Прочитани роман

Спремност актуелног српског руководства да активно помогне у заокружењу косовске независности неспорна је чињеница, упркос томе што се „јединствени државни врх“ силно труди да, пуштањем разноврсних медијских мамаца, свој бришући лет у одрицање од државног суверенитета грађанима прикаже другачије. Узалуд. Истина превише брзо трчи, а њима су ноге превише кратке.

Такође, све јасније постаје како је читав начин на који се данас, наводно, преговара око Косова уствари медијска представа која прати оно што су српске власти прихватиле као обавезу у оквиру пакета западне подршке формирању нове Владе, односно нове владајуће коалиције у Србији. А све то, уствари, личи на подгревање јела давно скуваног у евро-атлантским кухињама.

Ево и зашто.

Свако ко је имао прилике да погледа прву верзију тзв. „Нацрта споразума Београда и Приштине“, који је напрасно освануо у „Блицу“, а пренели су га и сви други медији, као и нову верзију овог документа у 8. тачака која се појављује у истом листу од 27.03.2013, тешко да се може отети утиску како се ради о савременој верзији папира безусловне капитулације, својевремено спреманог да крунише потпуни тријумф НАТО агресије 1999. године и на тај начин увелича прославу педесетогодишњице постојања алијансе, а Човечанству помпезно демонстрира нову доктрину о НАТО-у као активном чиниоцу у међународним односима.

Истина, све три стране које учествују у бриселској фарси са познатим исходом, први пут су порекле постојање неког документа, али на начин који само потенцира да „не постоји никаква форма документа“, при чему нико од њих није оспорио суштину тачака наведених у објављеном Нацрту, односно да је њихов садржај тема разговора. Међутим, све оно што се дешавало на последњој, маратонској, седмој, бриселској сесији само је потврдило да је „Блиц“ био добро обавештен. Јер, чули смо од Вучића да се и некакав папир појавио на столу.

Сада се у „Блицу“ појавио нови текст, а ако оно што у њему пише упоредите са оним на шта нас је претходних дана припремао „јединствени државни врх“ онда је јасно да је губљење суверенитета Србије над својом јужном покрајином свршена ствар.

Но, пошто су било какви писани трагови, за сада, тајна преговарачке кухиње, најбоље је вратити се коренима онога чиме се бави „Блиц“.

Дакле, како ситуација на терену те 1999-те, упркос свој оружаној и медијској моћи, није ни издалека омогућавала промовисање НАТО алијансе у Милосрдног Анђела савременог света, кренуло се у фазну реализацију остварења постављених циљева.

Прва фаза, спроводена изгласавањем Резолуције 1244 ОУН, омогућила је НАТО-у да сачува част и промовише војну победу, с обзиром да је  јавно прокламовани војни циљ, удаљавање српских војних и безбедносних структура са Космета, био остварен, а европским чланицама алијансе омогућио је да избегну суочавање са озбиљним правним, политичким, медијским и другим проблемима у које су запали када се оно што је најављено као рутинска интервенција одужило у злочиначко бомбардовање бројних цивилних циљева.

Главни политички циљ, стварање независне државе Косово, остављен је за другу фазу и његова реализација отпочела је тзв. Ахтисаријевим планом. Овај план, не представља ништа друго него наставак војне агресије политичким средствима, и стога се једноставно не осврће на одредбе Резоплуције 1244 које Србији гарантују територијални интегритет, већ полази од, у међународним односима и правном поретку, до сада невиђеног начела, да је једна држава (Србија) заувек изгубила право на своју територију (Косово), зато што, наводно, није добро поступала према већинском становништву (Албанцима). Узимајући ову бесмислицу као аксиом (истину која се не доказује, нити се доводи у сумњу) Ахтисаријев план предвиђа неколико корака које Косову треба да омогуће да из фазе тзв. надгледане независности дође до статуса правно легитимне и признате државе.

Влада Војислава Коштунице, ослањајући се, пре свега, на колико пријатељску толико и принципијелну подршку Русије, успела је да спречи усвајање овог антисрпског документа у Савету Безбедности, и тиме га са аспекта међународног права учини безвредним.                             

Међутим, спонзори шиптарске независности, који и иначе воле да се изругују постојећем међународном правном систему, кренули су у примену овог документа, користећи глобалистичке институте за бочно деловање, какви су „квинта“, „међународна кризна група“ и остали. У томе им је обилато и грлато помагао, на демагошкој пароли „И Косово и Европа“, успостављен Тадићев режим, који је прихватио да се решавање судбине Косова пренесе са ОУН на европске институције, чиме је практично из овог процеса искључио пријатељски настројену Русију и принципијелну Кину, а решавање косовског питања препустио земљама које су Србију бомбардовале. Друга последица оваквог приступа је гурање у запећак Резолуције 1244. која Србији гарантује суверенитет и прећутно прихватање Ахтисаријевог плана као основе за решавање будућег статуса Косова.

