Dal’ predsednik pali topa?

I to je završeno. Mirno, hvala Bogu. Dan koji su unezvereni predsednik i njegova najuža lopovska kamarila nazivali danom „D“, zastrašujući građane nizom  kataklizmičnih scenarija, nije se dogodio. Niko nije pokušao da zauzme Skupštinu niti RTS, nikom nije palo na pamet da okruži predsednika i drži ga u obruču dok ne potpiše „prelaznu vladu“, nigde nije bilo terorista koji je tobože trebalo da ga ubiju zato što prelaznu vladu „živ potpisati neće“.

Ali, za to nikako nije zaslužan izbezumljeni srpski režim, bez obzira što čovek-gnjida koji se odziva na ime Ivica Dačić, pokušava da zasluge za to pripiše odgovornosti policije, već isključivo odlična organizacija i velika disciplina studenata i građana učesnika protesta, koji nisu odgovorili ni na jednu od više desetina provokacija kojima su bili izloženi. I to je upravo najveća pobeda ovog protesta. Nije uspela namera vlasti da preko paravojnih grupacija naoružanih bejzbol palicama, čekićima i ostalim sličnim pomagalima, maskiranih i snabdevenih sredstvima veze koji nisu bili mobilni telefoni, izazovu haos i nasilje koje bi režimu pružilo alibi za konačni obračun sa protestom, uvođenje vanrednog stanja ili neki još gori scenario.

Što se tiče policije ona ni jednom nije zaštitila studente kada su bili napadani, a ne retko su režimski batinaši stajali baš pored policije birajući žrtve. O verovatnoj upotrebi zvučnog topa u trenutku tišine u pomen nastradalima u Novom Sadu opširnije kasnije. Za sada je dovoljno reći da tu spravu, čija je upotreba u mnogim zemljama zabranjena zbog posledica koje izaziva po zdravlje ljudi, poseduju i MUP i Vojska Srbije.

Iako je za ozbiljnije analize prerano neke analitičke impresije se svakako nameću pa o njima valja reći koju reč. Pre svega, ovo je najveći protestni skup u istoriji Srbije sa, zasigurno, preko 300.000 učesnika, što je s obzirom na negativnu kampanju vlasti, nezakonitu obustavu međugradskog drumskog i železničkog saobraćaja i direktno zastrašivanje građana apokaliptičnim scenarijima, zaista fascinantno. Skupu jer prisustvovalo mnogo značajnih ličnosti iz svih sfera društva od sporta do politike, što je pokazalo širinu društvenog otpora ovom korumpiranom i bezmoralnom režimu.

U političkom smislu posebno valja istaći dolazak Vojislava Koštunice, koji je time prekinuo dugogodišnju političku izolaciju i najavljenu pojavu Branka Ružića i grupe mlađih funkcionera SPS-a koji su time najavili spremnost za ozbiljno distanciranje od politike uvlačenja u Vučićevu orbitu u koju ih gura ucenjeni Ivica Dačić i potpuno pogubljena Slavica Đukić-Dejanović. Čini se da je Branko Ružić svestan da će takvo svrstavanje uz Vučićev režim potpuno srozati identitet SPS-a i uništiti njegov politički rejting i da ćemo u ovoj partiji imati burno političko proleće.

Što se sportista tiče bukvalno sve veliko što smo imali i imamo, sve što je osvajalo medalje i što nešto znači bezrezervno je podržalo mladost Srbije, na čelu sa onim uistinu najvećim, Novakom Đokovićem.

Ono što je takođe bilo primetno i što je sprečilo režim da skup odvede u nameravano nasilje jeste besprekorna organizacija protesta. Sve je bilo na svom mestu, sve blagovremeno i odgovorno. Od studentskih redara u žutim prslucima, preko brzo pokretnih bajkera, do iskusnih veterana 63. Padobranske. Svi su oni dali nemerljivi doprinos da ovaj skup visokog rizika ne sklizne u haos u koji ga je gurao režim, ali najveće čestitke idu onim nevidljivim ljudima koji su vukli konce tako da se predupedi nasilje i očuvaju osnovne poruke skupa, iako on praktično nije regularno završen. To svakako nisu studenti, već mnogo umnije glave, ali sigurno nisu ni USAID plaćenici kako tvrdi režim, jer da jesu sigurno ne bi bežali od haosa. U svakom slučaju, hvala im! Toliki skup bez ozbiljno povređenih, bez slomljenih izloga, bez ozbiljnog napada na policiju. Svaka čast!

Zapravo, izvor svakog konflikta na ovom protestu bio je režimski logor u Pionirskom parku gde su, ograđeni bodljikavom žicom i okruženi starim traktorima bez registarskih tablica, bili podignuti šatori u kojima su bili smešteni režimski plaćenici koji su sebe nazivali „studentima koji žele da uče“, a kasnije su im se pridružili pripadnici rasformirane JSO, predvođeni Gurijem. Elem, ti koji „hoće da uče“, od početka su izneli nekakve zahteve suprotne studentskim i tražili su pravo da idu na predavanja. Sasvim legitimno, nema spora. Problem je samo što taj polusvet (star od 15 do 35 godina) na sve liči, osim na studente, što je brzo razobličeno, ali ko te pita?! Režim je sa njima počeo da „pregovara“ kao sa akademskim građanima, iako je bilo jasno da oni tamo, svi zajedno, nisu pročitali dve knjige u životu, pa su ih studenti u protestu ironično prozvali „ćaci“, a njihov logor, okružen traktorima i bodljikavom žicom „Ćacilend“.

