Pročitani roman

Spremnost aktuelnog srpskog rukovodstva da aktivno pomogne u zaokruženju kosovske nezavisnosti nesporna je činjenica, uprkos tome što se „jedinstveni državni vrh“ silno trudi da, puštanjem raznovrsnih medijskih mamaca, svoj brišući let u odricanje od državnog suvereniteta građanima prikaže drugačije. Uzalud. Istina previše brzo trči, a njima su noge previše kratke.

Takođe, sve jasnije postaje kako je čitav način na koji se danas, navodno, pregovara oko Kosova ustvari medijska predstava koja prati ono što su srpske vlasti prihvatile kao obavezu u okviru paketa zapadne podrške formiranju nove Vlade, odnosno nove vladajuće koalicije u Srbiji. A sve to, ustvari, liči na podgrevanje jela davno skuvanog u evro-atlantskim kuhinjama.

Evo i zašto.

Svako ko je imao prilike da pogleda prvu verziju tzv. „Nacrta sporazuma Beograda i Prištine“, koji je naprasno osvanuo u „Blicu“, a preneli su ga i svi drugi mediji, kao i novu verziju ovog dokumenta u 8. tačaka koja se pojavljuje u istom listu od 27.03.2013, teško da se može oteti utisku kako se radi o savremenoj verziji papira bezuslovne kapitulacije, svojevremeno spremanog da kruniše potpuni trijumf NATO agresije 1999. godine i na taj način uveliča proslavu pedesetogodišnjice postojanja alijanse, a Čovečanstvu pompezno demonstrira novu doktrinu o NATO-u kao aktivnom činiocu u međunarodnim odnosima.

Istina, sve tri strane koje učestvuju u briselskoj farsi sa poznatim ishodom, prvi put su porekle postojanje nekog dokumenta, ali na način koji samo potencira da „ne postoji nikakva forma dokumenta“, pri čemu niko od njih nije osporio suštinu tačaka navedenih u objavljenom Nacrtu, odnosno da je njihov sadržaj tema razgovora. Međutim, sve ono što se dešavalo na poslednjoj, maratonskoj, sedmoj, briselskoj sesiji samo je potvrdilo da je „Blic“ bio dobro obavešten. Jer, čuli smo od Vučića da se i nekakav papir pojavio na stolu.

Sada se u „Blicu“ pojavio novi tekst, a ako ono što u njemu piše uporedite sa onim na šta nas je prethodnih dana pripremao „jedinstveni državni vrh“ onda je jasno da je gubljenje suvereniteta Srbije nad svojom južnom pokrajinom svršena stvar.

No, pošto su bilo kakvi pisani tragovi, za sada, tajna pregovaračke kuhinje, najbolje je vratiti se korenima onoga čime se bavi „Blic“.

Dakle, kako situacija na terenu te 1999-te, uprkos svoj oružanoj i medijskoj moći, nije ni izdaleka omogućavala promovisanje NATO alijanse u Milosrdnog Anđela savremenog sveta, krenulo se u faznu realizaciju ostvarenja postavljenih ciljeva.

Prva faza, sprovodena izglasavanjem Rezolucije 1244 OUN, omogućila je NATO-u da sačuva čast i promoviše vojnu pobedu, s obzirom da je  javno proklamovani vojni cilj, udaljavanje srpskih vojnih i bezbednosnih struktura sa Kosmeta, bio ostvaren, a evropskim članicama alijanse omogućio je da izbegnu suočavanje sa ozbiljnim pravnim, političkim, medijskim i drugim problemima u koje su zapali kada se ono što je najavljeno kao rutinska intervencija odužilo u zločinačko bombardovanje brojnih civilnih ciljeva.

Glavni politički cilj, stvaranje nezavisne države Kosovo, ostavljen je za drugu fazu i njegova realizacija otpočela je tzv. Ahtisarijevim planom. Ovaj plan, ne predstavlja ništa drugo nego nastavak vojne agresije političkim sredstvima, i stoga se jednostavno ne osvrće na odredbe Rezoplucije 1244 koje Srbiji garantuju teritorijalni integritet, već polazi od, u međunarodnim odnosima i pravnom poretku, do sada neviđenog načela, da je jedna država (Srbija) zauvek izgubila pravo na svoju teritoriju (Kosovo), zato što, navodno, nije dobro postupala prema većinskom stanovništvu (Albancima). Uzimajući ovu besmislicu kao aksiom (istinu koja se ne dokazuje, niti se dovodi u sumnju) Ahtisarijev plan predviđa nekoliko koraka koje Kosovu treba da omoguće da iz faze tzv. nadgledane nezavisnosti dođe do statusa pravno legitimne i priznate države.

Vlada Vojislava Koštunice, oslanjajući se, pre svega, na koliko prijateljsku toliko i principijelnu podršku Rusije, uspela je da spreči usvajanje ovog antisrpskog dokumenta u Savetu Bezbednosti, i time ga sa aspekta međunarodnog prava učini bezvrednim.                             

Međutim, sponzori šiptarske nezavisnosti, koji i inače vole da se izruguju postojećem međunarodnom pravnom sistemu, krenuli su u primenu ovog dokumenta, koristeći globalističke institute za bočno delovanje, kakvi su „kvinta“, „međunarodna krizna grupa“ i ostali. U tome im je obilato i grlato pomagao, na demagoškoj paroli „I Kosovo i Evropa“, uspostavljen Tadićev režim, koji je prihvatio da se rešavanje sudbine Kosova prenese sa OUN na evropske institucije, čime je praktično iz ovog procesa isključio prijateljski nastrojenu Rusiju i principijelnu Kinu, a rešavanje kosovskog pitanja prepustio zemljama koje su Srbiju bombardovale. Druga posledica ovakvog pristupa je guranje u zapećak Rezolucije 1244. koja Srbiji garantuje suverenitet i prećutno prihvatanje Ahtisarijevog plana kao osnove za rešavanje budućeg statusa Kosova.

