Пораз вишестраначја

Ни после најновијих података РИК-а са 97,42 % обрађених бирачких места нема битнијих промена у процентуалном односу председничких кандидата, нити у њиховом редоследу. Неће их ни бити. Вучић остаје на око 55 % што моћно звучи, а иза њега Саша Јанковић (16,36), Бели (9,43), па Јеремић са 5,66 % и тако редом.

Иако се може казати да је пласман господина Прелетачевића Белог свакако највеће изненађење ових избора, он се мора посматрати у оквиру шире поруке коју је бирачко тело упутило носиоцима политичког живота у Србији – ДОСТА НАМ ЈЕ ОВАКВИХ СТРАНАКА!

Осим плебисцитарног победника Александра Вучића ниједан од кандидата пласираних од другог до четвртог места иза себе нема странку, а освојили су укупно 31,45 % гласова. Када овоме придодамо Милана Стаматовића са 1,17% цифра за странке постаје још поразнија.

Што се тиче странака, најбоље пласирани кандидат, иза победника, јесте Војислав Шешељ који са 4,5 % бирачког тела заузима тек пето место, а иза њега су Бошко Обрадовић (2,29), Саша Радуловић, који нема странку али има покрет (1,42), па редом остали кукавни страначки кандидати, Ненад Чанак, Александар Поповић и Мирослав Паровић. Све у свему укупно 10,71 одсто или три пута мање од нестраначких кандидата. Можемо ли се томе чудити када је, на пример, Вучићев коалициони партнер, председник партије пензионера, господин Кркобабић коме је странка остала у наслеђе од тате, у предизборној кампањи позвао гласаче да заокруже бр.1 (Сашу Јанковића), што јасно показује да је на скупу говорио тотално неприпремљен и незаинтересован, или да једноставно не зна у којој се години и у којим изборима налази. А по основу коалиционог партнерства са владајућом партијом заузима високе позиције у државној управи, И не само он, већ и чланови његове породице.

Разлога за радовање нема чак ни апсолутни победник, Вучић, који је као кандидат страначке коалиције добио око 300.000 гласова мање него странке које су га подржале на изборима 2016. године. Са тадашњих 2,3 милиона сишао је на испод 2 (1,95 милиона), односно са 60 на 55 % бирачког тела.(1) За непуну годину! И то са кампањом која је личила на тиранију. 

Дакле, цифре су неумољиве. Народ више не верује политичким странкама, нити сматра да овакво вишестраначје, корумпирано и неморално, има смисла. Не верује ни победнику, за кога пре свега гласа из стомака. Простим збрајањем лако ћемо доћи до тога да победничких 1,95 милиона представља нешто мање од збира оних који раде у државном сектору, плус корисници пензија и обожаватељи ријалити-програма.

Можда од изнетих цифара и бирачке поруке – ДОСТА НАМ ЈЕ ОВАКВИХ СТРАНАКА – треба поћи у објашњавању феномена да пар дана после избора на улици имамо десетине хиљада младих који не прихватају њихове резултате. Па да се тек онда бавимо Сорошем који, као и сваки нечастиви, увек вреба своју прилику.

Отуда, какао год се ови протести завршили, Србију тек чекају неминовне и озбиљне политичке промене, јер је евидентно да успостављени политички систем постаје кочница друштвеног и економског развоја. Превелики је јаз између народа и превараната који себе називају „политичком елитом“.

Шира верзија текста објављена на Фонду стратешке културе 06.04.2017.

Извор: Фонд Стратешке Културе