I tako su oni i režim zamajavali javnost sve dok se protest nije približio. Tada su došle rasformirane „crvene beretke“, a zatim su u Ćacilend, pod okriljem noći, pristigli i neki drugi ljudi. Nabildovanih mišića, debelih vratova i maskirani fantomkama delovali su puno zloslutnije od ostalih stanovnika Ćacilenda. Bilo je jasno da su im zadaci drugačiji a dnevnice veće nego ostalim ćacima. A sve njih čuvale su jake policijske snage, čak i sutradan kada su iz tog brloga bacali kamenice na mirne učesnike protesta, i povremeno, kao čupavci iz kutije, izletali da napadnu studente naoružani štanglama, čekićima i ostalim rekvizitima. Sve to pred očima policije koja je sve to mirno posmatrala, uz povremeno podizanje štitova kada bi napadnuti počeli da vraćaju kamenice u Ćacilend preko njihovih glava. Za svaki slučaj.

Kada su studenti u blokadi dobili poziv da se povuku, a njihovi redari skinuli prsluke i objavili da je protest ispred Skupštine završen iz Ćacilenda se zaorilo „Pobeda! Pobeda!“ i ono „Aco, Srbine!“ – što ON uvek voli da čuje. Nešto kasnije, pod okriljem mraka, ti vratovi i  fantomke, mišići i štangle, otišli su do garaže kod Beograđanke, seli u vozila i odvezli se u nepoznatom pravcu. Policija ih je pustila da odšetaju iako su pred njihovim očima napadali i povređivali učesnike protesta.

Ipak, najozbiljniji incident dogodio se u 13. minutu petnaestominutnog ćutanja radi odavanja pošte poginulima u padu nastrešnice. Tada se, u posvećenoj tišini, začuo zastrašujući zvuk nečega što kreće na vas kao da će vas pregaziti ili razneti. Bio sam tamo, pa ipak mi je teško opisati to. Morate reagovati nekakvim izlivom panike. Posebno kad se ponovilo. Ja u tom trenutku nisam imao pojma šta je zvučni top i kakve efekte može da proizvede, ali bilo mi je jasno da se radi o nečemu što je veštački izazvano i usmereno na narod koji odaje komemorativnu poštu. Što zastrašuje i tera u beg. Stampedo je jedva izbegnut i samo prisebnost pojedinaca je to sprečila.

Kasnije sam izguglao o čemu se radi, a i MUP je požurio da se oglasi saopštenjem kako oni nisu koristili zvučni top „jer ne koriste zabranjena sredstva“. Ali, može li se ovom režimu išta verovati? Zašto uopšte posedujete sredstvo čija je upotreba zabranjena? Zašto ste nabavljali nešto ako ne želite da ga upotrebite?

Lično, nemam dilemu da je režim upotrebio ovo sredstvo tek da bi narodu demonstrirao silu, ne razmišljajući o posledicama po zdravlje i bezbednost ljudi, a da je trenutak pažljivo odabran kako bi se efekat maksimalno pojačao. Posle 13 minuta i puno blaži i kraći zvuk ne bi bio prijatan, a kamoli ovaj. No, zanimljiv komentar dali su studenti dramskih umetnosti: „Zvučni top je njihov poslednji adut, a mi imamo još tri špila“…

Otuda, nema mesta razočarenju što smo se skupili u tolikom broju, a ništa se nije desilo, koje je prisutno kod jednog broja učesnika protesta sa kojima sam pričao. Desilo se! Itekako se desilo!

Pre svega, nastavljeno je demaskiranje Vučićevog režima kao klike ustrojene na koruptivnim principima koji nemaju veze ni sa politikom, ni sa državnošću. Ne histeriše Ana Brnabić što zaista veruje Vučiću, već što brani zauzetu vilu na Dedinju. Takođe je nedvosmisleno potvrđena sprega tog režima sa grupama sumnjivih moralnih vrednosti, a iskazana je i otvorena mržnja prema sopstvenom narodu, kako kroz režimske medije, tako i kroz posupanje policije u protestu. Sve su to mnogi slutili, ali sada je to nedvosmisleno ogoljeno velikom broju građana i to je veliko dostignuće ovog protesta. Siguran sam da Vučićev rejting nastavlja da pada!

Veliko dostignuće su i veličanstvene studentske šetnje od grada do grada koje su prethodile ovom protestu. One su razbile medijski mrak kojim je bila premrežena Srbija i probudile zombirani narod. Vratili su nam energiju neophodnu da se menjamo i da menjamo.

I zato imajmo veru u studente i ostalu našu decu. Oni su vojska pod srpskim zastavama koja još nije rekla poslednju reč. Idemo dalje…

Izvor: CEOPOM Istina