Петнаесто сећање на нас

“Боље умрети на ногама, него живети на коленима!”
Емилио Запата – мексички револуционар

„Србе можемо спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити!“
Џејми Шеј – портпарол НАТО-а

Узалуд желе да нам промене свест, да нас анестезирају, да нас „науче“ како морамо гледати напред а не назад. Узалуд. Јер, постоји бол који време не може да избрише. И зато, увек када приђе тај тужни, али велики историјски дан, 24. Март, треба се подсетити. На Нас и на Њих. На зле жртве и добре убице. На велике и мале. На Голијате и Давида.

На прву офанзивну операцију НАТО-а као војске Новог светског поретка, која дејствује без одлуке Савета Безбедности ОУН, кршећи основне принципе међународног права.

На 19. здружених земаља које су кренуле у десетодневни интервенционистички излет на војску без оружја и морала, а задржали се 78 дана, бесно бомбардујући бројне цивилне циљеве како би у народу сломиле прокључали бунт против силе и неправде.

На, такође, прву употребу немачке оружане силе за интервенцију ван својих граница након другог светског рата, чиме је практично избрисано последње ограничење које је Немачкој наметала капитулација из 1945. године.

На превремени одлазак истрошеног Бориса Јељцина и долазак Владимира Путина који је прекинуо погубан загрљај са евро-атлантизмом и отпочео препород Русије.

А треба се подсетити и на још понешто.

Коначна политичка одлука за напад на тадашњу СР Југославију донета је на састанку Билдерберг групе за 1998. годину, које се одржало од 14 до 17. маја, у шкотском градићу Ершир (хотел Турнбери). Том састанку, као гости, присуствовали су, са бивших југословенских простора, словеначки банкар Марк Вољч и косовски публициста Ветон Сурои, син дипломате нестале СФРЈ.

Такође у својству гостију (чија имена не остају у архивама) овом састанку присуствовали су и бивши председник Бугарске Петар Стојанов, и бивши Министар иностраних послова Румуније Мугура Исареску. Обе ове земље, током бомбардовања 1999. године, дале су пуну логистику НАТО-у, а заузврат, исте те године, добиле статус кандидата за чланство у ЕУ, иако ни издалека нису задовољавале неопходне стандарде. И сада су, европски, грађани петог реда.

План и циљеви напада били су дефинисани током септембра 1998. године, што показује да је ова опција била у игри и раније (приликом бомбардовања српских положаја у Босни), а сем ваздушних удара предвиђали су и варијанту копнене агресије.

Непосредни повод за напад био је тзв. “Случај Рачак” за који се касније доказало да је класично подметање налик ономе које је Хитлер учинио пре напада на Пољску, а хашки трибунал га је избацио као тачку оптужнице против Слободана Милошевића и припадника српских војних и безбедносних снага, који су у Хагу одговарали.

Али, никада нико није покренуо поступак против оних који су исценирали ову причу (Вилијам Вокер, ОЕБС и Хелена Ранте) и тиме починили тежак злочин против мира!

Иако званичних података још увек нема сматра се да је током бомбардовања погинуло преко 2.500 грађана СР Југославије, од чега су њих преко половине били цивили, а више од 12.000 људи је рањено. Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.

Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

На територију Србије лансирано је 1.300 крстарећих пројектила и бачено 37.000, женевском конвенцијом забрањених, касетних бомби на 219 локација и површини већој од 23000 км, а за гађање цивилних циљева коришћена је и муниција са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система. (1)

Званична материјална штета није утврђена, а процене од 30 милијарди долара које највише фигурирају на Западу дала је Група Г-17 (коју је тада водили Лабус и Динкић) без образложења методологије коју је користила, док су државна тела која су се тиме бавила оперисала податком од око 100 милијарди, са јасно датом методологијом. Званично утврђивање нанете ратне штете прекинуто је након рушења Слободана Милошевића и успостављања квислиншке власти.

Током трајања бомбардовања званично су покушане две копнене инвазије из правца Албаније. Прва, на Велики Петак, 9. априла 1999 године, позната као Битка на Кошарама, и друга, “Операција Стрела” отпочета 26. маја са намером да се део територије Космета заузме пре почетка разговора о миру. Ова друга трајала је до званичног окончања агресије 10. Јуна 2000-те, али као и прва доживела је неуспех, па је Србија у преговоре ушла као земља очуваног суверенитета и територијалног интегритета, што је и омогућило усвајање Резолуције 1244. у облику који јој тај суверенитет и гарантује.

И то је кратка прича о Нама и Њима.

Али, остаје она тежа и још болнија прича. Прича о Нама и Нама. Јер, и на то се, данас, треба подсетити. На Нас и Нас. На оне који су гинули и крварили и оне који су им се ругали. На оне који су све изгубили и оне који су на несрећи зарадили. На плач матере човекове и човека који пева после рата.

На све оне који су телима бранили мостове, али и онога који је злочинцима рекао “бомбардујте док не падне режим”!

На лепо и тужно лице мале Милице Ракић, симбола њихове мржње и исцереног Тачијевог Србина, Слободана Петровића, који нам поручује како је независност Косова неповратан процес и још прети “онима” са севера да ће сами бити криви за оно што ће их задесити.

На све срушене цркве и преорана гробља за ових петнаест година од када НАТО брине о безбедности свих грађана Косова и оне који говоре да су то наши пријатељи који нас жељно чекају у породици европских народа, а да су нам Руси непријатељи који хоће да нас искористе за своје интересе на Балкану.

На хероје Кошара и оне који су подигли границе у сопственој земљи.

На крваву продају Срба у деловима и оне који се рукују са оним који је ту продају уговорио и наплатио.

На све наше дане које почињемо мање национални а завршавамо више сиромашни и разочарани.

Да, данас је 24. март 2014. године и још једно сећање на “Милосрдног Анђела” који нас је волео смрћу. Петнаесто СЕЋАЊЕ НА НАС !

_________________________________________________

(1) http://www.tanjug.rs/novosti/122565/petnaest-godina-od-nato-bombardovanja.htm

Извор: ЦЕОПОМ-Истина