„Matilda“ ili putenost kao ruganje mučeništvu

UMESTO UVODA 

Kontraverzni film „Matilda“ režisera Alekseja Učitelja, koji je izazvao duboku podeljenost u Rusiji, ali i u Srbiji i drugim pravoslavnim zemljama, odlučio sam se da odgledam ne zato što sam, ma i na trenutak,  poverovao da je „pisan prema istinitoj priči“, kako tvrde njegovi tvorci, niti zato što poziv na njegov bojkot smatram činom koji ugrožava nekakve umetničke slobode. Iskreno smatram da pravo na slobodno umetničko izražavanje ne može biti starije od prava na slobodu verskih uverenja, i da je poziv na bojkot od strane majke Crkve i verujućih pravoslavnih intelektualaca sasvim legitiman čin, barem onoliko koliko i poziv autora publici da film pogleda.

Film sam odgledao kao antiglobalista koji smatra da su tragičan život i mučenička smrt Cara Nikolaja II Romanova, događaji od prvorazrednog značaja ne samo za Rusiju, već i za celu istoriju Čovečanstva, odnosno kao pravoslavni vernik koji je u temi filma, načinu na koji je sniman i načinu na koji je najavljena njegova promocija prepoznao mogućnost da film nije sniman kao art pour l’art (umetnost radi umetnosti), već kao temeljni udar na ideju Ruske pravoslavne Crkve da kanonizacijom Cara Nikolaja, u kolektivnoj pravoslavnoj svesti svog naroda, ne samo zauvek sačuva sećanje na njegovu mučeničku žrtvu koju je odabrao kao vladar i pravoslavac (imao je mogućnost da Rusiju napusti!), već i da oktobarsku revoluciju prikaže onim što je i bila – pobunom ne samo protiv Vladara ili sistema, već i protiv Boga, odnosno satanskom tvorevinom.

U tom smislu film kao prenosilac mas-poruka ljudskoj svesti omiljeno je oruđe savremenog globalizma i mislim da nema potrebe posebno podsećati kako je holivudska produkcija napravila logistiku američkom pokušaju osvajanja sveta kako promocijom tzv. „američkih vrednosti“, tako i formiranjem lika američkog ratnika kao „super-heroja“ koji ruši sve pred sobom.

No, ne bi smeli zaboraviti ni ulogu filmske, pre svega holivudske, produkcije u potiskivanju verskih osećanja zapadnog društva i njegovim potpunim raskidom sa svojim hrišćanskim korenima. Čini mi se da nema potrebe posebno podsećati koliko je „ubijanje“ božanske prirode našeg  Gospoda, Isusa Hrista, u holivudskim ostvarenjima kao što su „Poslednje Hristovo iskušenje“, Martina Skorsezea, ili „Da Vinčijev kod“, Rona Hauarda, gde je ON prikazan kao običan čovek koji živi u tajnoj, vanbračnoj, vezi sa Marijom Magdalenom, uticalo na slabljenje vere i otvaranje prostora za satanizaciju čitave zapadne civilizacije.

Nije tajna da je ta satanska civilizacija sa Zapada krenula na Istok, na Pravoslasvlje i Rusiju kao njegov centar i čuvara „Srca sveta“. Svim sredstvima, a film je jedno od njenih omiljenih logističkih oruđa. I zato se ovaj autor našao pred „Matildom“ sa antiglobalističkim matricama u glavi i hrišćanskom ljubavlju  u duši, za mučenika Hristovog, Cara Nikolaja II Romanova, poslednjeg ruskog Vladara pre Putina koji je spojio Rusiju i Srbiju u jedinstvenu viziju Sveta i Pravoslavlja.

Naravno, u ovom tekstu neću biti filmski kritičar, već analitičar antihrišćanskih poruka ovog filma, kao i njihovih namera. I zato ne očekujte od mene pohvalu kostimografskom glamuru, ili divljenje tehničkim detaljima, kameri i ostalom, jer to smatram normalnim za film u čije je stvaranje uloženo preko 25 miliona evra.(1)

KRATAK OSVRT NA ŽIVOT, LJUBAV I SMRT CARA NIKOLAJA

Nikolaj Drugi Romanov je rođen u Moskvi 1868, kao najstariji sin cara Aleksandra Trećeg i carice Marije Fjodorovne (Dagmar od Danske). Svoju buduću suprugu Alisiju od Hesena (kasnije Aleksandru Fjodorovnu) prvi put je sreo 1884. godine, na venčanju njene sestre, kada jnj njoj bilo 12, a njemu  16. godina. Već tada među njima su zaiskrile mladalačke emocije, koje su prilikom njihovog sledećeg susreta, pet godina kasnije u Sankt Petersburgu, gde je ona došla u poseti sestri i zetu, prerasle u iskrenu, strasnu, ljubav.

