na evropskom putu“.  Teško da je iko očekivao ovakav javni šamar domaćim političkim lažljivcima i njihovim medijskim satrapima koji nas danima terorišu samo-hvalospevima o tome kako su baš oni zaslužni za „istorijski uspeh“ dobijanja Datuma.

„Datum? – začudio se Kacin – Ja to nisam čuo!“

Obično nisam pristalica Kacinovog cinizma, ali ovoga puta mi je nekako godio ušima. Pošto je Kacin, kako je dobro poznato, čovek koji ne odlučuje već sprovodi, i pošto nikada nije imao tendenciju da bude slobodan strelac, ovakav njegov istup mora se uzeti kao poruka onih sa „viših nivoa“ razgalamljenim srpskim vlastodršcima da se vidovdanska predstava završila i da moraju prestati sa lupanjem u prsa pre nego i sami poveruju da su zaista nešto dobili.

Jer, globalistička centrifuga uvek isisa svaku kap iz svojih investicija. Mora da se radi, da se protrči što više na putu izdaje pre nego se ona potpuno ogoli. A, izgleda, vide oni tamo, da je taj trenutak blizu i da je ovima ovde vremena sve manje.

Sa Kacinovim šamarom sigurno ima veze i neuspeh zvaničnog Beograda da podrije jedinstvo kosmetskih Srba i spreči održavanje  konstitutivne sednice privremene Skupštine AP Kosova i Metohije, što je drugi od važnih političkih događaja  zgusnutih u pomenuta 24 sata.

Dostojanstveno i jedinstveno, odlučno ali politički mudro, 97 legalno izabranih predstavnika Srba sa Kosmeta usvojilo je „Deklaraciju o osnivanju privremene Skupštine AP Kosova i Metohije“ i izabralo predsednika i ostale skupštinske organe, čime je, sa njihove strane, definitivno odbačena mogućnost primene briselskog sporazuma.

Posebno je važno istaći da je za predsednika Skupštine izabran Slavko Stefanović, čovek iz SPS-a, a za jednog od potpredsednika Kosta Galjak iz SNS-a čime su srušena sva podmetanja režimskih medija o tome kako borba kosmetskih Srba da budu svoj na svome ima stranački predznak jedne opozicione stranke.

Jasno poručivši da ničim ne žele ometati stvarni razvoj i napredak svoje države, ali ni svojim sudbinama plaćati bolesne ambicije i lične interese pojedinaca i uskih političkih grupacija, kosmetski Srbi su, ovim činom razvejali pepeo obmana kojom nas vlast zasipa od početka briselske manipulacije i jasno stavili do znanja da oni ne žele da se odreknu Srbije, a da će oni koji se odriču njih i teritorije na kojoj žive morati da to da učine javno, bez skrivanja iza Kiplinga ili budućnosti naše dece.

I bez obzira kako će se na terenu stvari dalje razvijati, posle ovoga ništa više neće biti isto, ne može biti isto.

Sa aspekta kreatora novog svetskog poretka ovo je sasvim nepotrebna komplikacija trasiranog procesa i posledica nesposobnosti odabranih srpskih političara da sprovedu ono na šta su se obavezali. Budući da je „jedinstvenom državnom vrhu“ ostavljeno dovoljno vremena da sve organizuje, kao i da je na raspologanju imao sve instrumente koji su mu za to potrebni, od partijskih infrastruktura na terenu do kontrolisanih medija i potrebnog novca, oni koji odlučuju sigurno neće imati mnogo razumevanja za objašnjenja zašto njihovi nalozi nisu ostvareni i zašto je skupština Srba bila onako granitno jedinstvena. Dačićeva evropska kiplingovanja i  Vučićevo inaćenje sa šestovekovnim hrastom njih mnogo ne zanimaju i budite sigurni da se tamo gde treba već razmišlja o rezervnim igračima. Otuda toliko arogancije u Kacinovom nastupu i toliko trpeljivosti kod naših silnika na njegove reči.

Sa aspekta srpskog naroda, čin kosmetskih Srba je izvlačenje glave iz peska u koji nas je gurnula Tadićeva mantra „i Evropa i Kosovo“, kao i Dačićeve laži, Vučićeve pritajene pretnje i Nikolićevo lažno ruseljublje.

