Poraz višestranačja

Ni posle najnovijih podataka RIK-a sa 97,42 % obrađenih biračkih mesta nema bitnijih promena u procentualnom odnosu predsedničkih kandidata, niti u njihovom redosledu. Neće ih ni biti. Vučić ostaje na oko 55 % što moćno zvuči, a iza njega Saša Janković (16,36), Beli (9,43), pa Jeremić sa 5,66 % i tako redom.

Iako se može kazati da je plasman gospodina Preletačevića Belog svakako najveće iznenađenje ovih izbora, on se mora posmatrati u okviru šire poruke koju je biračko telo uputilo nosiocima političkog života u Srbiji – DOSTA NAM JE OVAKVIH STRANAKA!

Osim plebiscitarnog pobednika Aleksandra Vučića nijedan od kandidata plasiranih od drugog do četvrtog mesta iza sebe nema stranku, a osvojili su ukupno 31,45 % glasova. Kada ovome pridodamo Milana Stamatovića sa 1,17% cifra za stranke postaje još poraznija.

Što se tiče stranaka, najbolje plasirani kandidat, iza pobednika, jeste Vojislav Šešelj koji sa 4,5 % biračkog tela zauzima tek peto mesto, a iza njega su Boško Obradović (2,29), Saša Radulović, koji nema stranku ali ima pokret (1,42), pa redom ostali kukavni stranački kandidati, Nenad Čanak, Aleksandar Popović i Miroslav Parović. Sve u svemu ukupno 10,71 odsto ili tri puta manje od nestranačkih kandidata. Možemo li se tome čuditi kada je, na primer, Vučićev koalicioni partner, predsednik partije penzionera, gospodin Krkobabić kome je stranka ostala u nasleđe od tate, u predizbornoj kampanji pozvao glasače da zaokruže br.1 (Sašu Jankovića), što jasno pokazuje da je na skupu govorio totalno nepripremljen i nezainteresovan, ili da jednostavno ne zna u kojoj se godini i u kojim izborima nalazi. A po osnovu koalicionog partnerstva sa vladajućom partijom zauzima visoke pozicije u državnoj upravi, I ne samo on, već i članovi njegove porodice.

Razloga za radovanje nema čak ni apsolutni pobednik, Vučić, koji je kao kandidat stranačke koalicije dobio oko 300.000 glasova manje nego stranke koje su ga podržale na izborima 2016. godine. Sa tadašnjih 2,3 miliona sišao je na ispod 2 (1,95 miliona), odnosno sa 60 na 55 % biračkog tela.(1) Za nepunu godinu! I to sa kampanjom koja je ličila na tiraniju. 

Dakle, cifre su neumoljive. Narod više ne veruje političkim strankama, niti smatra da ovakvo višestranačje, korumpirano i nemoralno, ima smisla. Ne veruje ni pobedniku, za koga pre svega glasa iz stomaka. Prostim zbrajanjem lako ćemo doći do toga da pobedničkih 1,95 miliona predstavlja nešto manje od zbira onih koji rade u državnom sektoru, plus korisnici penzija i obožavatelji rijaliti-programa.

Možda od iznetih cifara i biračke poruke – DOSTA NAM JE OVAKVIH STRANAKA – treba poći u objašnjavanju fenomena da par dana posle izbora na ulici imamo desetine hiljada mladih koji ne prihvataju njihove rezultate. Pa da se tek onda bavimo Sorošem koji, kao i svaki nečastivi, uvek vreba svoju priliku.

Otuda, kakao god se ovi protesti završili, Srbiju tek čekaju neminovne i ozbiljne političke promene, jer je evidentno da uspostavljeni politički sistem postaje kočnica društvenog i ekonomskog razvoja. Preveliki je jaz između naroda i prevaranata koji sebe nazivaju „političkom elitom“.

Šira verzija teksta objavljena na Fondu strateške kulture 06.04.2017.

Izvor: Fond Strateške Kulture