Međutim, Nikolajev otac, car Aleksandar Treći, nije podržavao želje svog sina, a kao senka nad njihovu ljubav nadvilo se i to što je Alisija smatrala da je nedostojna ruskog prestolonaslednika, kao i to što je morala iz luteranstva da pređe u pravoslavlje. No, mladi Nikolaj bio je uporan i istrajan u svojoj nameri i osećanju – i svojima je kazao da će radije postati monah, nego oženiti drugu ženu!!(2)

Tek na samrti car Aleksandar blagosiljao je ovu ljubav, a Nikolaj II i Aleksandra Fjodorovna venčali su se 26. novembra 1894. godine u Sankt Peterburgu, iste godine kada je i stupio na presto. Imali su petoro dece, četri kćeri i jednog sina.

Kako bi pokvarili skladan porodični život ruskog cara, engleske tajne službe su preko dvorskih intriganata lansirale priču o navodnoj ljubavnoj vezi nje i Raspućina, ali nisu uspeli u svojoj nameri. „Njihov brak je sve do dana, kada su mučeničkom smrću zajedno napustili ovaj svet, bio skladan, pun spokoja i sloge, ali prožet i strastvenom ljubavlju, podrškom i razumevanjem.“(3)

Zgađen ponašanjem podređenih i opštim prilikama u zemlji koja je u ratnim okolnostima bila izložena revolucionarnim trvenjima, abdicirao je 15. marta 1917. godine, u korist brata, koji je odbio krunu. Odbio je pomoć Nemačke i priliku da napusti Rusiju.

Carska porodica Romanov (car, carica, njihovai deca i četvoro slugu) bezdušno je, od strane boljševika, pogubljena 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu (tada Sverdlovsk), a ima naznaka koje upućuju da se njihovo ubistvo može nazvati satanističkim ritualnim činom.

Ruski Vrhovni sud oktobra2008.g. priznao je Nikolaja II Romanova i njegovu porodicu kao žrtve političke represije. A, 1. novembra 1981. godine, Ruska pravoslavna zagranična crkva koja tada nije bila u jedinstvu sa Moskovskom patrijaršijom kanonizovala je poslednjeg ruskog cara. Devetnaest godina kasnije, 2000-te, i pomesna Ruska pravoslavna crkva ga je kanonizovala zajedno sa suprugom i decom. Proglašeni su za mučenike.

A SADA O FILMU „MATILDA“ I GLOBALIZMU

Par gore navedenih biografskih detalja o životu poslednjeg ruskog monarha neophodno je znati kako bi se sa odgovarajuće distance pratila radnja filma „Matilda“, pre svega teza autora da je film pravljen po „istinitoj priči“, koja nema uporište niti u istorijskim podacima, niti u dnevniku Cara Nikolaja, posvećenoj samo jednoj ženi, svojoj supruzi Aleksandri Fjodorovnoj. Radnja filma prati navodnu romansu ruskog prestolonaslednika Nikolaja i primabalerine peterburškog pozorišta Matilde Kšesinskaje, koja se navodno razvija u periodu 1892 – 1894, dakle praktično se okončava u godini kada se Nikolaj ženi i postaje ruski car.

Namera je jasna. To nije ekranizovanje „istinite priče“ o tajnoj ljubavi, niti namera da se pravljenjem intrigantnog filma zaradi novac i poneki Oskar. To je prvenstveno poruka da Car Nikolaj nije bio dobar hrišćanin, da nije bio iskreno odan ženi kojoj se zavetovao, pa samim tim ni porodici, kao i da nije zaslužio „kanonizaciju“. Ovakav pristup mogao bi se smatrati odgovorom na proročke reči igumana Serafima (Kuznjecova) koje se evidentno ostvaruju. On je 1920. godine u vreme strašnog boljševičkog terora, zapisao: „Proći će tužni dani grozničavosti dok ruski narod ne postane svestan svoje krivice. Pre toga će ispiti do dna čašu neviđenih nevolja, tuge i kažnjavanja zbog nevino prolivene krvi Božijeg pomazanika i njegove porodice. Tada će raskajani ruski narod početi da praznuje sećanje na svog blagočestivog Cara-Mučenika, moleći ga za oproštaj strašnih grehova narodnih prema njemu i njegovoj porodici. Dok ne dođe do tog raskajanja u narodu, do tada neće biti ni milosti od Boga“.(4)

Rusija je zaista prošla tu Golgotu neviđenih nevolja i poniženja, a njen uspon nekako se vremenski poklapa sa kanonizacijom Cara-Mučenika i njegove porodice, sa početkom praznovanja sećanja na njih. Ovaj film je odgovor druge strane i u prenosnom smislu pokušaj ponovnog ubijanja Cara Nikolaja i podrivanje pravoslavne snage Rusije. Tu, kao analitičar globalizma nemam dilemu.

