Нијансе

Тешко да има области у којој нијансе у протоколу, држању или изражавању имају такав значај какав имају у политици. У тим нијансама се, веома често, крије граница између успеха и неуспеха, истине и лажи, пријатељства и презира. Између привржености и издаје, такође.

Неспособност да се те нијансе препознају, или незрелост да се из њих извуку адекватни закључци, скупо је коштала српски народ и српску државу како у процесу распада СФРЈ, тако и после пето-октобарског пуча.

Али, што је најгоре, одговарајуће поуке нису извучене. Нису их извукли ни они који бирају, нити они који су бирани. Ови први, који су некада бирали срцем и надом, сада бирају стомацима и очајем, занемарујући основне функције здравог разума – логику и памћење. Ови други, свесни тога, сва начела на којима су бирани, веома брзо претварају у начело „у се, на се и пода се“ спремни да учине свашта да би што дуже грабили и што више заграбили, а буквално све како би им то што су шчепали заувек остало. При томе, очигледно, заборављају да ће, пре или касније, бити суочени са последицама свога чињења и нечињења. Помогло би им када би, уместо у ролексе, станове или естрадне уметнице, мало погледали у историју сопственог народа али они то не чине. Не желе да губе време.

У таквој политичкој атмосфери, логично је, нема превише места за нијансе. Уосталом, каквим се политичким нијансама може бавити странка чији су чланови заспали у „десном центру“ а пробудили се у Социјалистичкој интернационали, ни сами не знајући како су се тамо обрли.

Или, о каквим нијансама може говорити премијер који се, у тренутку док се неодговорна гласачка машина спремала да у Скупштини изгласа његову Резолуцију којом практично отпочиње званично признање Косова од стране Србије, више пута враћао за говорницу како би у директном обраћању “подсећао” поједине посланике да би се и код њих могао отворити некакав “кофер”, а они њега, ко му је, колико јуче, спашавао главу од побеснелих отпораша. О његовом бившем портпаролу (!) који је у емисији „Ћирилица“, контакте свог партијског шефа и његових сарадника са једним од вођа нарко картела објашњавао и правдао тиме да у Србији буквално нема ниједног значајног политичара који током каријере сличне контакте није имао, боље да се и не говори. Његовом „нијансирању“ цео политички еснаф Србије треба да ода дужно поштовање. Потпуно је поништио двонедељни труд Весне Пешић на одбрани Дачићевог лика и дела, па је морала да се огласи и Соња Бисерко.

Али, без обзира на све оне који, из овог или оног разлога, на њих не обраћају пажњу, политичке нијансе су ту и ваља ослушнути шта нам говоре. Овде ћемо се бавити само са неколико њих који се односе на Косово и Метохију.

Сводећи послове Министарства за КиМ на ниво канцеларије, уз истовремено покретање иницијативе да се преговори дигну на виши ниво, садашњи српски властодршци послали су јасан сигнал западу на шта су све спремни.

Ова Влада потпуно је обуставила организовану дипломатску борбу и лобирање против признања Космета, па је логично да ће број земаља које признају косовску сецесију расти, јер они борбу за признање воде континуирано. И ово је недвосмислена порука менторима нове државе на српској територији, али нажалост и онима који су подржавали наше интересе.

Овогодишњи Божић био је први који нико од највиших српских званичника није провео у косовским светињама. Иако су кривицу за ово покушали да свале на међународне мисије, овај гест је, уствари, порука спрских власти Србима са Космета да између нас, овде, и њих, тамо, постоји зид који лако може постати непремостив.

Стварање граничне линије са српске стране није нијанса, али циничне изјаве премијера о томе како то што је урађено уствари не постоји, као и његове саркастичне примедбе на одредбе сопственог Устава које се односе на Косово, нијанса су која свима поручује да у решавању косовског питања не само неће бити узети у обзир ставови Срба који тамо живе, већ ће се и озбиљно искорачити изван граница које поставља Устав Србије.

У том контексту, ћутање као једини одговор Уставног Суда Србије на неколико иницијатива за оцену уставности докумената Владе проистеклих из досадашњих договора Београда и Приштине, само по себи довољно говори.

