Никловани Милашиновић

Тешко да се могло претпоставити како ће у овој напаћеној, опљачкајној и пониженој земљи једна тема каква је могућа инвестиција у експлоатацију рудних резерви никла, преко ноћи, постати не само питање свих еколошких питања, већ и Гордијев чвор од чијег разрешења зависи биолошки опстанак нације.

Пустош у кругу од сто километара, киселе кише, загађене воде и остали демони апокалипсе, које Србија иначе не познаје, чекају само рудник никла па да започну свој смртоносни пир, а несрећнике који некако и преживљавају осиромашени уранијум, затровану воду и месне прерађевине у којима има више нитрита и конзерванса него меса, докрајчиће никал.

Ето, такву смо медијску слику добили, а констатација чувених нам аналитичара за све и свашта, да Србија “нема искуства у производњи никла” била је једини покушај да се појасни производња овог метала и технологије које се у ту сврху користе.

Будући да је текст “Никловани Кустурица” изазвао повелику пажњу, желео бих посетиоцима “Видовдана”, посебно онима забринутим за “здравље нације” и “лобирање” понешто разјасним, или им пружим материјал за даље коментаре, како већ ко схвати.

Дакле, нико ме не плаћа, не познајем господина ресорног министра, нисам члан ни једне странке, а фирма звучног назива “Србија-Никл” делује ми као неозбиљан приступ озбиљној привредној тематици, или као покушај да се прода стари семинарски рад.

Може бити да некоме није било чудно што у два дана готово сви дневни листови о једној теми пишу варирајући готово истоветан текст, заснован на сликама са Интернета и без икаквих озбиљних информација или консултација других извора, али мени јесте. Јер, такво представљање ствари, зове се “кампања”, а она увек служи неким интересима (никада народним).

Будући да сам, игром случаја, располагао одређеним информацијама, решио сам да их представим читаоцима “Видовдана” како би сви могли видети да постоји друга страна медаље. Те информације су јасне, конкретне и лако проверљиве. Тако су читаоци “Видовдана”, могли одмах да прочитају оно што је требало да се, кроз неко време, објави као резултат скупог истраживања, а то су налазишта и истражене резерве никла у Србији. То се сигурно није допало носиоцима овог пројекта.

Са друге стране, понудио сам и информације о привредним могућностима које проистичу из експлоатације овог метала, а чији су економски ефекти веома респектибилни, што се опет није допало онима који квалификованост за ову тему потврђују ставом да су радници у фабрикама изум социјализма.

Дакле, за разлику од других медија, посетиоци “Видовдана” добили су прилику да се објективно информишу. Њихова је ствар да ли ће више веровати сликама са Интернета опустелог руског града који се, иначе, налази у области где има десетак фабрика никла, или мени који им кажем да се у Македонији и Космету и сада експлоатише никл (што се лако може проверити) као и да тамо нема никакве еколошке катаклизме, мада, наравно, има индустријског загађења.

За оне који не знају, или су можда заборавили, главни град јужне српске покрајине, Приштина, налази се на 15-так километра друмске раздаљине од фабрике и рудника никла. Зар неко жели да каже да је то пуст град, да је вода затрована, или да у околини нема нормалне пољопривредне производње ?!? А никл се производи више од тридесет година! Иначе, у самој покрајини увек су за веће загађиваче сматрани цементара “Шар”, “Трепча” и обилићке “Термоелектране.

Злогласној породици Јашари, чије су се забункерисане куће налазиле на око 2 км од “Фероникла”, никада нису сметали ни рудник, ни фабрика, већ Срби и Србија. Били су итекако здрави и живахни, када су, по трећи пут у новијој српској историји, кренули на Србију баш из дреничког краја.

Наравно, нема никакве дилеме да свака експлоатација метала спада у “прљаве технологије” које негативно делују на природно окружење. Међутим, постоје јасно утврђене процедуре које, када се поштују, све опасности доводе у подношљиве оквире, тако да оне земље које нису довољно богате да живе од политике, шпекулантских послова или контролисаног криминала, могу живети од свог рада и експлоатације природних ресурса које имају. Наравно, слажем се са свима који сматрају да би једна оваква експлоатација имала смисла и оправдања једино ако би највећи део економске користи од ње остајао нашој држави, а то лако решава одговорна и патриотска власт. Њу, опет, сами бирамо.

Што се, пак, лобирања тиче, зар заиста има некога ко верује да ће у таквој игри бројки и интереса неко за “лобисту” узети мене или за коначну одлуку питати било кога од нас?! Али, свакако подржавам озбиљан и национолно одговаран приступ третирању експлоатације никла у нашој земљи.

Но, мислим да су шансе да се ишта озбиљно догоди на том пољу, у наредних десетак година, заиста јако мале без обзира што сам сигуран да ће “истраживања” показати исплативост експлатације постојећих рудних резерви. Једноставно, у овом тренутку, немамо пратеће потенцијале неопходне за ову производњу.

Извор: Видовдан