Дал’ председник пали топа?

И то је завршено. Мирно, хвала Богу. Дан који су унезверени председник и његова најужа лоповска камарила називали даном „Д“, застрашујући грађане низом  катаклизмичних сценарија, није се догодио. Нико није покушао да заузме Скупштину нити РТС, ником није пало на памет да окружи председника и држи га у обручу док не потпише „прелазну владу“, нигде није било терориста који је тобоже требало да га убију зато што прелазну владу „жив потписати неће“.

Али, за то никако није заслужан избезумљени српски режим, без обзира што човек-гњида који се одзива на име Ивица Дачић, покушава да заслуге за то припише одговорности полиције, већ искључиво одлична организација и велика дисциплина студената и грађана учесника протеста, који нису одговорили ни на једну од више десетина провокација којима су били изложени. И то је управо највећа победа овог протеста. Није успела намера власти да преко паравојних групација наоружаних бејзбол палицама, чекићима и осталим сличним помагалима, маскираних и снабдевених средствима везе који нису били мобилни телефони, изазову хаос и насиље које би режиму пружило алиби за коначни обрачун са протестом, увођење ванредног стања или неки још гори сценарио.

Што се тиче полиције она ни једном није заштитила студенте када су били нападани, а не ретко су режимски батинаши стајали баш поред полиције бирајући жртве. О вероватној употреби звучног топа у тренутку тишине у помен настрадалима у Новом Саду опширније касније. За сада је довољно рећи да ту справу, чија је употреба у многим земљама забрањена због последица које изазива по здравље људи, поседују и МУП и Војска Србије.

Иако је за озбиљније анализе прерано неке аналитичке импресије се свакако намећу па о њима ваља рећи коју реч. Пре свега, ово је највећи протестни скуп у историји Србије са, засигурно, преко 300.000 учесника, што је с обзиром на негативну кампању власти, незакониту обуставу међуградског друмског и железничког саобраћаја и директно застрашивање грађана апокалиптичним сценаријима, заиста фасцинантно. Скупу јер присуствовало много значајних личности из свих сфера друштва од спорта до политике, што је показало ширину друштвеног отпора овом корумпираном и безморалном режиму.

У политичком смислу посебно ваља истаћи долазак Војислава Коштунице, који је тиме прекинуо дугогодишњу политичку изолацију и најављену појаву Бранка Ружића и групе млађих функционера СПС-а који су тиме најавили спремност за озбиљно дистанцирање од политике увлачења у Вучићеву орбиту у коју их гура уцењени Ивица Дачић и потпуно погубљена Славица Ђукић-Дејановић. Чини се да је Бранко Ружић свестан да ће такво сврставање уз Вучићев режим потпуно срозати идентитет СПС-а и уништити његов политички рејтинг и да ћемо у овој партији имати бурно политичко пролеће.

Што се спортиста тиче буквално све велико што смо имали и имамо, све што је освајало медаље и што нешто значи безрезервно је подржало младост Србије, на челу са оним уистину највећим, Новаком Ђоковићем.

Оно што је такође било приметно и што је спречило режим да скуп одведе у намеравано насиље јесте беспрекорна организација протеста. Све је било на свом месту, све благовремено и одговорно. Од студентских редара у жутим прслуцима, преко брзо покретних бајкера, до искусних ветерана 63. Падобранске. Сви су они дали немерљиви допринос да овај скуп високог ризика не склизне у хаос у који га је гурао режим, али највеће честитке иду оним невидљивим људима који су вукли конце тако да се предупеди насиље и очувају основне поруке скупа, иако он практично није регуларно завршен. То свакако нису студенти, већ много умније главе, али сигурно нису ни УСАИД плаћеници како тврди режим, јер да јесу сигурно не би бежали од хаоса. У сваком случају, хвала им! Толики скуп без озбиљно повређених, без сломљених излога, без озбиљног напада на полицију. Свака част!

Заправо, извор сваког конфликта на овом протесту био је режимски логор у Пионирском парку где су, ограђени бодљикавом жицом и окружени старим тракторима без регистарских таблица, били подигнути шатори у којима су били смештени режимски плаћеници који су себе називали „студентима који желе да уче“, а касније су им се придружили припадници расформиране ЈСО, предвођени Гуријем. Елем, ти који „хоће да уче“, од почетка су изнели некакве захтеве супротне студентским и тражили су право да иду на предавања. Сасвим легитимно, нема спора. Проблем је само што тај полусвет (стар од 15 до 35 година) на све личи, осим на студенте, што је брзо разобличено, али ко те пита?! Режим је са њима почео да „преговара“ као са академским грађанима, иако је било јасно да они тамо, сви заједно, нису прочитали две књиге у животу, па су их студенти у протесту иронично прозвали „ћаци“, а њихов логор, окружен тракторима и бодљикавом жицом „Ћациленд“.