Јасно изражена намера да постојеће државне институције на Космету чије је функционисање још увек могуће буду замењене институцијама локалне самоуправе које неће бити званично повезане са Србијом, наводно како би се ефикасније решавали свакодневни проблеми становништва, сигнализирају спремност званичне Србије да директно помогне косовским сепаратистима у успостављању контроле на целој територији своје фантомске државе. Јер, локалне институције Срба, без обзира на степен аутономије који им буде одобрен, деловале би према Приштини а не према Београду. На овај начин Србија постаје не само саучесник у укидању сопствене државности на територији која јој по међународном праву припада, већ и „de facto“ признаје Косово. У таквим околностима практично једини вид државне борбе за очување Космета остаје понављање мантре да га Србија никада неће признати, што је потпуно безначајно на терену, а и у међународним односима, те једино служи за стварање димне завесе домаћој политичкој јавности. Па чак и та јефтина димна завеса постаје бесмислена након Дачићевог истицања спремности да разговара о столици Косова у УН, а да му то нико није званично тражио.

Наравно, таква изјава није нијанса већ озбиљан политички гаф, али ако занемаримо Дачића, који заиста прича све и свашта и због тога улази у све веће проблеме, нијансе у овом случају долазе од других. Тешко да можемо пренебрегнути чињеницу да, сем ДСС-а, ниједна парламентарна странка није изразила званичан став према овако неодговорној изјави премијера. (То је нијанса). Али су га, зато, невладине организације и појединци познати по отвореном анти-српском деловању узели у велику милост, па се, додирнут чаробним штапићем Весне Пешић, преко ноћи од малог Слобе, претворио у великог Де Гола српске политичке сцене. (И то је нијанса).

Сви досадашњи преговори око Космета и уступци које је Србија учинила и чини одвијали су се према плану који је потписао (не и писао) Марти Ахтисари и који, мада се фазно одвија, предвиђа пуну независност Косова. Иако је Србија званично одбацила овај документ, а преко Русије и Кине изборила се да га одбаци и Савет Безбедности, већ годинама мазохистички прихвата његова решења, вређајући тако оне који су јој помогли да створи простор за, по себе, прихватљивије опције. Такво играње са угледом и интересима великих сила не може трајати у недоглед, па упозорења која се чују из Русије да они не могу бити већи Срби од Срба треба врло озбиљно да схвате и сада изабрани, али и они који ће, несумњиво, ускоро поново бирати.

Са друге стране, нијансе које нам сервирају они који, на западу, одлучују о нашој судбини, или они који говоре у њихово име, далеко су суптилније и теже их је разумети. Али, како год их разумели, не звуче баш најбоље.

Примера ради, када би нам, у време Тадића, неко од бриселских званичника наговестио да ће Србија морати да службено призна Косово пре него што уђе у ЕУ, увек би се нашли неки други да нас утеше како такав услов званично не постоји, нити може постојати, будући да ни све чланице Уније нису признале Косово као државу.

Сада ствари стоје мало другачије. Када је пре пар дана Данијел Ороа, предеседница Одбора за спољне послове француског парламента, поручила да је, са аспекта Париза, за улазак Србије у ЕУ признавање Косова услов „sine qua non“, што практично значи да без тога нема чланства, нико нас није превише тешио. Додуше, огласили су се они који то чине по службеној дужности, господа Кацин, Дежер, и понеки бриселски чиновник, али нико од њих није порекао госпођу Ороа, већ су потенцирали да признавање Косова није услов за датум добијања преговора, а да се сада треба концетрисати само на ту фазу. Нијанса, нема шта.

И могло би се наћи још много оваквих нијанси, али њихове поруке су истоветне. И лоше по нас. Српски врх је прихватио да се одрекне територијалног и државног суверенитета на Косову зарад добијања бесмисленог датума за отпочињање преговора, и све што се дешава су сценски ефекти представе чији је крај итекако познат.

Али, оно у чему се сценаристи и протагонисти ове представе гадно варају, јесте славобитна најава да ће њихова поставка овог текста бити коначна. Сигурно неће, у великој су заблуди. Пре или касније, појавиће се неки други редитељ који ће тај исти текст и исту сцену видети другим очима и који ће шминком, светлом и другим нијансама направити битно другачију представу.

Извор: Видовдан