Petnaesto sećanje na nas

“Bolje umreti na nogama, nego živeti na kolenima!”
Emilio Zapata – meksički revolucionar

„Srbe možemo spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti!“
Džejmi Šej – portparol NATO-a

Uzalud žele da nam promene svest, da nas anesteziraju, da nas „nauče“ kako moramo gledati napred a ne nazad. Uzalud. Jer, postoji bol koji vreme ne može da izbriše. I zato, uvek kada priđe taj tužni, ali veliki istorijski dan, 24. Mart, treba se podsetiti. Na Nas i na Njih. Na zle žrtve i dobre ubice. Na velike i male. Na Golijate i Davida.

Na prvu ofanzivnu operaciju NATO-a kao vojske Novog svetskog poretka, koja dejstvuje bez odluke Saveta Bezbednosti OUN, kršeći osnovne principe međunarodnog prava.

Na 19. združenih zemalja koje su krenule u desetodnevni intervencionistički izlet na vojsku bez oružja i morala, a zadržali se 78 dana, besno bombardujući brojne civilne ciljeve kako bi u narodu slomile proključali bunt protiv sile i nepravde.

Na, takođe, prvu upotrebu nemačke oružane sile za intervenciju van svojih granica nakon drugog svetskog rata, čime je praktično izbrisano poslednje ograničenje koje je Nemačkoj nametala kapitulacija iz 1945. godine.

Na prevremeni odlazak istrošenog Borisa Jeljcina i dolazak Vladimira Putina koji je prekinuo poguban zagrljaj sa evro-atlantizmom i otpočeo preporod Rusije.

A treba se podsetiti i na još ponešto.

Konačna politička odluka za napad na tadašnju SR Jugoslaviju doneta je na sastanku Bilderberg grupe za 1998. godinu, koje se održalo od 14 do 17. maja, u škotskom gradiću Eršir (hotel Turnberi). Tom sastanku, kao gosti, prisustvovali su, sa bivših jugoslovenskih prostora, slovenački bankar Mark Voljč i kosovski publicista Veton Suroi, sin diplomate nestale SFRJ.

Takođe u svojstvu gostiju (čija imena ne ostaju u arhivama) ovom sastanku prisustvovali su i bivši predsednik Bugarske Petar Stojanov, i bivši Ministar inostranih poslova Rumunije Mugura Isaresku. Obe ove zemlje, tokom bombardovanja 1999. godine, dale su punu logistiku NATO-u, a zauzvrat, iste te godine, dobile status kandidata za članstvo u EU, iako ni izdaleka nisu zadovoljavale neophodne standarde. I sada su, evropski, građani petog reda.

Plan i ciljevi napada bili su definisani tokom septembra 1998. godine, što pokazuje da je ova opcija bila u igri i ranije (prilikom bombardovanja srpskih položaja u Bosni), a sem vazdušnih udara predviđali su i varijantu kopnene agresije.

Neposredni povod za napad bio je tzv. “Slučaj Račak” za koji se kasnije dokazalo da je klasično podmetanje nalik onome koje je Hitler učinio pre napada na Poljsku, a haški tribunal ga je izbacio kao tačku optužnice protiv Slobodana Miloševića i pripadnika srpskih vojnih i bezbednosnih snaga, koji su u Hagu odgovarali.

Ali, nikada niko nije pokrenuo postupak protiv onih koji su iscenirali ovu priču (Vilijam Voker, OEBS i Helena Rante) i time počinili težak zločin protiv mira!

Iako zvaničnih podataka još uvek nema smatra se da je tokom bombardovanja poginulo preko 2.500 građana SR Jugoslavije, od čega su njih preko polovine bili civili, a više od 12.000 ljudi je ranjeno. Tokom agresije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.

Oštećeno je i 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.

Na teritoriju Srbije lansirano je 1.300 krstarećih projektila i bačeno 37.000, ženevskom konvencijom zabranjenih, kasetnih bombi na 219 lokacija i površini većoj od 23000 km, a za gađanje civilnih ciljeva korišćena je i municija sa osiromašenim uranijumom.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. (1)

Zvanična materijalna šteta nije utvrđena, a procene od 30 milijardi dolara koje najviše figuriraju na Zapadu dala je Grupa G-17 (koju je tada vodili Labus i Dinkić) bez obrazloženja metodologije koju je koristila, dok su državna tela koja su se time bavila operisala podatkom od oko 100 milijardi, sa jasno datom metodologijom. Zvanično utvrđivanje nanete ratne štete prekinuto je nakon rušenja Slobodana Miloševića i uspostavljanja kvislinške vlasti.

Tokom trajanja bombardovanja zvanično su pokušane dve kopnene invazije iz pravca Albanije. Prva, na Veliki Petak, 9. aprila 1999 godine, poznata kao Bitka na Košarama, i druga, “Operacija Strela” otpočeta 26. maja sa namerom da se deo teritorije Kosmeta zauzme pre početka razgovora o miru. Ova druga trajala je do zvaničnog okončanja agresije 10. Juna 2000-te, ali kao i prva doživela je neuspeh, pa je Srbija u pregovore ušla kao zemlja očuvanog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što je i omogućilo usvajanje Rezolucije 1244. u obliku koji joj taj suverenitet i garantuje.

I to je kratka priča o Nama i Njima.

Ali, ostaje ona teža i još bolnija priča. Priča o Nama i Nama. Jer, i na to se, danas, treba podsetiti. Na Nas i Nas. Na one koji su ginuli i krvarili i one koji su im se rugali. Na one koji su sve izgubili i one koji su na nesreći zaradili. Na plač matere čovekove i čoveka koji peva posle rata.

Na sve one koji su telima branili mostove, ali i onoga koji je zločincima rekao “bombardujte dok ne padne režim”!

Na lepo i tužno lice male Milice Rakić, simbola njihove mržnje i iscerenog Tačijevog Srbina, Slobodana Petrovića, koji nam poručuje kako je nezavisnost Kosova nepovratan proces i još preti “onima” sa severa da će sami biti krivi za ono što će ih zadesiti.

Na sve srušene crkve i preorana groblja za ovih petnaest godina od kada NATO brine o bezbednosti svih građana Kosova i one koji govore da su to naši prijatelji koji nas željno čekaju u porodici evropskih naroda, a da su nam Rusi neprijatelji koji hoće da nas iskoriste za svoje interese na Balkanu.

Na heroje Košara i one koji su podigli granice u sopstvenoj zemlji.

Na krvavu prodaju Srba u delovima i one koji se rukuju sa onim koji je tu prodaju ugovorio i naplatio.

Na sve naše dane koje počinjemo manje nacionalni a završavamo više siromašni i razočarani.

Da, danas je 24. mart 2014. godine i još jedno sećanje na “Milosrdnog Anđela” koji nas je voleo smrću. Petnaesto SEĆANJE NA NAS !

_________________________________________________

(1) http://www.tanjug.rs/novosti/122565/petnaest-godina-od-nato-bombardovanja.htm

Izvor: CEOPOM-Istina