На тој линији, сви уступци које је Борко Стефановић направио Приштини били су у функцији реализације Ахтисаријевог плана.

Међутим, када се проценило да се Тадићев режим  превише потрошио како би косовски посао довео до краја, а без опасности да изазове реакције које би угрозиле и оно до тада остварено, измакнута му је столица па се одједном све окренуло. Вечито другом у леђа су подували и Конузин и Ван Ромпеј, а оном првом леђа је окренуо ЦЕСИД.

И, тако смо ми, овако или онако, добили прво новог председника, а затим и нову Владу.

Да погледамо њихов учинак у вези с Косовом.

Први потез нове Владе био је да Министарство за КиМ сведе на канцеларију, а последњи, да најави спремност српске стране да се одрекне свих државних атрибута у односу на Космет, за неки вид аутономије српске заједнице на северу, при чему је ниво те аутономије далеко мањи од оне коју су Албанци имали по уставу СФРЈ из 1974, а којом нису били задовољни.

Између првог и последњег потеза, брзином непримереном аутентичним политичким процесима, десило се следеће:

–    формална иницијатива српске стране за дизање преговора на „виши ниво“
–    именовање премијера за главног преговарача, што је највиши а не виши ниво
–   усвајање Резолуције као оквира за преговоре, при чему је њен саставни део давање правног легитимитета свему што је Тадићев режим договорио везано за Косово, а што је нова коалиција критиковала чак и на самој седници Скупштине на којој се о томе гласало
–   успостављање границе са Косовом
–  несхватљиво ћутање Уставног суда на иницијативу да се оцени уставност неких „договорених“ решења
– „заборављање“ на најављена обећања да ће се инсистирати да преговарачки процес буде враћен под окриље ОУН и да ће у њега активно бити укључена Русија, као и оно о укључивању представника Срба са Косова у процес преговора, макар посредно
–  најава премијера да је српска страна спремна да, у оквиру свеобухватног решења, прихвати и столицу Косова у ОУН, а да му то нико није званично тражио
–  чести иступи највиших партијских и државних званичника у којима институције сопствене државе на Космету називају „паралелним“
Све набројано, а имало би се и још подоста додати, апсолутно је на линији Ахтисаријевог плана и до сада српска страна није добила ни један једини уступак у односу на оно што је у њему предвиђено. Неће га ни добити и то „јединствени државни врх“ одлично зна.

А зна зато што је прихватање Ахтисаријевог плана био један од услова да нова Влада добије подршку Запада и да се уопште формира. Отуда ова власт и толико инсистира на континуитету свега што је Тадићев режим урадио и договорио по питању Косова, а не инсистира на континуитета онога што је договорено у сарадњи са Русијом.

И на крају, да се још мало позабавимо блицовом обавештеношћу. Све што се наводи у оба понуђена текста представља полуге имплементирања Ахтисаријевог плана, а посебно опасна је она о доношењу нове Резолуције Савета Безбедности ОУН која би заменила постојећу 1244, будући да она представља својеврсну међународну тапију српског суверенитета над Косметом. Али, како без тога нема пуне примене Ахтисаријевог плана ово ће сигурно бити део „свеобухватног решења“ на које нас својим, наизглед неодмереним, иступима припрема наш премијер.

Исто толико опасно, ако не и опасније, по српске интересе је, у првој верзији, предложено формирање српског ентитета као некакве европске регије у границама косовске државе, будући да би прихватање таквог модела од стране Београда, широм отворило врата за регионализацију Србије као следећу фазу њеног потпуног нестајања. Политичке припреме терена за ове процесе већ је увелико извршио Млађан Динкић са својим УРС-ом и они ће у Србији свакако отпочети одмах (што би глобалистички планери рекли) после гутања косовске жабе, а овакво решење дало би ветар у леђа притисцима који ће на Србију уследити по овом основу, посебно ако добије нешто налик на датум.

Дакле, ма колико се глумци трудили да појачају заплет „косовске драме“, ма колико значајних имена режисер користио за поједине кадрове и колики буџет имао на располагању, ипак су сва бриселска дружења и пратећи ефекти налик на снимање филма чији је крај унапред познат, будући да се прави по давно написаном  и прочитаном роману.

Извор: Видовдан