Na toj liniji, svi ustupci koje je Borko Stefanović napravio Prištini bili su u funkciji realizacije Ahtisarijevog plana.

Međutim, kada se procenilo da se Tadićev režim  previše potrošio kako bi kosovski posao doveo do kraja, a bez opasnosti da izazove reakcije koje bi ugrozile i ono do tada ostvareno, izmaknuta mu je stolica pa se odjednom sve okrenulo. Večito drugom u leđa su poduvali i Konuzin i Van Rompej, a onom prvom leđa je okrenuo CESID.

I, tako smo mi, ovako ili onako, dobili prvo novog predsednika, a zatim i novu Vladu.

Da pogledamo njihov učinak u vezi s Kosovom.

Prvi potez nove Vlade bio je da Ministarstvo za KiM svede na kancelariju, a poslednji, da najavi spremnost srpske strane da se odrekne svih državnih atributa u odnosu na Kosmet, za neki vid autonomije srpske zajednice na severu, pri čemu je nivo te autonomije daleko manji od one koju su Albanci imali po ustavu SFRJ iz 1974, a kojom nisu bili zadovoljni.

Između prvog i poslednjeg poteza, brzinom neprimerenom autentičnim političkim procesima, desilo se sledeće:

–    formalna inicijativa srpske strane za dizanje pregovora na „viši nivo“
–    imenovanje premijera za glavnog pregovarača, što je najviši a ne viši nivo
–   usvajanje Rezolucije kao okvira za pregovore, pri čemu je njen sastavni deo davanje pravnog legitimiteta svemu što je Tadićev režim dogovorio vezano za Kosovo, a što je nova koalicija kritikovala čak i na samoj sednici Skupštine na kojoj se o tome glasalo
–   uspostavljanje granice sa Kosovom
–  neshvatljivo ćutanje Ustavnog suda na inicijativu da se oceni ustavnost nekih „dogovorenih“ rešenja
– „zaboravljanje“ na najavljena obećanja da će se insistirati da pregovarački proces bude vraćen pod okrilje OUN i da će u njega aktivno biti uključena Rusija, kao i ono o uključivanju predstavnika Srba sa Kosova u proces pregovora, makar posredno
–  najava premijera da je srpska strana spremna da, u okviru sveobuhvatnog rešenja, prihvati i stolicu Kosova u OUN, a da mu to niko nije zvanično tražio
–  česti istupi najviših partijskih i državnih zvaničnika u kojima institucije sopstvene države na Kosmetu nazivaju „paralelnim“
Sve nabrojano, a imalo bi se i još podosta dodati, apsolutno je na liniji Ahtisarijevog plana i do sada srpska strana nije dobila ni jedan jedini ustupak u odnosu na ono što je u njemu predviđeno. Neće ga ni dobiti i to „jedinstveni državni vrh“ odlično zna.

A zna zato što je prihvatanje Ahtisarijevog plana bio jedan od uslova da nova Vlada dobije podršku Zapada i da se uopšte formira. Otuda ova vlast i toliko insistira na kontinuitetu svega što je Tadićev režim uradio i dogovorio po pitanju Kosova, a ne insistira na kontinuiteta onoga što je dogovoreno u saradnji sa Rusijom.

I na kraju, da se još malo pozabavimo blicovom obaveštenošću. Sve što se navodi u oba ponuđena teksta predstavlja poluge implementiranja Ahtisarijevog plana, a posebno opasna je ona o donošenju nove Rezolucije Saveta Bezbednosti OUN koja bi zamenila postojeću 1244, budući da ona predstavlja svojevrsnu međunarodnu tapiju srpskog suvereniteta nad Kosmetom. Ali, kako bez toga nema pune primene Ahtisarijevog plana ovo će sigurno biti deo „sveobuhvatnog rešenja“ na koje nas svojim, naizgled neodmerenim, istupima priprema naš premijer.

Isto toliko opasno, ako ne i opasnije, po srpske interese je, u prvoj verziji, predloženo formiranje srpskog entiteta kao nekakve evropske regije u granicama kosovske države, budući da bi prihvatanje takvog modela od strane Beograda, širom otvorilo vrata za regionalizaciju Srbije kao sledeću fazu njenog potpunog nestajanja. Političke pripreme terena za ove procese već je uveliko izvršio Mlađan Dinkić sa svojim URS-om i oni će u Srbiji svakako otpočeti odmah (što bi globalistički planeri rekli) posle gutanja kosovske žabe, a ovakvo rešenje dalo bi vetar u leđa pritiscima koji će na Srbiju uslediti po ovom osnovu, posebno ako dobije nešto nalik na datum.

Dakle, ma koliko se glumci trudili da pojačaju zaplet „kosovske drame“, ma koliko značajnih imena režiser koristio za pojedine kadrove i koliki budžet imao na raspolaganju, ipak su sva briselska druženja i prateći efekti nalik na snimanje filma čiji je kraj unapred poznat, budući da se pravi po davno napisanom  i pročitanom romanu.

Izvor: Vidovdan