Pobednici

I to je gotovo. Višemesečno mrcvarenje Srbije završilo se na predvidljiv način, još jednim korakom ka dnu. Aleksandar Vučić postao je predsednik u prvom krugu, što se znalo još onog trenutka kada je izjavio da će u slučaju drugog kruga izaći na TV-duel sa svojim protiv-kandidatom. Zar je sebi i gospodinu Vučićeviću mogao to prirediditi. Nikako. Zato je krenuo od 57%, pa klizi naniže da bi se zaustavio, verovatno, na oko 52 posto podrške. Nešto više, nego što je nužno. Tako vam je to u namesničkim demokratijama. Uvek i svuda. 

Ali, nije Vučić jedini pobednik ovih izbora, bez obzira što je njegova pobeda apsolutna. Zavisno od ugla iz kog stvari posmatrate pobednika ima još podosta.

Recimo, Tomislav Nikolić. Ima li veće pobede za jednog oca, makar i političkog, nego da mu „sin“ uspe u životu i nasledi ga na prestolu, a nije kralj? Nema, dabome. Čak iako uzmemo u obzir da je to sa „očevima“ kod Vučića prilično zamršeno. Kako mu Toma može biti politički „otac“, kada ga je u politiku uveo Šešelj? I dao mu prvu dozu vlasti. Po meni, Toma mu nikako ne može biti „otac“ već samo „poočim“, koji ga je prihvatio kada ga je „otac“ napustio, a on bio tužan. Ili je Alek napustio njega. Svejedno je bio tužan. Bilo kako bilo, Toma je pobednik jer ga nasleđuje politički „sin“ (ili „posinak“) koji će njegovim biološkim sinovima ostaviti one bespravne kuće, ženi firmu i fantome-donatore, a njemu posle izleta u Kinu obezbediti mirnu penziju i srebrni rakijski kazan da u njemu peče rakiju „srebrovaču“. 

A, ako sam ja u pravu, da je Vučićev politički „otac“ zapravo Šešelj, onda je, normalno, i on pobednik bez obzira na mali broj glasova koje je dobio.

Pobednik je svakako i onaj Beli Preletačević, koji nije naučio samo kako da jaše konja, već i kako da zajaše Soroševe i američke državne fondove poput USAID-a, dobro se nažderao pred kamerama u izbornoj noći i stekao svog Prilepka, iako nije Vučić. Malo li je od početnika, pa makar mu učitelj bio i sam Srđa Popović, a glasove za kandidaturu mu skupljali aktivisti SNS-a.

Mada ne misli tako, pa se buni iz sveg glasa, pobednik je i Velja Ilić, kome nisu dozvolili da glasa, zbog čega nije mogao, iako je hteo, da učestvuje u ovoj izbornoj farsi. Čovek ponekad ne ume da prepozna, niti da ceni, svoje sretne trenutke.

Pobednici su, šućur Alahu, i Bošnjaci o čemu nas je obavestio lično budući predsednik, pohvalivši se, prilikom pobedničkog obraćanja, kako je u Novom Pazaru dobio čak 65% glasova, a u nekim manjim muslimanskim sredinama i 90%. Za te manje sredine, novi predsednik, se posebno zahvalio nekakvom Safetu zbog koga su mu se, kako je kazao „svi smejali“. Ja mu se nisam smejao. Nisam ni znao za tog Safeta. Ali, sada, kad za njega znam, meni se ne smeje već plače kada pomislim na cenu koju će Srbija imati da plati zbog te bošnjačke podrške (koja je Vučiću, verovatno, namakla potrebnu većinu da se spasi drugog kruga). 

Pobednik je, bogami, i Miroslav Lazanski, koji već duže kao analitičar i kolumnista ima autorsku krizu, ali se u ulozi SNS bota sve bolje snalazi. Gostujući na B-92 u izbornoj noći, tako je zdušno i agresivno branio Vučićevu pobedu da se Stefanović i Vulin moraju ozbiljno zamisliti kako će i šta će u pobedničkom karavanu. Možda je Lazanskog budući predsednik prevario za mesto ministra vojnog, ali ni direktor „Politike“ nije mala stvar…

Pa, onda, Milo Đukanović. Ako izuzmemo budućeg predsednika, on je na ovim izborima pobednik nad pobednicima. Srbija ostaje njegova stabilna profitna baza, kao i ventil za ispuštanje političkih napetosti u Crnoj Gori, kada god mu je to potrebno. Jačaće i bratske veze. Doduše, ne između naroda, već između brata Aca i brata Andreja.

I tako. Mogao bih nabrajati još pobednika ovih izbora. Koliko hoćete. Malih i velikih. Javnih i tajnih. Ali sve njihove pobede, poput reke ponornice, nestaju u činjenici da je svaka Vučićeva pobeda do sada uvek značila poraz Srbije…

Izvor: Fond Strateške Kulture