Na to, pored ostalog, ukazuje i činjenica da je uloga Cara Nikolaja poverena nemačkom glumcu Larsu Eidingeru, čoveku koji u svojoj biografiji ima i igranje u porno filmovima, da je glavna junakinja u izražavanju emocija ciljano neubedljiva kako bi se prikazalo da ljubav teče samo od Nikolaja prema njoj itd.

Ovaj film, imputirajući dubinu i putenost jednom pretolonaslednikovom površnom poznanstvu,  gađa simboliku onoga šta za Rusiju Car Nikolaj II Romanov predstavlja danas. Slika cara preljubnika šalje nam se da bi zamenila sliku cara Mučenika! Na stvarne namere ovog filma ukazaće i njegova dalja sudbina. Metodologija globalističkog delovanja je takva da valja očekivati da će „Matilda“ imati nominaciju za oskara, a poneki i osvojiti. Ako se to dogodi, smatrajte to potvrdom mog stava da je ovaj film povratni udar satanističke sprege na pravoslavnu Rusiju.

Otuda je razumljiva reakcija Ruske crkve i verujućih pravoslavaca protiv ovog filma, kao i zahtev krimske zastupnice u Ruskoj Dumi, Natalije Poklonskaje, da Tužilaštvo „preispita“ scenario filma i zabrani njegovo emitpvanje u Rusiji, koji je podržalo mnoštvo poslanika i intelektualaca.  Ali, bilo je i onih sa druge strane. Zato moramo i razumeti odluku Ministarstva kulture Rusije da odobri prikazivanje filma. Šta drugo, kada je već snimljen?!

UMESTO ZAKLJUČKA

Ruski car, Nikolaj II Romanov, bio je prijatelj, zaštitnik i dobrotvor Srbije. Kada se srpska vojska nakon ofanzive Austrougarske, Nemačke i Bugarske našla u gotovo bezizlanom položaju i preko planinskih gudura krenula put Jadranskog i Jonskog mora i, iscrpljena i izgladnela, bila na kraju fizičkih snaga Car se pojavio kao spasilac. Januara 1916. on je zapretio je da će Rusija istupiti iz rata ako Britanija i Francuska ne evakuišu Srbe, odnosno ne pošalju flotu kojom će biti transportovani u bezbednost. To je istina o navodnoj francuskoj „pomoći“. Smatra se da je na Krf tada evakuisano 140.000, a u Bizertu 12.000 srpskih vojnika, koji su nakon oporavka postali nezaustavljiva sila u oslobađanju otadžbine.

Pitanje je u kojoj meri je taj događaj povezan sa njegovim tragičnim krajem. Otuda, verujem da laž na kojoj je satkana „Matilda“ neće promeniti percepciju koju o Caru Nikolaju Srbi imaju i kao slovenski narod i kao pravoslavci, bez obzira na podršku koju su autoru filma dale neke prozapadne NVO u Srbiji, poznate po rusofobstvu.

Ja, ipak, mnogo relevantnijim smatram ono što je o  reditelju filma napisao pravoslavni publicista Ranko Gojković u autorskom tekstu za FSK:

„Režiser Učitelj koji nije vaspitan kao hrišćanin, ne može ni shvatiti da je istinski hrišćanin po definiciji porodičan čovek. I Car Nikolaj je svaki slobodan trenutak kad se oslobađao državničkih obaveza, posvećivao svojoj porodici. On je u braku bio izuzetno srećan. Krotost, smirenje, uzvišenost, rečju, sve najbolje hrišćanske vrline, toliko su krasile ovu divnu porodicu da ona zaista može predstavljati uzorni primer za svaku hrišćansku blagočestivu porodicu“(5).

I zato, visokobudžetsku filmsku laž zvanu „Matilda“ treba što pre zaboraviti. A sećanje na Cara Nikolaja kao mučenika ojačati.

Više od dvadesetpet miliona dolara budžeta a tako jeftin film i providna poruka.

_______________________________

Odrednice:

1. rs.n1info.com/a289993/Vesti/Kultura/Rusija-dozvolila-prikazivanje-filma-o-caru-Nikolaju.html
2. www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/slavne-lepotice/56061/ruska-carica-satkana-od-ljubavi-i-vere-kako-je-volela-aleksandra-romanova
3. Isto
4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/gledanje-matilde-je-sramotan-cin-za-srbina/
5. Isto

Izvor: Fond Strateške Kulture