I ma kako nam taj prvi tren na svetlosti i susret sa istinom od koje bežimo može biti neprijatan, on će nam doneti neophodnu spoznaju, jer mi ipak nismo nojevi nego ljudi. Vlast će, napokon, morati da skine sve svoje demokratske i kvazi-patriotske maske i krene u nasilnu implementaciju onoga na šta se obavezala, ali kako vreme odmiče sve će se jasnije videti da je to njihov lični angažman koji ni narodu ni državi ne donosi ništa dobro. Tada će se, možda, probuditi uspavana energija i nešto pokrenuti u zombiranom srpskom nacionalnom biću. A i Vladike sa papskim prstenom na ruci neće moći ćutati večno.

Treći događaj, po vremenskoj dimenziji paralelan, a po političkoj prožet sa gore navedena dva, jeste odbijanje tzv. „kosovske skupštine“ da usvoji u Briselu usaglašen tekst, pretočen u Zakon o amnestiji, koji je veoma značajan za implementaciju Sporazuma Beograda i Prištine. Bez obzira da li je to svojevrstan odgovor na nesposobnost Beograda da „disciplinuje“ kosmetske Srbe, ili izraz stvarne volje „poslanika“, tek Tačijeva vlada nije obezbedila potrebnu parlamentarnu većinu koju obično, potpomognuta sebi lojalnim Srbima, lako namiče.

Ako se ne radi o nekoj krupnijoj političkoj zavrzlami, ovo može značiti ili da se Tači već prilično politički potrošio, ili da albanska strana ovim vrši dodatni pritisak na srpsku vezano za privredna razgraničenja (status „Telekoma“ i hidroelektrane „Gazivode“) kao  i druga pitanja koja srpski vlastodršci nazivaju „tehničkim“.

Šta god da je od ova dva po sredi, možda čak i nešto treće, jasno je da implementacija briselskog sporazuma sigurno neće ići diktiranim rokovima i da će u praksi biti opterećena ne samo odbijanjem kosmetskih Srba, već i težnjom Albanske paradržave da zgrabi i ono što je formalno „dala“ kao nekakav ustupak. U takvim okolnistima Srbija do decembra kapriciozne nemačke uslove može ispuniti samo u nekom novom Dačićevom „autorskom“ tekstu.

I četvrti događaj, povezan onim okvirom od 24 sata, je izjava predsednika opštine Bujanovac, Juniza Musliua, da su se stekli svi uslovi da Albanci sa juga Srbije proglase svoju Skupštinu. Iako srpske vlasti sve vreme kriju od javnosti internacionalizaciju ovog pitanja i njegovo dovođenje u vezu sa statusom kosmetskih Srba, vreme je da se kaže kako su završene sve logističke pripreme za otvaranje ovog problema i da je planirano da ono bude pokrenuto ubrzo po eventualnoj implementaciji briselskog sporazuma, jer bi se tada, u očima odgovarajućih međunarodnih institucija, status srpske zajednice na Kosmetu mogao i formalno-pravno izjednačiti sa statusom Albanaca sa juga Srbije, a na Srbiju bi se izvršio pritisak da primeni načelo reciprociteta.

Taj pritisak izvršiće direktno Nemačka u ime grupe zapadnih zemalja koje su sebe nazvale „Prijatelji juga Srbije“ i čiji ambasadori redovno posećuju taj region. To su iste one zemlje koje su bile i „prijatelji“ Kosova, Sirije, Libije i drugih meta novog svetskog poretka.

Srpskim pregovaračima nije ni na pamet palo da, uz sve ustupke koje su u Briselu učinili, zatraže garancije da ova pitanja neće biti dovođena u vezu, jer jednostavno statusno nemaju nikakve sličnosti. Pitanje je samo da li je to urađeno iz neznanja, odnosno nesposobnosti da se problem sagleda ili sa namerom da se njihovim „zapadnim prijateljima“ otvori prostor za nove pritiske i ucene. Sve je moguće.

Četri pomenuta događaja, smeštena u vremenski okvir od 24 časa, a u političkoj sferi povezana kako uzrocima tako i mogućim posledicama, jasno ukazuju da ova samo-hvaljiva i samo-lepljiva vlada praktično nije ni započela rešavanje onih problema za koje nam tvrdi da ih je rešila.  Vide to i njihovi mentori, pa je „datumska ćuška“ koju im je prilepio Kacin bila samo opomena moćnih nalogodavaca.

Jer, ako bi im se „slučajno“ dogodio narod i sve što uz to ide, narodna „ćuška“ bi ih mnogo više bolela. To znaju i naši vlastodršci i njihovi mentori. Jedino, još uvek, ne zna narod. Ali, saznaće!

Izvor: CEOPOM - Istina