Дан после сутра

После свега што је о свему и свачему, питан и непитан, изрекао последњих месеци, после свих појашњавања и дојашњавања, након оноликих бесмислених исправки самог себе и евидентне нервозе у иступима, тешко да је ико поверовао српском премијеру да помињање његовог бившег шефа кабинета у контексту Дарка Шарића, нема везе са ничим другим осим са злонамерним нападима на његов беспрекорни лик и часно дело.

Али, растуће неповерење у српског премијера, већ извесно време и није нека вест. При томе, ваља јасно истаћи да оно није последица никаквих осмишљених напада на личност, какве смо сретали у случају Слободана Милошевића или Војислава Коштунице, већ пре свега произилази из његовог прошлог и садашњег политичког деловања као и неодмерених иступа, попут оног у Скупштини Србије приликом усвајања Резолуције и Платформе о Космету. Уосталом, политичару који има таквог себе, нису ни потребни напади политичких паразита и злонамерника каквих је увек било и биће у политици на овим просторима.

Наравно, прави проблем за политичара никада нису напади других, без обзира одакле долазе, већ њихова основаност. У том контексту питање које се само по себи наметало, након помињања господина Лазаревића у штампи и неуверљивог премијеревог демантија, било је како ће се ствари даље одвијати?! Хоће ли се наставити крчкање Дачића на тихој ватри и слагање анти-корупцијског мозаика на такав начин да се његов лик увек наслућује али никад јасно не види, што траје већ месецима, или ће се кренути у нешто конкретније?!

На одговор нисмо дуго чекали. Тек што је премијер узео у заштиту бившег шефа свог кабинета “Информер”, таблоид коме се до сада није могла спорити поузданост извора, објавио је информацију о сусретима тадашњег министра полиције, а данас премијера, са Родољубом Радуловићем, за кога је недавно процурило да је наводни прави вођа Шарићевог клана. Ова вест праћена подацима о постојању обимног аудио материјала и одговарајућих транскрипата, дозирана је тако да се јавности стави до знања да ће се и у наредним бројевима имати шта прочитати на ову тему.

Хитно сазивање ванредне конференције врха странке, и то у нерадан дан, јасно је показало да су у СПС-у итекако свесни да су кола не само кренула низбрдо, већ да су на том путу и опасно убрзала. Шта се тамо већало још увек није познато, али Дачићево обраћање новинарима које је након тога уследило није било нарочито весело.

Након што је признао да се са контраверзним Радуловићем видео у три наврата, премијер се није потрудио да нам објасни како је до тих сусрета дошло и у коју сврху, већ је, по ко зна који пут послуживши се класичном заменом теза, кренуо да редом оптужује. Од полиције која га није обавестила да је Радуловић на мерама, до Ђиласа који у сврху политичких обрачуна ископава материјале  које је Тадић тако пријатељски спаковао у фијоку.

Јадан он, сламка међу вихорове. Још би неко могао помислити да су му, тако наивном, Радуловића подметнули као ономад ону водитељку. Да ствар буде до краја бљутава, поменуо је  Дачић и Србију и државне интересе, бескурпулозно покушавајући да их искористи као штит од последица авета сопствене политичке прошлости, за које је, изгледа, веровао да су покопане новом променом дреса и добијањем премијерског мандата. Није био уверљив.

Али, мора му се признати да је, отворено и храбро, поменуо и једну реч која много тога може да објасни не само када је у питању он, већ и целокупна политичка дешавања на српској политичкој сцени последњих година. УЦЕНА!

Уцена као средство за освајање одговарајућих друштвених позиција, уцена као основ политичког дијалога, уцена као метод остваривања одговарајућих материјалних, политичких и  финансијских интереса. И као метод за контролу непослушних, такође!

Истина, премијер је своје стрелице усмерио на своје унутрашње противнике, али ако нека уцена према њему постоји она има много шире импликације.

Има ли пожељнијег саговорника за остваривање циљева бриселске филијале новог светског поретка од таквог политичара?! Има ли логичнијег објашњења за његове срамне ативности у предаји Космета које су кулминирале нуђењем места шиптарској парадржавној творевини у ОУН, а да му то нико није тражио, од страха уцењеног човека?!

Нема, наравно. И зато ова Влада није пала и још неко време неће пасти. Једноставно, Запад неће дозволити било какве озбиљне кораке у том смеру, без обзира што говоре да се превасходно ради о унутрашњем питању Србије. Јер, ко зна да ли би и када, Брисел и Вашингтон, поново добили оваквог „преговарача“ и сличну прилику да заокруже државност Косова до које им је толико стало.                                      

Без формалног признања, дабоме. А Дачић ће већ морати, како зна и уме, да нам објасни како граница није увек граница иако су цариници увек цариници, и како официри за везу нису амбасадори мада су добросуседски односи увек добросуседски односи.

Овакав став и потребу Брисела мораће да испоштују сви актери владајуће коалиције, као и оне опозиционе странке које следе евро-атлантске идеје и троше њихов новац.  У том смислу ваља и посматрати лагано смиривање реторике која нам кроз саопштења и закључке стиже од актера српске политичке сцене.

Најдуже се чекало на став СНС-а, странке која одлучује, али и странке која прелазећи преко оваквог скандала ризикује да изгуби део рејтинга који је стекла управо доследним инсистирањем свог лидера, Александра Вучића, на потпуном расветљавању свих коруптивних појава и санкционисању њихових носилаца без обзира ко су и одакле долазе. Трудећи се да свој имиџ што је могуће више сачува, а да се не замери Бриселу, Вучић је у свом обраћању новинарима користио врло одмерене речи, стављајући до знања да приликом састављања Владе није знао ово што је сада познато и подвлачећи да ће одговарати сви они за које се утврди кривична одговорност.  Случајно или намерно (пре ће бити ово друго) Вучић је пренебегао чињеницу да судбину политичара који је на власти готово никада не одређује кривична (она долази касније) већ пре свега морална и политичка одговорност. Али, оставио је себи довољно простора да се овога “присети” када буде требало, бираним речима стављајући до знања да, практично, од два зла бира мање и јасно изрекавши да ће избора бити ако их грађани буду желели.

Како ће се ово одразити на рејтинг Вучића видећемо, али је сигурно да је Дачић изгубио сваки кредибилитет и просто је невероватно колико кратковидо у лични проблем, ма колики он био, увлачи и своју странку и своју државу.

Пробуђени инстикт самоодржања, који већ месецима сваки његов наступ пуни адреналином, не дозвољава му да поднесе оставку бар на место министра полиције, јер чак и да није имао спорне сусрете са бизнисменима сумњиве прошлости, у последње време толико је истицао своју необавештеност о дешавањима везаним за полицију да се оправдано поставља питање шта је, као Министар унутрашњих послова, уопште радио у Влади Мирка Цветковића.

Можда би таквим чином Дачић вратио своје нарушено достојанство и повратио део легитимитета да у ситуацији у којој се налази уопште буде преговарач о било чему, посебно о теми каква је Косово. Али, будући да он то није учинио, нити намерава да то учини, нама остаје да се питамо чиме смо као народ, после Тадића, заслужили Дачића, а њему да размишља шта ће се десити када, колико сутра, одигра своју срамну косовску ролу. А и иза „сутра“ увек долази нови дан.

Извор: Видовдан