И тако су они и режим замајавали јавност све док се протест није приближио. Тада су дошле расформиране „црвене беретке“, а затим су у Ћациленд, под окриљем ноћи, пристигли и неки други људи. Набилдованих мишића, дебелих вратова и маскирани фантомкама деловали су пуно злослутније од осталих становника Ћациленда. Било је јасно да су им задаци другачији а дневнице веће него осталим ћацима. А све њих чувале су јаке полицијске снаге, чак и сутрадан када су из тог брлога бацали каменице на мирне учеснике протеста, и повремено, као чупавци из кутије, излетали да нападну студенте наоружани штанглама, чекићима и осталим реквизитима. Све то пред очима полиције која је све то мирно посматрала, уз повремено подизање штитова када би нападнути почели да враћају каменице у Ћациленд преко њихових глава. За сваки случај.

Када су студенти у блокади добили позив да се повуку, а њихови редари скинули прслуке и објавили да је протест испред Скупштине завршен из Ћациленда се заорило „Победа! Победа!“ и оно „Ацо, Србине!“ – што ОН увек воли да чује. Нешто касније, под окриљем мрака, ти вратови и  фантомке, мишићи и штангле, отишли су до гараже код Београђанке, сели у возила и одвезли се у непознатом правцу. Полиција их је пустила да одшетају иако су пред њиховим очима нападали и повређивали учеснике протеста.

Ипак, најозбиљнији инцидент догодио се у 13. минуту петнаестоминутног ћутања ради одавања поште погинулима у паду настрешнице. Тада се, у посвећеној тишини, зачуо застрашујући звук нечега што креће на вас као да ће вас прегазити или разнети. Био сам тамо, па ипак ми је тешко описати то. Морате реаговати некаквим изливом панике. Посебно кад се поновило. Ја у том тренутку нисам имао појма шта је звучни топ и какве ефекте може да произведе, али било ми је јасно да се ради о нечему што је вештачки изазвано и усмерено на народ који одаје комеморативну пошту. Што застрашује и тера у бег. Стампедо је једва избегнут и само присебност појединаца је то спречила.

Касније сам изгуглао о чему се ради, а и МУП је пожурио да се огласи саопштењем како они нису користили звучни топ „јер не користе забрањена средства“. Али, може ли се овом режиму ишта веровати? Зашто уопште поседујете средство чија је употреба забрањена? Зашто сте набављали нешто ако не желите да га употребите?

Лично, немам дилему да је режим употребио ово средство тек да би народу демонстрирао силу, не размишљајући о последицама по здравље и безбедност људи, а да је тренутак пажљиво одабран како би се ефекат максимално појачао. После 13 минута и пуно блажи и краћи звук не би био пријатан, а камоли овај. Но, занимљив коментар дали су студенти драмских уметности: „Звучни топ је њихов последњи адут, а ми имамо још три шпила“…

Отуда, нема места разочарењу што смо се скупили у толиком броју, а ништа се није десило, које је присутно код једног броја учесника протеста са којима сам причао. Десило се! Итекако се десило!

Пре свега, настављено је демаскирање Вучићевог режима као клике устројене на коруптивним принципима који немају везе ни са политиком, ни са државношћу. Не хистерише Ана Брнабић што заиста верује Вучићу, већ што брани заузету вилу на Дедињу. Такође је недвосмислено потврђена спрега тог режима са групама сумњивих моралних вредности, а исказана је и отворена мржња према сопственом народу, како кроз режимске медије, тако и кроз посупање полиције у протесту. Све су то многи слутили, али сада је то недвосмислено огољено великом броју грађана и то је велико достигнуће овог протеста. Сигуран сам да Вучићев рејтинг наставља да пада!

Велико достигнуће су и величанствене студентске шетње од града до града које су претходиле овом протесту. Оне су разбиле медијски мрак којим је била премрежена Србија и пробудиле зомбирани народ. Вратили су нам енергију неопходну да се мењамо и да мењамо.

И зато имајмо веру у студенте и осталу нашу децу. Они су војска под српским заставама која још није рекла последњу реч. Идемо даље…

---

Извор: ЦЕОПОМ Истина